ДОБРОВОЉАЦ
Радна акција Петрова гора јули 1982.године.
Месец дана акције.
Водио сам бригаду. Први пут. Био сам комадант.
Седам пута до тада сам био бригадир ударник.
Радио сам најтеже послове.
Повео сам 30 младића и 25 девојака.
Необично много девојака за бригаду, кажу надлежни.
Сматрао сам да је та равнотежа најбоља за колектив.
На Петровој гори у прекрасном планинском амбијенту, подигли су насеље.
Монтажни павиљони и шатори. Узео сам шатор.
Било је четири бригаде и 200 бригадира.
Пошумљавали смо Петрову гору.
Атмосфера у бригади и насељу братска.
Након две недеље, запушио се женски тоалет.
Лето врело. Жарко. Упекло.
Други дан, несносни смрад у насељу.
Ко је запушио тоалет?
Политички функционери у насељу кажу да су девојке из моје бригаде.
Како знате?
Па, ти имаш највише девојака.
Глупост! Могла је било која девојка из насеља то да уради.
Можда и нека из Штаба насеља, плаћена функционерка.
Простакуша свуда има.
Увече сазовем девојке у њиховој спаваони.
Да ли сте ви запушили тоалет?
Признајте! Лакше ће ми бити.
Нису. Плачу. Искрене су и ја им верујем.
Трећи дан постаје несноно.
Гушимо се од смрада.
Велика је опасност да се заразимо.
Политички функционери из Штаба сазивају ванредни састанак.
Неко мора да очисти тоалет.
Ко?
Дежурна бригада.
Моја бригада.
Чекали су трећи дан да ми будемо дежурни.
Постројим бригаду испред тоалета.
Девојке, реците пред свима да ли сте ви то урадиле?
Нисмо! Нисмо! Нисмо!
Верујем вам. Момци, јесте ли чули?
Наше девојке то нису урадиле.
И то нам је најважније.
Али, да се не бисмо заразили, морамо да очистимо тоалет.
Момци, ко се јавља.
Има ли добровољаца?
Мук.
Свима непријатно.
Стојимо.
Сунце пржи.
Пробија лобању.
Цврчи цврчак.
Држ, држ, држ!
Шта кажете? Ко се јавља?
Мук.
Нико!
Добро, ако нема добровољаца, онда морам ја.
Комадант сам и морам то да урадим.
Не могу никога да терам.
Неко мора да реши настали проблем.
Скинем све са себе.
Останем у купаћим гађицама.
Бос.
Наредим да се постројена бригада приближи два корака улазу у тоалет.
Хоћу да их добро чујем.
Прођем испред бригаде.
Унесем се свакоме у лице.
Хоћу да хукћете.
Ху-ху! Ху-ху! Ху-ху!
Покажем.
Као урођеници.
Јасно?
Три-четири! Сад!
Јаче! Јаче!
Из свег гласа.
Сложише се гласови.
Урођеника.
Заједнице.
Испуни ме снага.
Крикнем.
Удахнем.
Узмем неке црне кесе.
Утрчим у смрад.
Ставим кесу на руку.
Нађем запушен чучавац.
Почнем да чистим.
Избацујем на страну.
Брзо.
Урлам, јаче! Не чујем!
Хукћу снажно.
Стигло појачање.
Брекће Петрова гора.
Рука ми улази све дубље.
Клекнем.
Лeгнем.
Завучем руку до рамена.
Осетим нешто тврдо.
Натопљени уложак.
Чупам.
Избацујем.
Зној липти.
Кеса је пукла.
Настављам без кесе.
Вадим заглављени уложак.
Плоп!
Отчепљено!
Дај воду!
Пружају ми црево.
Сапирам.
Чистим.
У другу кесу убацујем чврсти отпад.
За неколико минута је све чисто.
Дајте хемију!
Девојке и момци улазе и перу.
Излазим.
Поливам се цревом.
Прија ми вода.
Перем се сапуном и шампоном.
Трљам лудачки.
Аплауз свих бригадира из насеља.
Који су дошли да дају подршку.
Функционери гледају са прозора Штаба.
Поклоним се.
Насмејем.
И одем у шатор да се пресвучем.
Насеље је замирисало.
Вечера.
Мрљавим неку мусаку.
Немам апетит.
Доносе ми сутлијаш.
Знају да га волим.
Стављају две порције испред мене.
Погледам у сутлијаш.
Житка маса се заљуља.
Заврти ми се у глави.
Мучнина у стомаку.
Истрчах.
И почех да повраћам.
Два дана нисам могао ништа да окусим.
Београд, 7535.г. жетвар
