Početna Sadržaj Izdvajamo DŽORDŽ SOROS

DŽORDŽ SOROS

803
0
SHARE

 MOJ TESTAMENT
utorak, 28 jun 2011 20:21 .Naša budućnost i naše preživljavanje zavise od naše sposobnosti da razvijemo odgovarajuću globalnu vlast Za preko 30 godina dao sam više od osam mlijardi dolara za fondaciju Otvoreno društvo i njenu globalnu mrežu, koja je pomagala ostalim svetskim i lokalnim organizacijama. U principu zadovoljan sam, ali muče me dve velike brige. Prva, šta će se dogoditi sa Otvorenim društvom kada predsednik Arieh Nejer i ja više ne budemo među živima? Drugo, još važnije, šta još možemo da uradimo dok smo živi? Kad sam osnivao Otvoreno društvo, nisam želeo da me nadživi. Iskustva sa drugim institucijama naučila su me da one kasnije odu u drugom smeru od onog koji je osnivač želeo. Ali, kako je Fondacija dobijala sve značajniju ulogu, predomislio sam se. Shvatio sam da bi kada umrem ukidanje mreže fondacija Otvoreno društvo bio čin preterane sebičnosti. Ceo niz veoma sposobnih ljudi posvetili su živote da bi radili za fondacije i nemam pravo da im to oduzmem.

 

Kad me više ne bude, nedostajaće preduzetnički i inovativni duh, koji je karakterisao fondacije. Pokušao sam da rešavam probleme onako kako su se pojavljivali, i to kroz proces pokušaja i greške. Bio sam spreman da delujem brzo i da preuzmem veliki rizik. Upravni odbor, koji će me naslediti, neće moći da prati moj primer. Neki od njegovih članova pokušaće da slede namere osnivača, ali drugi neće biti skloni rizicima.

Sada naš praktični angažman prevazilazi naše teorijsko poznavanje materije. Rečju, imamo više novca nego ideja. A treba nam više ideja da bismo novac efikasnije koristili.

Kad sam odlučio me fondacije Otvoreno društvo nadžive, učinio sam sve što je u mojoj moći da ih pripremim za svoje odsustvo. Ali, ako bih u tome uspeo, onda bih se našao u nesaglasju sa svojim verovanjem da sve ono što ljudi stvore zapravo ima mane i nedostatke. Zato svoje naslednike zavetujem da izmene bilo koju od mojih odluka koje ću ostaviti iza sebe, ali u skladu sa duhom u kome su nastale.

JOŠ NEMAMO GLOBALNU VLAST Ljudska sposobnost da razume i kontroliše snage prirode, kako ja to vidim, prilično nadmašuje našu sposobnost da vladamo sami sobom. Naša ekonomija je postala globalna, ali naša vlast nije. Naša budućnost i, na određeni način, naše preživljavanje zavise od naše sposobnosti da razvijemo odgovarajuću globalnu vlast. Ovo se odnosi na ceo niz područja – globalno otopljavanje i nuklearna proliferacija su najočigledniji. Ali to se odnosi i na pretnje terorizmom i zaraznim bolestima, kao i na globalna finansijska tržišta. Posle finansijske krize 2008. nije dovoljno samo stabilizovati i ponovno pokrenuti finansijska tržišta, nego moramo ponovno da stvorimo globalni finansijski sistem koji je bio slomljen. 

Imam dva najvažnija prioriteta. Jedan je ličnog karaktera, drugi se odnosi na moje fondacije. Na ličnoj ravni moj glavni interes je da razvijem sopstvenu koncepciju. Opštu teoriju refleksivnosti, koju sam razvijao tokom godina, akademski ekonomisti i u nešto manjoj meri finansijski regulatori temeljno su ignorisali ili su joj umanjivali značaj. Mervin King, guverner Bank of England, je potpuno odbacio. Sve se to promenilo sa finansijskom krizom. King je radikalno promenio svoje stavove, priznao je da je nestabilnost finansijskih sistema, kao što sam govorio, uglavnom svojstvena njima samima, a ne spoljnjim faktorima. Lord Adair Tarner, šef britanske Direkcije za finansijsku stabilnost, javno je prihvatio teoriju refleksivnosti. Baš kao i Alen Grinspen, ali jedino u privatnim razgovorioma. Pol Voker mi je prijatelj i moj pristalica odranije, a sada smo još bliži.

