„Dosta mi je ovog drndanja. Uvek isto! Peri, briši, peglaj!
Dočekuj, ispraćaj! Otvaraj,zatvraj vrata! Svi nekuda idu i odlaze, svi nešto novo rade, ja uvek isto. Čitav život mi je otišao u
kanalazaciju. Kada se okrenem, ništa! Ko vidi moj rad? Ko ceni moj trud? Niko! Šta nekoga briga da li me boli glava, da li mi je muka, da li imam visoki krvni pritisak ili su mi otekle noge i ruke? Pita li neko mene kako mi je? Niko! Svi su opsednuti samo sobom i svojim problemima. Njihovi problemi su i moji problemi. Moji problemi su samo moji. Niko ne zna kako mi je. Moje je da kuća funkcioniše! Sve mora da bude pod konac. Svi moraju da dobiju na vreme svoje sledovanje. Muž i deca. Za mene nema bolovanja. Nema praznika. Nema odmora. Radim kao dragstor. I? Ništa. Gde je taj moj rad? Gde se on vidi? Nigde! Nemam ni penziju! Nisam ništa zaradila za starost. Ispada kao da čitav život nisam ništa ni radila.
Zašto je to tako? Podigla sam troje dece. Sama. Muž je stalno bio na putovanjima. Nema pojma ko ima temperaturu, ko povraća i ko je dobio proliv. Nema pojma ko je koji razred. Noćima nisam spavala. Radila sam prekovremeno, kako kažu ovi što rade u državnom sektoru i traže nadoknadu za prekovremeni rad. A ja? Ništa. Ko će meni nadoknaditi moj rad? Ko će meni priznati moj rad? Muž? Svašta! Pa on misli da se gaće i košulje same peru i peglaju. On misli da se ladica sama puni čistim vešom. Deca? Neka su mi živa i zdrava! Deca ne veruju da mene nešto boli. Deca ne veruju da sam ostarila, da sam se umorila i da ne
mogu više. Deca misle da ja mogu sve.
Nije meni teško da čuvam unuke. Bože sačuvaj! Nije teško da im kuvam i spremam, ali hoću da svi znaju da je to moj izbor. To je moja odluka.
Nije moja obaveza. Unučad imaju svoje roditelje. Ne mogu ja da im zamenim oca, koji je otišao i majku koja je poludela. Lepo sam im govorila, kćerki i sinu, da to nisu osobe sa kojima treba da započinju brak. Nisu mi verovali. Mislili su da im ja popujem. Stalno im držim pridike. Ja sam, kažu, najpametnija. Ne izlazim iz kuće i sve znam.
Tako kaže mlađi sin, pile mamino. On me je bar poslušao i nije uzeo onu razmaženu sponzorušu, nego je poslušao majku i izabrao ovu finu devojku. Divna mi je sjajna, divna. Lekarka. Radi mučenica, dežura, čita svaki dan debele knjižurine, specijalizira i zaradi neku crkavicu. Jedva preživljavaju. Kako da im ne pomognem. Ko će decu da im čuva kad odu na posao? Nemaju para da plate režije, kako da plaćaju dadilju? Kažu da će da se isele, Bože me sačuvaj! Kuda da se isele?
Kako ću bez njih i dece. Naučila sam da su svi na okupu. Ti oko mene.
Neka su tu. Nije meni teško. Izdržaću. Samo neka ne odlaze nikuda.
Neću pod stare dane da ih jurim po belom svetu.
Četvoro unučadi su moje najveće blago.Moram deci da pomognem da odrastu. Vidiš li ti, čoveče, kakva su ovo vremena? Šta bi kćerka da je nismo primili nazad? Kako bi ona, samohrana majka izdržavala sebe i dete? Muž se ljuti. Šta se ljutiš, budalo jedna? Šta tu glumiš strogog oca? Kada smo primili tvoju sestru sa decom i kada sam im godinu dana kuvala i prala, nisi se bunio. Ponosan si bio na mene. Zašto svoje dete da gurnem od sebe? Zašto ti svoju sestru nisu gurnuo? Ne dam da mi dete pati! Ne dam! To je moja kćerka! Neka je tu sa nama! Šta hoćeš
od nje? Nije nas poslušala. Pa, šta? Šta sad da joj radimo? Hoćeš da dete učini nešto nepromišljeno. Očajna je, zar ne vidiš? Kako da je gurnem od sebe! Ne dam moje dete! Vidi samo kako je Nađa slatko dete.
Ne može da živi bez nas. Ko bi je vodio u školu? Ko bi brinuo o njoj?
Otac joj je kreten. To sam odmah znala. Čim on radi za političku
stranku, sve mi je bilo jasno. Kako je mogla u njega da se zaljubi?
Taj više voli politiku i pare, nego svoju kćerku. Gledam ga samo
prošlu noć na televiziji, stoka jedna bezrepa. Odelo mu vredi nekoliko hiljada evra, a detetu nije ispaltio alimentaciju deset meseci. Ne može mesečno da ispuni svoju zakonsku obavezu i da svome detetu donese stopedest evra. Idiot! Stoka! Svi su isti! Uhvatio se one kurvetine. One, one..stralete! Bože me sačuvaj! Svet je ovaj poludeo!
Ostaviti pametnu i lepu ženu i devojčicu zbog kurvetine iz rijaliti
šou. Strašno! I takav skot treba da nam vodi državu? On treba da nas reformiše?!? Ej, bre, gde mi živimo?!? Ja , nepismena domaćica, vidim da to mora da propadne. Šta tek vide ovi pametni ljudi? Ja se divim tim pametnim ljudima. Kako mogu da uopšte slušaju te političare?
