Početna Sadržaj Izdvajamo DINKIĆ PREVARANT

DINKIĆ PREVARANT

973
0
SHARE

Злокобни „експертски“ ветрови 
Пише: Драгомир Анђелковић    
06 јун 2011 
0„Нико не граби власт с намером да је се одрекне“(Џорџ Орвел) У недељном интервјуу датом дневном листу „Политика“, Млађан Динкић је изјавио је да се сви битни политички чиниоци – и у власти, и у опозицији – плаше како његових идеја, тако и доброг резултата на предстојећим изборима партијског блока који предводи. Јер, како је оценио, листа Уједињених региона Србије биће међу три најбоље пласиране партије или коалиције. Наравно, самим тим, представљаће важан фактор у вези са формирањем будуће власти.

 У царству паклене преваре

Да ли је реално то што Динкић каже, или се ради о његовим ружичастим сновима? Не бих се кладио на то да ће УРС освојити треће место, али ни не одбацујем ту могућност. Лидер УРС-а је стари маркетиншки лисац. Више пута нам је демонстрирао да добро зна како се варају бирачи. Уосталом, садашње владајуће структуре своју позицију умногоме дугују Динкићевм изборном мешетарењу 2008. године. Тада је обећао бесплатне акције вредне више хиљада евра, као и штошта друго. Од тога углавном није било ништа, али на његову срећу, многи Срби имају слабо памћење. Абрахам Линколн је једном рекао: „Неке људе можете да варате стално, све људе можете да преварите понекад, али не можете све људе да варате стално“. И био је у праву. Али несрећа је у томе што припадника прве категорија међу Србима, очито, има довољно да Динкић и убудуће себи осигура солидну политичку каријеру. Можда их нема довољно да његови Уједињени региони освоје бронзану медаљу, али сигуран сам да ће та коалиција прећи цензус. Динкић је поново пронашао причу погодну за манипулисање жељама многих бирача. Она је проста али пали. Шта Срби желе? Пре свега, да боље живе. А живе све горе. Природно је да због тога некога криве. Начелно, готово сви су, и то с правом, кивни на политичаре. Но, у томе се неретко губе у апстракцијама. Услед тога, вођа УРС-а види своју шансу. Поступа као џепарош који преусмерава пажњу окружења тако што гледа у некога другог и сугестивно виче: „Држите лопова“.

 

Централизовани или регионализовани лоповлук?
                                                                                                                                                         
Динкић усиљено говори о потреби децентрализације Србије, те о неопходности престанка праксе финансијске и друге „београдизације“ земље. Многима који осећају да им је неко украо новац, то годи. Међутим, не схватају да за пљачку није крив Београд. Криви су они који у њему столују. А чим се фондови децентрализују, они ће се размилети, у складу са латинском изреком: „Ubi bene ibi patria“ (Где је добро, ту је отаџбина). Отићиће тамо где су паре, а онда, њих поново неће бити. Ни у Београду, али ни у Крагујевцу, Суботици, Нишу …

У земљи у којој су жути и Г-17+ „експерти“ присутни, „ни трава не ниче“. Без обзира дали су им базе расуте по локалу или су се угнездили на једном месту. С друге стране, пошто на новим основама направе додатну несрећу, кад после тога наступе нови избори, Динкић ће моћи да оснује неки нови покрет и тај пут каже: „Централизација је спас за Србију. Видели сте докле нас је довео политички феудализам. Сконцентришимо фондове на једно место и дајмо експертима надзор над њима“. И тако у круг, „док се Власи не сете“.

Није проблем Србије централизација, као што ни лек за наше невоље неће бити децентрализација. И обрнуто. У нормалним размерама Србија може да буде децентрализована и успешна (разуме се не и федерализована или конфедерализована, што нам непријатељи смерају), као што, видели смо, централизација не гарантује економску, политичку и сваку другу стабилност. Проблем је у онима који воде Србију, а не где су они лоцирани.

Лева рука, десни џеп

Динкић, који је сада горљиви заговорник децентрализације, до јуче је био „чувар“ наше централизоване националне ризнице. Од 5. октобра 2000. године па до данас, он и његови партијски лакеји из редова Г-17 +, држе под својом контролом велики део економских ресурса Србије. Видимо шта су ти „експерти“ са њима учинили. А с обзиром на то, просто је запањујуће да се ти људи и усуђују да говоре да је погрешна економска политика, те да су централизовани фондови протраћени. Па они су њима располагали!

