Autor: Marinko M. Vučinić
Liberalno Demokratska Partija ne krije da hoće u koaliciju sa Demokratskom Strankom, kao što je sada u gradu i gde su još socijalisti, G17 i još neke manje stranke. Ovim rečima je Vesna Pešić otvorena najavila aktuelnu političku taktiku ove partije, ulazak u koaliciju sa vladajućom Demokratskom strankom koja je inače stalni predmet najžešće ktritike liberalnih demokrata. Ništa čudno i iznenađujuće na političkoj sceni Srbije. Doslednost i nije nikada bila jača strana naših političkih partija niti se ona previše ceni u našim pragmatičnim političkim trgovinama. To veoma dobro zna i predsednik Liberalno Demokratske Partije Čedomir Jovanović, zato i ne iznenađuje njegova sadašnja pojačana i medijski veoma poduprta politička aktivnost, naročito u „rešavanju“ problema u Sandžaku. Prelazak magične crte izbornog cenzusa je ne samo politički imperativ ove stranke već i uslov njegovog opstanka na političkom tržištu. Mogući koalicioni partner mora do kraja da igra namenjenu ulogu političkog ledolomca. Ali kada su u pitanju nedavna dešavanja u Sandžaku i ocena otvorenog političkog delovanja Muharema Zukorlića čak je i Čedomir Jovanović uspeo da prevaziđe sasmog sebe.
Kao i uvek do sada za sve probleme, pa i za tzv. nepoštovanje prava bošnjaka kriva je Srbija i njena anahrona državna politika. Čedomir Jovanović se ne libi da otvoreno podržava delovanje Muarema Zukorlića i to u svom poznatom maniru optuživanja Srbije za sve probleme nastale nakon razbijanja jugoslovenske držvae. Sada je na red stigala Raška oblast, i to dobro zna lider liberalnih demokrats jer u toj oblasti je ona zlatna biračka rezerva koja mu može obezbediti siguran prelazak izbornog cenzusa. On sebe već sada vidi kao arbitra u novoj poliotičkoj koaliciji jer on oličava tzv. novu državnu politiku. Ona se može prepoznati u stavovima Čedomira Jovanovića iznetim u listu Danas“ Mora se promeniti naša država, njen kukavički odnos koji ima prema ljudima. Ona je brutalna i prema Srbima i prema Bošnjacima i prema pravoslavcima i prema muslimanima. Nigde nećete stići jeftinim obrazloženjem da muftija želi da uđe u politiku. To znamo svi i po tom pitanju muftija se ne razlikuje od srpskih episkopa, jer su se oni izjašnjavanli o pitanjima kada su smatrali da su važba za njihov narod i vernike. Mislim da je bolje da muftija bude u politici nego da političari budu po džamijama i hramovima. Optužbe koje su upućene na muftijin račun su, po mom mišljenu pogrešne. Smatram da nema nema prostora za kritiku njegovog rada“. Za Čedomira Jovanovića je jeftino obrazloženje da se Muharem Zukorlić ponaša kao teokratski vođa i otvoreno učestvuje u političkoj borbi i izborima za nacionalne savete. Svako „političko“ angažovanje pojedinih srpskih episkopa isti taj liberalni demokrata Čedomir Jovanović je žestoko napadao kao klerikalizam i pokušaj stvaranja paravoslavne džamahirije, ali sada ima veliko razumevanja za politički angažman jednog muslimanskog verskog vođe. To se zove klasična političko licemerstvo i pokušaj da se obrazloži nova politika. Pogledajmo samo neke od aktuelnih izjava Muarama Zukorlića koji je spreman na dijalog uz posredništvo Čedomira Jovanovića inače uvek pripravnog i ornog da svako otvaranje i razgorevanje problema u Srbiji prebaci isključivo na aktuelnu srpsku vlast i srpski narod koji je nedorastao njegovom furioznom tempu modernizacije i političkim zaokretima koje on nudi na našoj političkoj pijaci. Za Čedomira Jovanovića nema prostora za kritiku rada muftije Muarema Zukorlića. a delovanje ovog versko-političkog vođe može se videti i kroz nekoliko njegovih izjava koje sigurno ne doprinose normalizaciji stanja u ovoj oblasti. “Igranje Sandžakom znači poigravanje sa ovim delom Srbije. Država je kao zgrada u kojoj stanari mogu da se vole ili ne vole. Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan, rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati vatrom. Ili će nam svima biti lepo, ili će vatre biti do vrha. Samo naša kuća goreti neće. Vlasti u Srbiji odnose se prema Sandžaku isto kao Milošević prema Kosovu, sasmo ima manje pendreka i batinjanja a prava Bošnjaka ugrožena su kao što su bila prava Albanaca. Mi Tursku doživljavamo kao svoju majku koja je pre sto godina, zato što je morala ostaviti svoju decu. Sada dolazi da ih vidi, Bosnu kao najstarije dete , ovo albansko što je ojačalo i nas u Sandžaku, kao najmlađe dete, koje se najviše voli. Kad imate takvu braću i ojačale roditelje to je predivan osećaj. “Predsednik Matice muslimanske Crne Gore Avdul Kurpejović izjavio je da je muftija Islamske zajednice u Srbiji Muarem Zukorlić zagovarajući autonomiju Sandžaka zaigrao na kartu islamskog ekstremizma. On sigurno ne poznaje tako dobro prilike u Sandžaku kao Čedomir Jovanović koji se sada javlja kao medijator koji nema primedbi na delovanje ovog sve više ekstremističkog političkog lidera. .
