Početna Tekstovi ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ“ЛЕОНАРДО НА ДУНАВУ“

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ“ЛЕОНАРДО НА ДУНАВУ“

4407
0
SHARE

ДРАГАН  ЈОВАНОВИЋ

 „ ЛЕОНАРДО НА ДУНАВУ“

          

 

Да ли хоћете да проверите да ли сте храбри, маштовити, ингениозни и досетљиви?

Да ли сте сигурни да знате добро историју и да за вас више нема непознаница?

Како да знате да ли верујете у предрасуде, заблуде и фалсфификоване историјске лажи?

Како да научите логично да судите, отворено да сумњате и слободно да промишљате?

 

Ако, заиста, желите да добијете одговоре на сва ова постављена питања, ако желите да изађете из аутошивинистичке малограђанске амнезије, ако желите да побегнете од паланачке затуцаности салонско-славских, естардних патриЈота, који монополишу тржиште родољувих осећања да би за себе извлачили екстра профите, који паразитски живе од ренте на издани националних интереса,ако се гнушате када видите духовно свештенство у Аудијима и Мерцедесима, веште посреднике,брокере и дилере у препродаји успостављених хришћанских канона, ако од званичне историје нисте ништа научили, осим бесмислених података који је владар повалио више дворских дама и ко кога наслеђује у тој племенитој линији крвника, разбојника, убица, психопата и зликоваца, ако вам се чини да, после толико година робовања идеологијама, вођама, заставама,академским титулама, војничким трубама и националним општим местима, осећате да сте преварени, издани и обманути, ако имате празнину у души и горчину у грлу и грудима, онда морате, као сигуран лек за ваше ментално оздрављење, рецепт кога морате одмах да примините да бисте зауставили акутно стање апатије, разочарења и осећања бесмисла, да узмете да прочитате роман Драгана Јовановића „ЛЕОНАРДО НА ДУНАВУ“.

 

Сама чињеница да о овом луцидно храбром, одважно испреплетаном,смислено наративном и вешто укомпонованом роману званична књижевна критика, уплашена за своје стечене позиције у тоталитарном режиму медиокритета и послушних еурофанатизованих лакеја, није написала ниједну смислену реченицу, понашају се као да, ван њиховог круга плаћених истомишљеника, нико други не постоји, мисле да ће игнорисањем и окретањем главе да сакрију роман од очију јавности, најбољи је доказ да се ово књижевно дело мора прочитати. Не само из разлога протеста против устаљених књижевних пискарања естрадних мрсомуда, који , у недостатку уметничког талента и стараха пред слободном, разиграном мисли,развијају фантастично умеће за легално пражњење државних каса и фондова за своје празноглаво  мрчење компјутера, постали су прави књижевни разбојници за отимање новца осиромашених и преварених пореских обвезника, него из разлога што на нашем учмалом и досадно ограниченом, пацерско преплашеном, књижевном тржишту нема уопште нових, револуционарно дрских,  мисаоно консеквентних и мангупски одлучних књижевних дела која ће књижевну јавност протести до темеља, као некада када су наше мајке, после дуге и хладне зиме, на пролеће износиле тепихе у двориште да их добро, дрвеним мочугама, испраше и измлате, која ће размажене комформисте читаоце избацити из комерцијалне равнотеже удобности и незамерања, јер ће разбити ту проклету представу о томе да је књижара постала светлећа бомбоњерница у пешачкој зони града у коме се купује књига као сладак поклон, из излога продавнице слаткиша, лепо упакован и умотан , бљештав, поклон који ће, непрочитан и неотворен, годинама стајати међу истим таквим другим књигама поклонима за које званична књижевна критика каже да треба да се читају и да морају да буду у кућној библиотеци српског интелектуалног одрода и барабе, јер су те маркетиншке бомбоњере окитили великим наградама за  књижевну доследност и послушност,за изузетни допринос у затупљивању нације, пропале нације која је у очјаном покушају да се сама, напуштена од своје елите, спаси од беде, манипулације, глупости и умирања.

