ДРАГИША ВАСИЋ
„ НЕОБЈАВЉЕНИ ЧЛАНЦИ“
Вртимо се у трагичном зачараном кругу вечитих историјских заблуда, стратешких промашаја, националне глупости и издаје интелектуалаца, које су нас довеле до данашње очајничке борбе за биолошки опстанак србског рода.
Ништа није случајно.
Све што нам се догодило смо заслужили.
Покушавамо нашу властиту историјску незрелост, глупост, површност, поводљивост, примитивизам, ограниченост, паланачку саможивост, похлепну жељу да се влада и брзо богати, подељеност, посвађаност, саморазарајући инат, страствену злобу и пакосну завист, покушавамо, дакле, читав век уназад да све те наше негативне особине, које нас упропастише, некако да закопамо, сакријемо и заборавимо, да их сахранимо у нашу успавану савест, како би се олободили од одговорности за доживљену националну трагедију, из које, нажалост, не можемо ни данас да се извучемо.
Зашто не можемо да се извучемо?
Зато што ништа нисмо научили из крваве и страдалничке наше историје.
Ко је за то, господо другови, крив?
Ко је крив за нашу националну трагедију?
Ми смо криви.
Када то будемо схватили, онда има неке наде да можемо да се избавимо од сигурног биолошког нестајања.
Једини начин да успемо у нашем спасењу је да почнемо да учимо од наших паметних људи.
Драгиша Васић / 1885 -1945 / академик, адвокат, политичар, књижевник, новинар, публициста, ратник, борио се у Балканским ратовима, на Колубари, прешао Албанију, борио се на Солунском фронту, разочарани резервни капетан у миру, поново мобилисан и пребачен на војно гушење устанка у северној Албанији, левичар, либерал, близак комунистима, који пред Други рат постаје националиста, четнички идеолог у штабу генерала Драгољуба Михаиловића и на крају 1945.г., повлачећи се са четницима Павла Ђуришића према Словенији, ухваћен од Хрватских оружаних снага и убијен у логору Стара Градишка.
Инересантан податак, Драгиша Васић и Мирослав Крлежа су били венчани кумови, велики пријатељи и верни сарадници између два рата и Крлежа се искрено дивио литерарном дару Драгише Васића.
У послератном периоду, Крлежа је тражио, приликом посете Горњем Милановцу, да га општински челници одведу до куће Драгише Васића, озлоглашеног четничког идеолога, чије се име није смело да помиње у јавности, али на Крлежино упорно инсистирање, морао је лично да дозволи посету комунистички зликовац Слободан Пенезић Крцун, запрепашћени општински челници су испунили Крлежину жељу да ода почаст куму, пријатељу и великом писцу, упркос њиховом идеолошком неслагању.
Морао сам ово да наведем, због острашћених србских патриЈота, салонско-славских, естрадних родољубаца у терању, који Крлежу сматрају усташом и франковцем, а мене, који сам написо књигу „КРЛЕЖА МЕЂУ СРБИМА“, прогласише, такође, усташом и криптојеврејином.
Изабрао сам само нека запажања ДВ, која су и данас актуелна.
Изгледа као да се ништа није променило.
Читав век смо проћардали узалудно и памети нисмо дошли.
Срљамо сигурно у нове поноре, убеђени да све знамо и да нам нико паметан не треба да држи предавања.
Ево, шта ДВ пише 1920.г., док најављује излазак авангардног листа Прогрес.
„ … у овим данима незапамћене апатије и моралне закржљалости нашег друштва..“
„ … да усред овог учмалог друштва, у коме се давимо, има још људи које некористољубива осећања и најбоље побуне опомињу на дужности према себи и према заједници коју је једна затрована и крвава владавина, што се наметнула народу, довела у питање…“
„ Зато, пођите са вером да ће се најзад и после толиког лутања народ пренути из тешког и мучног сна, из своје болесне учмалости која може да постане кобна ако се продужи и будите га ради његове боље и човечанскије будућности.“ / стр.5-6/
О политичким трвењима партијских шефова пише 10. маја 1920:
„ А резултат ове бесомучне борбе политичких шефова, који као да са генералном идејом Отаџбине ничег заједничког нису имали, јесте данашњи хаос…они подржавају овај провизоријум, болесни, загушљиви, кобни поровизориј чији крај траже сви што су искрено забринути за будућност нове државе.“ / стр.16/
„ ми се, свесни нашег права и наше дужности интервенције, подижемо да се усред овог нереда лудила своје врсте, покренемо на једнодушну и хитну акцију све оне за које је, као и за нас, пасивно подношење ове средине огрезле у равнодушности, залутале и пометене, највећи злочин према Отаџбини..“ / стр. 18 /
Шта је највећи злочин према Отаџбини?
Пасивно подношење и равнодушност.
Шта је наше право и обавеза?
Подизање, покретање, акција и инервенција.
Да ли сте га разумели?
Немојте онда да се кријете од наше данашње историјске обавезе.
Учините нешто!
Просто је невероватно да, мање од две године, након завршетка Великог рата и библијског подвига страдалог србског народа, ДВ критички пише:
„ …свуда око нас видимо клецање, клонулост, непостојаност и наставак некадашњих поступака који доказују повратак старим навикама…поново наступа депресија и равнодушност…“ / стр.20/
„ За нас је јасно до очигледности да у овој земљи постоје само безочне клике и гомиле морално неурачунљивих људи и компромитованих политичара….да цинички раде све што хоће, или боље све што појачава њихов утицај, што пуни њихове џепове, што цепа, разједињује и слаби државу.“ / стр.25 /
Монтескје је сматрао да је равнодушност поданика највећа опасност за државу.
