DŽORDŽ SOROŠ

Evropa nije suočena samo sa ekonomskom i finansijskom krizom, već, kao rezultat toga, i sa političkom krizom
Takozvana evro-kriza se generalno posmatra isključivo kao valutna kriza, ali je takođe i kriza suverenog duga – još više kriza bankarstva. Složenost situacije je stvorila zabunu a ta zabuna ima političke posledice.  

Evropa zaista nije suočena samo sa ekonomskom i finansijskom krizom već kao rezultat toga – i političkom krizom. Države članice kreiraju prilično različite politike, koje odražavaju njihove stavove pre nego stvarne nacionalne interese. Taj sukob percepcija nosi seme ozbiljnog političkog sukoba. 

Rešenje na koje se Evropa sprema praktično će diktirati Nemačka, čiji je suvereni kreditni status neophodan za bilo koje rešenje. Napori Francuske da utiče na ishod su ograničeni jer njen državni rejting nivoa AAA zavisi od bliske saradnje sa Nemačkom. 

Nemačka za krizu okrivljuje države koje su izgubile konkurentnost i nagomilale dugove. Ona, shodno tome, postavlja sav teret prilagođavanja na zadužene države. Ali to zanemaruje veliki deo odgovornosti koji Nemačka snosi za valutnu i bankarsku krizu, ako ne za krizu suverenog duga. 

Kada je uveden evro, očekivalo se da doprinese približavanju ekonomija evrozone. Umesto toga, došlo je do udaljavanja. Evropska centralna banka je tretirala suvereni dug svih država članica kao suštinski nerizičan, i prihvatila njihove vladine obveznice pod jednakim uslovima preko mehanizma discount window. 

Ovo je navelo banke koje su bile obavezne da drže nerizična sredstva da bi ispunile zahteve koji se odnose na likvidnost, da zarade nekoliko ekstra baznih poena preuzimanjem tereta suvernog duga slabijih zemalja. 

To je snizilo kamatne stope u takozvanim PIIGS državama (Portugal, Irska, Italija, Grčka i Španija) i povećalo rast mehura na tržištu nekretnina, dok su troškovi ponovnog spajanja terali Nemačku da stegne svoj kaiš. 

Ovo je izazvalo udaljavanje u konkurentnosti i bankarsku krizu u Evropi, koja je na nemačke banke uticala više nego na druge. 

Nemačka zapravo izbavlja teško zadužene države da bi zaštitila svoj bankarski sistem. Na primer, irski ogromni državni dug se povećao jer su vlasti evrozone sa namerom da spasu bankarski sistem, primorale Irsku da nacionalizuje svoje banke kao uslov za njihov opstanak. 

Stoga, pošto mere koje je nametnula Nemačka čuvaju bankarski sistem tako što preostali državni dug tretiraju kao nepovrediv, države dužnici moraju da snose celokupan teret prilagođavanja. 

CENA SPASAVANJA BANAKA Ovo podseća na međunarodnu bankarsku krizu 1982, kada su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond pozajmili zaduženim državama dovoljno novca da servisiraju svoj dug dok banke ne budu mogle da stvore dovoljno rezervi da bi zamenile svoje loše dugove za Brejdi obveznice 1989. 

Ovo je značilo „izgubljenu deceniju“  za ekonomije latinoameričkih država. Zaista, sadašnje uređenje kažnjava zadužene države čak više nego 80-ih jer će morati da plate visoke premije na rizik nakon 2013. 

Ima nečeg nelogičnog u tome da se ponovo vadi iz nevolje bankarski sistem a potom uvaljuju u nevolju vlasnici državnog duga posle 2013. uvođenjem klauzula za kolektivno delovanje. 

Štaviše, nemački zahtevi koji se odnose na konkurentnost će biti nametnuti neravopravnim igračima, stavljajući države sa deficitom u neodrživ položaj, što bi moglo povući na dno Španiju, koja je ušla u evro krizu sa manjim koeficijentom duga od Nemačke. 

Rezultat bi bio da EU doživi nešto gore od izgubljene decenije; proći će kroz hronično razdvajanje u kojem će države sa suficitiom da idu napred a države sa deficitom će tonuti pod teretom svog nagomilanog duga. 

Nemačka nameće ove mere pod jakim domaćim pritiskom, ali nemačkoj javnosti nije rečena istina i zbog toga je zbunjena. S obzirom na to da će pravila koja će stupiti na snagu krajem marta postaviti temelj za Evropu sa dve brzine, ona će verovatno izazvati nezadovoljstvo koje će ugroziti političku koheziju EU. 

Potrebne su dve suštinske prepravke. Pre svega, evropski mehanizam za finansijsku stabilnost mora da služi za izbavljenje bankarskog sistema kao i država članica. Ovo bi dozvolilo restruktuiranje državnog duga bez izazivanja bankarske krize. 

Uprkos ovom dodatnom zadatku, veličina paketa za izbavljenje može ostati ista, jer bi svaki iznos za rekapitalizaciju ili likvidaciju banaka smanjio iznos koji je potreban vladama. 

DVOBRZINSKA EVROPA Stavljanje bankarskog sistema pod evropski nadzor, umesto da ostane u rukama nacionalnih vlasti, bi bio fundamentalno poboljšanje koje bi pomoglo da se povrati poverenje. A imalo bi dodatnu korist – nemačka javnost bi saznala pravu svrhu spasilačke operacije. 

Drugo, da bi se omogućila ravnopravno učešće, moraće se ukloniti premija za rizik troškova pozajmljivanja za države koje poštuju pravila. 

Ovo bi se moglo postići pretvaranjem velikog dela njihovog suverenog dugovanja u evroobveznice. Države bi pojedinačno onda trebalo da izdaju sopstvene obveznice sa klauzulama za kolektivnu akciju, plaćajući premiju za rizik samo za iznose koji premašuju limit javnog dugovanja (60 odsto BDP) koji je određen kriterijumima iz Mastrihta. 

Prvi korak bi trebalo odmah preduzeti; na drugi će morati da se čeka. Treba još dosta da prođe da bi ga njemačka javnost prihvatila; sa druge strane, očigledno je potreban da bi se ponovo uspostavili isti uslovi za sve aktere u Evropi. 

EU je izgrađena korak po korak, pri čemu su njeni graditelji znali unprijed da je svaki korak neadekvatan i da će biti potrebni dodatni koraci. Međutim, mogli su biti sigurni da će kada dođe vrijeme da se ispravi nedostatak neophodna politička volja biti na raspolaganju. 

Ovog puta, nasuprot tome, izgledi dvobrzinske Evrope prete da podriju političku koheziju Evrope – i time njenu sposobnost da, kada je neophodno, deluje jedinstveno. Zbog toga potreba za narednim korakom u evropskoj integraciji mora biti jasno priznata zajedno sa primenom mehanizma EU za rešavanje krize. 

U suprotnom, države sa deficitom neće imati razloga da se nadaju da mogu izbjeći škripac, koliko god se trudile. 

Project Syndicate 2011.