Beograd — Država će ove i naredne tri godine samo za kamate na uzete kredite morati da plati više od milijardu evra. Izvori zaduženja su različiti, a obaveze su nesporne.
Novac je pozajmljivan od međunarodnih finansijskih institucija, drugih država, komercijalnih banaka i kroz izdavanje vrednosnih hartija.
Narodna banka Srbije ima preciznu evidenciju kredita uzetih od MMF, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), Evropske investicione banke (EIB) i drugih kreditora.
Ministarstvo finansija je zaduženo za vođenje podataka o parama koje se uzimaju od komercijalnih banaka i kroz hartije od vrednosti. Sve skupa, prošle godine je za kamate, bez glavnice, isplaćeno oko 220 miliona evra. Osim što je „dug loš drug“, cena novca koji je zajmljen uopšte nije niska.
Zaključno sa 2014. trebalo bi da svake godine po raznim osnovama platimo korišćenje tuđeg novca oko 300 miliona evra. Tokom 2010. država se u inostranstvu zaduživala najčešće po promenljivim kamatnim stopama (euribor, libor).
„Najniža kamatna stopa od 0,20 odsto odnosila se na kredit Vlade Francuske za finansiranje projekta infrastrukture geoprostornih podataka, dok su se kamatne stope za kredite međunarodnih finansijskih institucija kretale u rasponu od 1,68 do 4,41 procenat. Preostali iznos kredita država je zaključila sa stranim komercijalnim bankama i finansijskim institucijama radi finansiranja budžetskih potreba sa kamatnim stopama koje su se kretale u rasponu od 4,25 do 6,07 odsto“, kažu u NBS.
Najveći deo kredita dobijen od međunarodnih finansijskih institucija i stranih vlada namenjen je za finansiranje infrastrukture, obrazovanja, istraživanja i razvoja javnog sektora. To je bolja varijanta nego da je sve otišlo u potrošnju, što je najčešći slučaj sa trošenjem novca iz budžeta.
Deficit budžeta je bio praktično jedini razlog za uzimanje pozajmica od komercijalnih banaka. Pred kraj prošle godine je povučeno 250 miliona evra uz interes od 6,3 odsto, a početkom ove novih 400 miliona dolara uz trenutnu kamatu od 3,85 odsto na godišnjem nivou, koja može da pada ili raste svakih šest meseci. Naravno, uz ovakve komercijalne zajmove uvek idu i nemali jednokratni troškovi.
„Tih nekoliko odsto u evrima kad dođe na naplatu može da budu i 20 odsto. To je osnovni rizik koji država preuzma na sebe, a koji su banke prenele na državu“, ocena je ekonomiste Ivana Nikolića.
Veliki javni dug
Sadašnji javni dug na kraju februara, znači ono što država treba da vrati kao glavnicu, iznosi 12,6 milijardi evra. Ekonomisti okupljeni oko dva projekta – časopisa “MAT” i “Kvartalni monitor”, smatraju da će dalje zaduživanje države ostaviti posledice koje će se godinama osećati jer se javni dug opasno približio granici od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je i zakonski limit.
„Jedini način da se država ne zadužuje jeste da fiskalni deficit svede na nulu, da su rashodi isti koliko su prihodi“, stav je dr Milojka Arsića, člana ekonomskog tima premijera.
Zaduživanjem se u budžetu gomila valutni rizik, koji u slučaju ozbiljnijeg slabljenja dinara može izazvati povećanje troškova.
„To je nepovoljno, jer moguće povećanje iznosa za otplatu kamata dodatno opterećuje rashodnu stranu budžeta, a time se opet povećava deficit“, ocenjuje dr Stojan Stamenković.
Klasičnom kreditnom dugu, znači uzimanju novca kod međunarodnih finansijskih institucija i komercijalnih banaka, valja dodati zaduživanje države kroz prodaju HOV. Čak ako je tako uzeti novac na zajam jeftiniji za državu, kada se saberu svi troškovi za sve kamate, ispada mnogo. A tek zajedno sa glavnicom… Mnogi ekonomisti misle da je sve skupa već previše.
Krediti su opasni kao doping
„Oslanjanje na strane kredite dosta podseća na korišćenje dopinga kod sportista. Naime, ako neki sportista, umesto intenzivnog i napornog treninga sve više koristi doping sredstva, njegova sposobnost u takmičenju biće privremeno povećana, ali će vremenom naglo pasti, a posledice po njegov organizam biće vrlo neprijatne“, objašnjava ekonomista dr Mlađen Kovačević.
Izvor: Blic