 

Ако је Кафка написао у писму Оскару Полаку 1904.годин да је задатак уметника да својим писањем разбија секиром замрзнуто море у нама, ако је  написао да треба читати књиге које уједају и боду,књиге које нас пробуде ударцем по глави, онда је пустолов Драган Јовановић управо такав дивљи писац који нам је неопходан у овој жабокречини људског, окупираног и поробљеног духа и његов варварски роман ЛЕОНАРДО НА ДУНАВУ  кида све постављене окове наших укорењених навика, веровања, знања и обичаја, разбија све те фине и коректне представе и појмове о уметности и уметнику, разваљује званичне историјске лажи о европској цивилизацији, хришћанству и српској ресавској историји. Побуњени писац прати исто таквог побуњеног и одбеглог Леонарда да Винчија на путу према својој самоспознаји, првој колевци светске цивилизације на  Дунаву и  њеном ширењу према Индији, прати његовњегов улазак у утробу ртањских пирамиди и уздизање из тог понирања на Сиријусу, открива у том свом бегству ка слободи ко је био заиста Исус Христ родом из Охрида, ко су му били стварни родититељи,где је страдао,колико је живео, како је умро и где је сахрањен, прати разиграни и ослобођени писац Леонардове сусрете од  смедеревског Великог везира Махмуд Паше Анђелковића, преко  талентованог уметника Алберта Дирера до миланског полуделог, вулгарног и перверзног кнеза Лудовика Сфорце и бестијности папа Александра Шестог и Лава Десетог,прати ванземаљски таленат уметника који слика своја најбоља уметничка дела и показује свој раскошан Божији таленат, који долази из других, ванчовечанских димензија, прати како генијални инжењер људских душа прави Машине у људском облику које ће, како каже, донети крај људском роду,долази филозоф сликарске магије  до вечне тајне како се зауставља старење и како се подмлађује тело, али никако не жели да та стечена знања примени на себи, не занима га да живи вечно, јер је његов одраз живота на палетама, све његове мисли су отиснуте у бојама, пита се чему сва та људска халабука око пролазности,који је смисао да се постане бесмртан, јер вечан живот овде на Земљи би био прави пакао и зато, бежећи од сурове владавине побуњених машина, које ће поробљеног човека сигурно да раскомадају, жели да се смири, удоми и врати на Сиријус и да постене део изазовног Прапочетка.

 

Писац је бунтовник који нема респекта према општим местима у званичној историји,  поиграва се нелогичностима из хришћанских канона која су усвојена као светиње и који не могу да се мењају, не жели да припада крду преплашених климоглаваца и фарисеја који се псећи понизно покоравају тим наметнутим лажним ауторитетима,световним и религиозним догмама, презире успаљене националне демагогије које су нас упропастиле, иза којих се кукавички скривамо не желећи да преузмемо своју одговорност за трагедију која нам се догодила, отвара забрањене теме и затвара фабриковане лажи отуђених центара моћи, превараната који живе на бестидним манипулцијама и уносним шпекулацијама, напада смело недодирљивог Немању и освештаног Саву што су започели крвави прогон старовераца и богумила, изворних апостола хришћанства који су се први побунили против комерцијализације хришћанске идеје, оптужује их да су побили све богумилске старешине,оптужује те такозване родоначелнике српке династије да фалсификују историју, да не приказују да су пре њих биле 54 хришћанске српске династије, а пре ових династија три велика српска императора Нино Белов,Сербо Макаридов и Александар Карановић Велики, који су проширили српску цивилизацију од Балтика до Крита и од Етрураца до Индије,напада Немањиће да им ништа им није било свето у освајању и учвршћивању власти, да праве лажне родослове и пишу неистините књиге, тако да се, према ауторовој оптужници, не може веровати ни лажној Библији и зато прати Леонардово бегство од табу тема и свакодневних манипулација и наводи да се побуњени уметник заклео да ће раскринкати  у потпуности успостављену хришћанстку догму.