„ У овој земљи јунака и лопова све се више тоне и дави у дубоком, језивом мору равнодушности.“ / стр.28/
„ Равнодушност је постала тешка, сурова и друштвена болештина….одвратна, бљутава вода равнодушности улази нам већ у уста , и дави нас, а ми, немоћни, блесаво и расејано, гледамо око себе, очекујући некога, ни сами не знамо кога, да нам пружи руку, да нас извуче из прљаве, мутне воде, покаже пут и отпочне спасоносну акцију.“/ стр.31/
Шта данас чекамо?
Годоа?
Неће доћи.
Узалудно се надамо да ће неко да нас спаси.
Тај што нас буде спасио је наш нови господар.
Нема више чекања!
Сами морамо да освојимо Слободу.
Након 1.247.346 страдалих у Великом клању, након толиких положених жртава за Слободу, ДВ схвата да „ нови свет који се очекивао не долази“
/ стр.29/ и примећује „..да се данас бедно и млитаво, као пребијени, вучемо по овој земљи коју срамоте они који је воде, ми смо једно недостојно поколење.“ / стр.30/
Након свега што нам се догодило у последњих пола столећа, након оваквог трагичног цивилизацијског пада нашег народа, где један нарцисоидни егоманијак уништава, према добијеном задатку његових страних налогодаваца, државу и народ, заједно за својом криминалном бандом белосветских ниткова, протува и олоша; након, дакле, свега што смо дозволили да нам се догоди, могу да закључим да смо ми, рођени педесетих и шездесетих година прошлог века, постали, такође, једно недостојно поколење.
„ Оно што целу земљу данас највише мучи и не да јој да одмори душуто је безумно гложење њених управљача…борба нема нишега начелнога и води се само ради власти… живимо у сталном неповерењу које ствара неслога и трвењагоре у врховима власти.“/ стр.32-33/
О издајницима.
„ …ниједан народ и то у последњих ратних година, није дао више и већих издајника отаџбине него што је наш..“ / стр.34 /
Шта би данас ДВ рекао када би видео ове бахате и похлепне велеиздајнике?
Зашто смо дозволили да владају најгори људски отпад у нашем древном народу?
Зашто смо допустили да : „ …судбина земље буде бачена у руке неколицине неразумних, ограничених и неодговорних улизица..“, који се на најбестиднији начин увлаче окрутним крсташима Запада и који, псеће понизно, испуњавају све њихове налоге за уништавање државе и народа?
О Косову и Метохији
Како је учествовао у гушењу побуне албанских одметника, ДВ је видео све погрешне потезе србске политике у Београду, отворено је писао и говорио о томе, спреман чак да буде ухапшен, јер је смело говорио о теми која је била забрањена, услед политичког слепила наше малограЏанерске и патриЈотске квазиелите.
Београд није хтео да види : „ да се наше трупе злопате и пропадају, кошене болестима, без довољно лекара и лекова, без носила, без превозних средстава.“ / стр.108 /
Београд се исто понашао као данас, надмено, равнодушно и незаинтересовано за страдање нашег народа.
„ А друго, то је однос овог Београда, то је неосетљивост овог Београда према свему што се доле, на фронту, дешава… То нигде у свету не би могло бити и данашња равнодушност Београда према рату који се доле води, растрже оне на фронту најстрашнијим болом.“ / стр.109/
„ Зар тај Београд нема ниједне речи интересовања и не може да осети најмањи осећај бриге за оне тамо невине , за своје највеће мученике, којима Арнаути пребијају колена, ваде очи и секу удове.“ / стр.110 /
Шта се данас, господо другови, променило?
Београд је издао, продао и препустио нашу браћу на КиМ на милост и немилост албанским терористима, који вешто користе прилику да етнички почисте Србе, да нам узму, отму, присвоје историју, традицију, културу и земљу, приказујући себе да су они староседеоци, да КиМ припада њима, фалсификују историју, док подижу споменике америчком корпоративном фашизму.
Они раде оно што смо им ми дозволили да раде, јер читаво столеће вучемо погрешне политичке потезе, забијамо главу у своје џепове, затварамо очи пред геноцидом који се спроводи над нашим народом, ништа нећемо да учинимо за нашу Свету земљу и спремни смо, због личног конформизма, да изгубимо државу и да будемо сатерани под једну осушену шљиву.
Так када национална несрећа закуца на праг свакога Србина и када више не буде имао избора, када ће морати да устане и да отпочне борбу за биолошки опстанак, јер овде се управо ради о тој нашој борби за опстанак, пробудиће се древни слободарски дух у нашем народу и почеће, уз велике муке и жртве, да исправљамо све наше, читаво столеће, нагомилане глупости и погрешне политичке потезе квазиелите у Београду.
Како да се спасимо пре тог народног сабирања под осушеном шљивом?
Пут је добро познат и једноставан.
Морамо да се побунимо и срушимо тоталитарни политички ситем.
Али, први корак је да срушимо учмали тоталитаризам у нашој гњецавој свести.
О болесној навици деспотизма.
„ Једна од крупних мана коју је рат за собом оставио и која се данас може јасно уочити то је навика самовоље, тиранске власти, навика деспотизма.. о корумпираним духовима који су навикли на деспотизам.“
/ стр.39/
Шта желимо?
„ Ми желимо да отаџбина буде преча не само од свачега него и од свакога, да нестане личног култа, идолопоклонства, па да се сваки Србин исправи, а не да се држи погурено и да пази, да се заврши ера личног режима, који црпе снагу у моралној слабости, у бескарактерности, у незнању.“ / стр.55/
Драгиша Васић нам је дао решења за спас државе и народа.
Исправимо се, док још имамо времена.
Београд, 7534.г. дерикожа