Како се каже: „Кадија те тужи, кадија ти суди“. Тако је и у овом случају. Динкић је имао кључну улогу у уништавању већег дела остатака српске економије – онога што је преживело санкције, агресију и СПС-јуловски режим – а сада би да „спашава“ Србију преношењем остатака пуких остатака, из своје десне руку на централном нивоу, у сопствену леву руку, коју је у међувремену сместио регионално. Нема шта, Србији се већ осмехују „боља“ времена.

Српски праотац Орион

По једном грчком миту, Орион – највештији ловац на земаљској кугли – заљубио се у прелепу ћерку краља једног грчког острва. Тај владар је у томе препознао шансу да се ослободи од опасних звери којих је у његовој земљи било напретек. Обећао је Ориону принцезину руку, ако их све, баш све, одстрели. Пошто је он то после мукотрпног рада и учинио, уместо награде, краљ му је на превару ископао очи.

На срећу превареног и осакаћеног ловца, бог који је по грчкој митологији био персонификација сунца (сваког дана је својом златном кочијом ишао са истока на запад), сажалио се на Ориона и врати му је вид. Но, ни то њему није помогло да се избори за правду. Није желео да се из потаје, на ефикасан начин својствен суровом противнику, обрачуна са својим злотвором, већ је намеравао да га натера да се са њим часно суочи. Међутим, добивши на времену, покварени краљ га је поново преварио. За утеху Ориону, само тако што је успео да побегне док је храбри ловац, који га је прогонио, био упућен у погрешном правцу, а није поднео већу штету.

Наравоученије је да лаковерни и поштени имају мале шансе док год играју по правилима покварених. Чак и кад им се судбина осмехне, ради се само о томе да из свега изађу неоштећени. Нажалост, то се на нас више не односи. Динкић и њему слични већ су осакатили Србију. Да би преживели мораћемо, на начин како заслужују, да узвратимо оним који варају и сакате лаковерни, али ипак – ма колико да смо мазохистички спремни себи да лепимо разне негативне епитете – дубински човечни српски народ. Лепо са глобалним и нашим локалним преварантима не иде. Ако тако наставимо да радимо, вечно ћемо пролазити „ко бос по трењу“.

Смутно доба

Толико о Динкићу и Политикином „недељном разговору“ са њим, као и о другим, Млађи сличним политичарима, чији је он упечатљиви симбол. А кад сам прочитао споменути интервју, сетиo сам се упечатљиве сцене из руског филма „1612“ (http://www.youtube.com/watch?v=J5ml_u3H_xA), посвећеног епохи познатој као „Смутно доба“. То је раздобље које је наступило пошто је изумрла династија Рјуриковића, односно када су Пољаци и Ватикан покушавали да на чело Русије доведу разне самозванце, заузврат спремне да велику православно-словенску земљу  покатоличе и уведу у редове тзв. западног света.

Пошто су се Руси обрачунали са (првим) Лажним Димитријем – који је у својству пољског сатрапа владао Русијом током 1605-1606. године – ставили су његове остатке у топ, и испалили их према Западу. Да све заједно са деструктивним „реформама“ и „европским вредностима“ које је заговарао, оду онамо одакле су њега и њих донели злокобни, окупациони ветрови!

Јеремија пали топа

Инспиративно, зар не? Наравно, у метафоричном смислу. Како рече Динкић, и у власти, и у опозицији, има оних који се згражавају услед идеја које он и њему слични заступају. Да ли је тако када се ради о власти па и немалом делу опозиционог естаблишмента – не знам! Али у нашем народу и формализованој опозицији, засигурно, много је оних који тако мисле и осећају. Само да коначно извуку поуку из једне наше песме, чији део гласи: „Јеремија пали топа, затресла се сва Јевропа“. Када нам већ толико причају о децентрализацији, на прави начин уважимо речи „експерата“.
                                                                                                                                                          
Не надајмо се да ће се власти демократски одрећи они који су је зграбили уз помоћ страних агресора на српске земље. Немојмо ни чекати да се некаква спасоносна вила појави на великој политичкој сцени, већ почнимо да делујемо, како знамо и можемо, на свом нивоу. Било нас је доста, али ипак недовољно, на протесту због хапшења ђенерала Ратка Младића. На сваком наредном окупљању, у свакој другој акцији супротстављања ненародном режиму, мора да нас буде све више и више. Уз то, морамо да будемо много захтевнији, чак и према опозиционим странкама које нешто раде, али чини се, чак и оне, више форме него успеха ради.

Само тако ћемо одбранити и своје „паре“ а не само државу, док ни први циљ нећемо остварити ако кротко будемо седели код својих кућа и кукали, те мирно посматрали Динкићеву регионализацију, Тадићеву приватизацију јавних предузећа или режимску харангу против полетних покрета српске младости, као што су, примера ради, „Наши 1389“ или „Образ“.
 

SHARE