 

Кроз речи чобанина  Драгише из Сићевачке клисуре, на Леонардово питање  одакле он зна када је био Велики Потоп, писац даје одговор који може бити сама суштина због чега се пише ова драгоцене и вредне књиге, јер чобанин каже :

„ Када дуго памтиш све ти је било као јуче.“

 

Ево једне велике поруке заборавном српском народу, који има ту Божију изабраност, коме је подарена невина, анђеоска мекота и доброта, који је наследио племенитост да брзо опрашта својим непријатељима и суровим крвницима, али који је , нажалост,још брже заборављао кроз које је све муке и страдања, искушавања духа, морао да прође да би сачувао своју моралну вертикалу и чистоту душе. Срби су остали верни, каже писац, у својим самоуништавајућим намерама да „ своје Богове под ноге бацају, а да се туђим идолима клањају“.

 

Кључан догађај  за Лаонарда ,на овом  његовом путу у средиште своје постојбине и откривања самога себе, тренутак када се преобразио , када је са људским родом раскрстио,када је остао без даха , када је опијен стајао пред једним нестварним уметничким делом непознатог генија из његовог рода, било је када је посетио пећиницу у Расовцима, надомак Пирота и стао пред фреску ЋЕЛАВИ ИСУС, једину слика на свету која приказује Исуса као ћелавца,као индијског гимнософиста,са перчином будистичког калуђера, pa je после Хиландара, где је видео Христа са три лица, донео одлуку да се у своју стаклену куглу увуче, исту ону летећу стаклену,космичку куглу летелицу која је насликана на дечанском распећу и која ће Леонарда однети на Сриријус.

 

Сликар не може да остане равнодушан када од потурченог Махмуда паше чује забрањну библијску да се Ноје са барком на Карпате насукао, када је панонско море кроз Ђердап грунуло и Нојев завичај потопило, све у црно завило, па се због тога Црно море његов завичај после потопа назвао, а код Голупца постоји место које народ зове Нојева алка и ту је Ноје први пут лађу за копно везао , ту је добио ону гранчицу од голуба и тако је место добило назив Голубац. Ако турски паша о томе зна, зашто Срби не знају? Зашто се то све крије? Ко фалсификује историји? У чијем је то интересу?

 

Писац нам распаљује машту тврдећи да је Троја била на Дунаву и да је дошло до суровог братоубилачког рата истог народа, онога богатог са севера Дунава и сиромашног са југа Егеја, да је рат избио због високих царина и да су Срби били у рату немилосрдни једни према другима, док монах витез Растоклија, величајући Деспота Стефана Лазаревића каже :

„ Са лажним хришћанством Срби су на себе примили женску природу.Од страшних ратника пред којима је цео свет дрхтао,постадоше овце за шишање.Јер, шта значи то, ко тебе каменом ти њега хлебом.!? Или, ако ти неко удари шамар, окрени други образ?1 А наша је прва аријевска заповест била : ко се не освети, тај се не посвети!“

 

Леонардо сазнаје да сви предсократовци певају у десетерцу као и Хомер и да је то само остало код Срба,да је Адам био висок 13 метара и да није био човек, него Машина која је наликовала на човека,да су на Дунаву живели дивови, да су папе рептили,који су омађијали људски род, да је Христ умро у 120 години и да је сахрањен у Кашмиру у граду Срингару,да је Европа пропала творевина у којој се на двору миланског кнеза упражњава људождерство и да је Леонардова једина отаџбина његова генијалност.

 

Читајте и о многим другим цивилизацијским заблудама и предрасудама.

 

Имали нам спаса?

 

Леонардо нам поручује :

 

„ Ако под капом небеском остане само један Србљак,тај ће спасити људски род!“

 

Није све изгубљено.

Има наде.

 

Београд, 11.03.2018

 

 

SHARE