Sa strašću sam izražavao neslaganje sa planom ministra finansija Henkom Polsonom, koji je podrazumevao da će se banke spasiti iskorištavanjem javnog fonda nazvanog Trouble Asset Relief Program (TARP), koji bi trebao da pomogne bankama da se reše velike količine loše imovine sa svojih bilansa. Govorio sam da je mnogo bolje bilo usmeriti novac tamo gde je bila rupa, a da banke same dopunjuju svoj kapital. Blisko sam sarađivao sa demokratskim vođama u Kongresu kako bi se izmenila zakonska regulativa oko TARP-a i kako bi se novac iskoristio na drugačiji način, odnosno kupovanjem udela. Imao sam još mnogo ideja za koje sam se nadao da će ih Obama sprovesti kada postane predsednik, poput one o temeljnoj reformi našeg hipotekarnog sistema, ali to se nije dogodilo. Objavio sam ceo niz članaka u „Financial Timesu“, ali nisam dobio skoro nikakav odgovor od Obamine administracije. Pre nego što je postao predsednikov savetnik, često sam o svemu tome razgovarao sa Larijem Samersom, ali ne i pošto je imenovan. Najveće razočaranje bilo je to što nisam mogao da uspostavim nikakav lični kontakt sa samim predsednikom.

Promena stava akademskih ekonomista bila je mnogo prijatnija. Na nagovor Anatola Kaleckog pristao sam da sponzorišem Institut novog ekonomskog mišljenja (INET), čija je misija da razbije monopol postojećih hipoteza i teorija o tržištu. Okupio sam grupu uglednih ekonomista uključujući i nekoliko nobelovaca. Osnovan je odbor pod vođstvom Džoa Stiglica. Moj prijatelj i bivši kolega Rob Džonson postao je predsednik INET-a i inspiracija ostalima. 

Pronašao sam safinansijera u Džimu Belziliju iz Blekberija i na putu smo da ostvarimo odnos od 2:1 u sredstvima. Mislim da je to od izuzetne važnosti da bi se osigurala nezavisnost INET-a jer sam ja zagovornik alternativne paradigme, baš kao i sponzor. Ovo će mi dati lepu mogućnost da dalje razvijam svoju koncepciju, mada vidim nnena ograničenja, odnosno dokle mogu da idem. Prestar sam da bih učio o ekonomskim modelima, a nisam bio dobar u matematici ni kad sam bio mlad. Zanimaju me pitanja globalnog regulisanja i reforma međunarodnog valutnog sistema. I, dok se prepuštam ovim pitanjima, svestan sam i toga da, ako bih se previše bavio detaljima, to bi takođe bilo trošenje mog vremena i energije. Mogu biti produktivniji ako se držim cele priče, „velike slike“. A to me dovodi do mog prioriteta kada je reč o fondacijama Otvoreno društvo. 

PREČICA U RAZUMEVANJU STVARNOSTI Sjedinjene Države su demokratsko i otvoreno društvo još od svog nastanka. Ideja da one to više neće biti čini mi se besmislenom, ali je vrlo moguća. Posle 11. septembra Bušova administracija iskoristila je stvarni strah od terorističkih napada i, pod parolom „rata protiv terora“, bila je sposobna da ujedini naciju pod vođstvom vrhovnog komandanta, da je odvede u napad na Irak pod lažnim izgovorima i da prekrši uspostavljene standarde o ljudskim pravima u traženju i ispitivanju terorista. 