Sreća što mi stariji sin nije krenuo tim putem. Opasno je bio
zastranio. Mislio je da mu je stranka nova porodica. Bolja od nas.
Mislio je da je našao ženu svog života. Ona ga prevarila sa šefom
stranke. Napustila ga i otišla u spisateljice. Briga nju za prodicu i
sina. Rekla sam mu – nemoj da se ženiš voditeljkom. Uzmi neku normalnu devojku. Nemoj te prepotentne folirantkinje. Umišljene i bezobrazne.
Nije ona za njega ni bila. Znala sam ja da će to da pukne. On mi nije verovao. Eto ti sad! Šef tvoje stranke uzeo ti ženu. Ona i jeste za njega. Isti su. Pokvareni i pohlepni. On hoće da postane premijer, ona umislila da je pisac. O, Bože, ima li te?!? Šta je ovo danas? Kada sam ja bila devojka, čitali smo Anu Karenjinu i Gospođu Bovari. Čitali smo literaturu. Ovo danas su splačine jedne uobražene kučke. Kakve bljuvotine piše, pa to je strašno. Ko čita to sranje? Ko daje pare za to smeće? Pre neku veče je gostovala na Dnevniku, ubacio je onaj njen, zamisli, gostuješ u Dnevniku, kakava sramota. Baljezga o svojoj angažovanoj literaturi. Koja angažovana literatura? Perverzija!
Bolesne frustracije! Kaže, najprodavanija je spisateljica? Ona
najprodavanija spisateljica?!? Zemljo, otvori se! Na obeležavanju
smrti Borislava Pekića bilo sedam ljudi. Sedam ljudi! A ovu
profuknjaču čita stohiljada ljudi. Tako se hvali. Laže! To je onaj
njen namestio da članovi stranke kupuju. E, moj sine, spasio si se
kada je otišla. Treba da slaviš.
Šta će ti takva žena? Fura ona svoju karijeru. Fura ona svoje dijete.
Stalno je, bre, na nekim dijetama. Kost i koža! Bože me sačuvaj! Šta je sa ovim ženama danas? Nekada su žene bile žene. Ove danas više liče na kosture. Ko može da se zaljubi u takve nakaze? Žena nora da bude obla.Putena! Mora da bude majka. Ove danas su sve neki surogati. Sina nije videla godinu dana. Nema vremena! Trči sa promocije na promociju.
Trči sa televizije na televiziju. Dete raste bez majke. Sreća da smo mi živi. Moramo da mu pomognemo. Marku mom malom. Babinoj duši. Ona spisateljica nije dala detetu da me zove baba. Zašto? Kaže, suviše je prostačko. Primitivno. Vuče je na selo i provinciju. Terala ga je da me zove –nano! Kakva crna nana?!? Ja sam – baba! Ponosna sam što sam baba! Ne krijem svoje godine. Ja sam baba i nisam spisateljica. Nisam voditeljka. Nisam političar. Nisam obrazovana. Hoću da budem – baba!
Sva sreća što je otišla. Spasili smo se. Sin nije svesan kakave
napasti se oslobodio. Marko je procvetao. Pile babino! Kako je samo pametan i dobar. Vidi ga! Isti deda! Isti! Ne da njega baba nikome!
Ma, baš me briga što mi je teško. Izdržaču sve! Jaka sam ja. Ima u meni još snage! Ništa me nije! Mogu ja da vučem! Lička je ovo krv!
Moja mater je rodila sedmoro. Moja baba je rodila dvanaestoro. I?
Radile čitav život. Živele u bedi i sirotinji. U ratnim stradanjima.
Spavale na klupama. Nisu išle na treninge. Nisu išli kod masera. Nisu imale pedikera i manikira. Nisu išle u šoping. Nisu išle na mora i zimovanja. I? Mater mi je živela 92 godine, a baba 98 godina. Moja mater je imala lice kao dečija guza. Nikada nijednu kremu nije koristila. Baba Đuja se čudila zašto se mlade žene žale da ih jajnici bole. Kakvi jajnici? Baba nije imala pojma šta su to jajnici. Rodila dvanaestoro. Ništa im nije bilo teško da urade. Radovale su se životu.
Verovale su u svoju decu.
Meni su deca i unuci sve.Kakvi su, takvi su! Moji su! Ne dam ih nikom!
Rmbaću dan i noć! Ne dam da se porodica raspadne. Ne dam da političke prostitutke i spisateljice unište moju porodicu. Ne dam da mi barabe upropaste život. Naučila sam ja da nemam. Šta meni i dedi treba?
Spavaćemo na klupi, ako treba. Ne mogu decu da izneverim! Vidim kako se muče. Posla nema, plate male. Kako preživeti? Sreća da deda ima veliku penziju. Svaki dinar razvlačimo. Kako drugi opstaju? Ne znam.
Nikada ovako nije bilo. Čini mi se da mesec prođe u trenu. I, opet, novi troškovi. Troškovi, troškovi! Uf! Gde da smanjim troškove? Pare nestaju! Cure kroz prste! Migolje!
Samo da smo svi zdravi! Samo da deca rastu. Baba će njih da podiže.
Baba će da ih vodi u školu. Baba će da im peče palačinke. Baba mora da bude uz njih. Samo da smo svi zdravi! Samo da ne bude rata! Samo da budemo zajedno! Sve ću da izdržim! Ništa mi nije teško! Ovo je moja porodica! Moja deca! Moja borba ! Moj život!
Beograd, 03.06.2015