U tu vrstu spasonosnog zaokreta spada i očita nedoslednost Predsednika Liberalno Demokratske Partije koji traži ostavku ministra Vuka Jeremića zbog političkog i diplomatskog poraza u Ujedinjenim Naxcijama ali pri tome ne propušta priliku da pruži podršku predsedniku Borisu Tadiću za hrabru odluku u vezi sa izglasavanjem kompromisne rezolucije o Kosovu i pri tome tvrdi da to ne sme da ostane izolovani potez. Pri tome je taj isti Čedomir Jovanović već zaboravio da je koliko juče govorio da je Vuk Jeremić samo poslušni izvršilac anahrone, mitomanske i svađalačke kosovske politike a da je njen glavni inspirator i kreator bio upravo Predsednik Republike koji se sada kao volšebni diplomatski demijurg pojavljuje kao donosilac obrih vesti i kompromisa i za to prima sada čestitke i Liberalno Demokratske Partije. Očigledno je da će ovakvih principijelnih čestitki biti još, jer Čedomir Jovanović je dovoljno iskusan da zna ko donosi glavne odluke u formiranju dobitničkih koalicija. Zato treba na vreme stati u red i što bolje se preporučiti. A on se svakim danom i i sa većim žarom preporučuje za novi- obnovljeni- evropski blok koji će se formirati nakon neumitne pacifikacije i marginalizacije Kosovskog pitanja. Čedomir Jovanović je još jednom na vreme i poslušno odigrao njegovu poznatu ulogu političkog električnog zeca trkača i može se očekivati da se po ugledu na beogradsku političku alhemiju biti stvarane i nove političke kombinacije i političke tgovačke transakcije. Po svemu sudeći Čedomir Jovanović je uvek spreman i samo još čeka da se bezidejni i političkim pragmatizmom, nedoslednošču, gubljenjem principijelnosti i političke načelnosti i grabežom potkopana Demokratska Stranka nađe na ideološkoj vetrometini i posegne za najbližim surogatom- ideologijom Liberalno Demokratske Partije. Stav Dragoljuba Mićunovića „ Sa svim strankama koje su za demokratiju, vladavinu prava i proevriopsku orijentaciju može se sarađivati“, samo pokazuje da su ideološke i političke pripreme obavljene, samo se očekuje novi vetar u jedra obnovljene pro-evropske politike. Kako se naša javnost polako priprema za novu politiku u Srbiji može se videti iz načina na koji su plasirani rezultati novog istraživanja IRI-ja, Međunarodnog republikanskog insituta . “ Na pitanje, da li se slažete sa stavovima nekih ljudi da bi mišljenje MSP-a o proglašenju nezavisnosti Kosova trebalo da stavi tačku na pogrešnu politiku Srbije prema Kosovu, s obzirom da se ta politika više bavila statusom Kosova nego kvalitetom života koji Srbi tamo žive, dobijeni su zanimljivi odgovori. S konstatacijom je potpuno saglasno 24 odsto, a delimično 29 procenata ispitanika, što u zbiru ćini većinu građana Srbije. Istraživanje IRI-ja pokazuje i da 65 odsto ispitanika smatra da bi Srbija trebalo da se pridruži –nekom ekonomsko- bezbdnosnom bloku, dok 23 odsto vweruje da državi može dobro da ide i ukoliko se ponaša potpuno samostalno“. Mi u stvari nismo ni svesni da je već stvorena večina za novi politički zaokret u Srbiji, to je prepoznala Liberalno Demokratska Partija koja mora da tu sada samo statističku večinu pretvori u realan politički život na koji se oni tako često pozivaju. Tako će politička realnost uskoro biti drastično modifikovana i ko te već sada ne prepoznaje taj će verovatno izostati prilikom nove podele političkog plena.
14 Septembar 2010 Marinko M. Vučinić