Rat protiv terora naterao me da ponovo razmislim o konceptu otvorenog društva. Moja iskustva u bivšem Sovjetskom Savezu naučila su me da slom zatvorenog društva ne znači automatski da će se stvoriti otvoreno društvo. Pad može delovati kao da nema dna, a onda se može uspostaviti novi režim koji će više ličiti na onaj koji se srušio nego na otvoreno društvo. Morao sam dublje da istažim koncept otvorenog društva, koji sam još u studentskim danima usvojio od Karla Popera. I otkrio sam nedostake u njemu.

Poper je tvrdio da slobodan govor i kritičko razmišljanje vode boljim zakonima i boljem razumevanju stvarnosti nego bilo koja dogma. Shvatio sam da je u tome sadržana i neizgovorena pretpostavka – da je cilj demokratskog diskursa da se dobije što bolje razumevanje stvarnosti. Sinulo mi je da moj sopstevni koncept refleksivnosti dovodi u pitanje tu Poperovu skrivenu pretpostavku. Ako razmišljanje ima manipulativnu funkciju, upravo kao i spoznajnu, onda nije potrebno imati bolje razumevanje stvarnosti kako bi se dobili bolji zakoni. Postoji prečica; to su spinovi i manipulisanje javnim mnenjem kako bi se došlo do željenih rezulatata. Danas se političari uglavnom brinu o tome da budu izabrani i da ostanu na vlasti. Poperova skrivena pretpostavka da bi sloboda govora i razmišljanja stvorila bolje razumevanje stvarnosti vredi samo za izučavanje prirodnih fenomena. Ako je proširite na ljudske delatnosti, to je ono što nazivam „zabludom prosvetljenja“.

Dogodilo se to da su politički operativci u Bušovoj administraciji daleko pre mene postali svesni „zablude prosvetljenja“. Zavedeni tom zabludom, ljudi poput mene verovali su da metode propagande kao u Orvelovoj „1984“ vrede samo u diktaturama. Ali oni su znali bolje. Frenk Lunc, poznati desničarski konsultant, ponosno je objavio da je koristio „1984“ kao udžbenik za osmišljavanje lako pamtljivih slogana. A Karl Rouv tvrdio je navodno da on nije morao da izučava stvarnost, mogao je da je stvara. Usvajanje orvelijanskih tehnika dalo je republikanskoj propagandnoj mašineriji prednost i u izbornoj politici. Druga strana je pokušavala da ih sustigne, ali se nasukala na podmuklom dodatku o traženju istine.

Propagandne tehnike koje namerno navode na pogrešno mišljenje mogu da uništie otvoreno društvo. Metode nacističke propagande bile su dovoljno snažne da unište Vajmarsku Republiku. Drugačije, ali i u nekim stvarima slične metode korištene su i u SAD i još su nadgrađivane. Iako demokratija ima mnogo dublje korene u SAD nego u Nemačkoj, ona nije imuna na namerne prevare, kao što je to Bušova administracija pokazala. Ne možete pokrenuti rat protiv apstrakcije, ali ipak rat protiv terora ostaje široko prihvaćena metafora i danas.

Kako se otvoreno društvo može zaštititi od opasnih varljivih argumenata? Jedino tako što će prepoznati njihovo postojanje i njihovu moć da utiču na stvarnost tako što utiču na ljudsko poimanje stvari. 

GDE JE POGREŠIO OBAMA Izbor Obame 2008. poslao je snažnu poruku svetu da su SAD spremne i na radikalne promene pošto su postale svesne i pošto su priznale da su na pogrešnom putu. Ali promena je bila privremena, Obamin izbor i inauguracija bili su najveći trenuci njegovog mandata. Drugi mandat i reizbor Buša uverili su me u to da je bolest američkog društva dublja od tek nekompetentnog vođstva. Američka javnost nije bila spremna da se suoči sa okrutnom stvarnošću i sama je tražila da bude prevarena jer je na teška pitanja zahtevala lake jednostavne odgovore.

Sudbina Obaminog mandata potvrdila je to uverenje. On je preuzeo mesto predsednika usred finansijske krize, čiju je snagu priznavala samo nekolicina, a on nije bio među njima. Ali shvatio je da američka javnost ima averziju prema okrutnoj stvarnosti, a on je snažno verovao u vlastitu harizmu. Želeo je da se uzdigne iznad stranačke politike i da postane, kako je to objasnio u svojim govorima u kampanji, predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Zbog toga se opirao da odmah optuži bivšu administraciju i nastavio je da izbegava kritiku i konflikt. Postao je ono što Džeordž Ekerlof i Robert Šiler u svojoj knjizi „Animal Spirits“ nazivaju „multiplikator poverenja“. U skladu s tim i u nadi da će smanjiti recesiju, on je sliku prikazao ružičastijom nego što je ona zaista bila.

Taktika je uspela utoliko što je recesija bila kraća i plića nego što bi bila u slučaju drukčijeg ponašanja, ali je to imalo katastrofalne političke posledice. Multiplikator poverenja možda ima pozitivan uticaj na razumevanje ljudi, ali stvarnost je drukčija kad se ukažu pravi ekonomski pokazatelji. Na primer, stopa nezaposlenosti nije onakva kakvu očekujemo i tada se poverenje pretvara u razočarenje i bes. I upravo to se dogodilo.

Biračko telo pokazalo je malo zahvalnosti za Obamino vođenje krize jer nisu bili ni svesni šta je on zapravo učinio. Izbegavajući sukob, Obama je opoziciji dao inicijativu, a opozicija nema nameru da sarađuje. Republikanska propagandna mašinerija sposobna je da uveri ljude da se finansijska kriza dogodila zbog greške vlasti, a ne tržišta. Prema republikanskim tezama, vladi se u ekonomskim pitanjima, u zakonodavstvu i porezima ne sme verovati i zato je u tom segmentu treba svesti na minimum.

PROBLEM NOVOGOVORA Šta možemo da učinimo da očuvamo i ojačamo otvoreno društvo u Americi? Prvo, želim da vidim napore da se pomogne javnosti da razvije imunitet na novogovor (newspeak). Oni koji su novogovoru bili izloženi u vreme nacizma ili komunizma imaju na njega alergijsku reakciju, ali mu je šira javnost još uvek podložna.

Drugo, želeo bih da uverim američku javnost u potrebu da prihvata kada je stvarnost okrutna. Oni koji upravljaju „Fox Newsom“ Rupert Merdok i Rodžer Ejliz dobro su razumevali stvari kada su me identifikovali kao protivnika. Ipak, njihove laži neće opstati i njihove tehnike neće izdržati.

Ali poboljšanje kvaliteta političkog diskursa nije dovoljno. Moramo pronaći prave politike da bismo se nosili sa problemima koji opterećuju zemlju: visoka nezaposlenost i hronični budžetski i trgovinski deficit. Finansiranje državnih i lokalnih vlasti usmereno je u pravcu svog sloma. Republikanci su sada preuzeli „banku“ i promovišu pogrešnu priču da je za sve kriva vlada. Demokrate su prisiljeni da se brane jer brane suprotan stav.

Moramo da se posvetimo ozbiljnom i mudrom razmišljanju o onome što je naš politički sistem učinio i da priznamo kako nas poluistine zavaravaju. To što vaš protivnik greši ne znači da ste vi u pravu. Moramo se pomiriti s tim da živimo u nesavršenom društvu u kome su tržišne i vladine odredbe daleko od savršenstva. Zadatak je da smanjimo te nesavršenosti i da učinimo da i privatni sektor i vlada bolje rade. To je poruka koju bih na neki način želeo da prenesem.

The New York Review of Books

 

SHARE