Zaboravimo ostrašæene rasprave ekonomskih teoretièara i državnih èinovnika o deviznom kursu. Pokušajmo do istine da doðemo raèunicom.
Dakle, poigrajmo se, na trenutak, zajedno brojkama. Zamislite, neæe vam to teško biti, da ste u januaru 2001.god. imali DM 100.000. Šta biste uradili sa tim novcem?
Ako ste plašljivi i ne želite da rizikujete, kao što ni strani investitori nisu hteli da rizikuju, onda ste vaš novac držali negde postrani. Ukoliko ste se, ipak, na kraju godine nekako osmelili i potražili investicionog bankara da vas posavetuje, biæete zaprepašæeni kad shvatite da je vaš kapital izgubio preðašnju vrednost. Nemaèke marke vrede u Srbiji za 40 odsto manje nego na poèetku godine, zbog iznosa godišnje inflacije. Ovaj iznos je i veæi, pošto se 30% inflacije ne može da meri.
Znaèi, pojednostavimo, kolièinu roba koju ste mogli da kupite na kraju 2001.god. za 40% je manja nego kolièina koju ste mogli da kupite u januaru. Apsurdno, zar ne? Ali, nažalost, istinito. Toliko o vašem “èuvanju para”!
Ima onih koji su bili malo hrabriji, ali ne baš previše, i osmelili su se da devize povere nekoj našoj ili stranoj banci. Za svoj ulog dobili su kamatu na godišnjem nivou od, recimo, 4 odsto. Njihov godišnji gubitak je za 4 odsto manji od onih koji su novac držali izvan finansijskih tokova.
Analiza postaje interesantnija kada se pozabavimo onima koji su bili hrabriji ili, što da ne kažemo, bolje obavešteni. Oni su u januaru promenili devize u 3 mil. dinara /1DM = 30din./ i plasirali na tržištu novca sredstva. Ako je proseèna kamatna stopa bila 4 odsto i ako su, komfornim obraèunom kamate pripisivali glavnicu, onda su dobili 54 odsto prihoda. A kada su te dinare na kraju godine pretvorili opet u marke, raèunajuæi ukupne troškove transfera od 4 odsto, dobili su DM 54.000.
Znaèi, njihov èist profit u ovoj godini je DM 50.000.
Na ostvarenom profitu od 50 odsto godišnje ne mogu da se pohvale mnoge multinacionalne kompanije, a brokerima na Volt stritu pocrvenile bi uši od zavisti.
Toliko o dobro obaveštenim.
Ako, pak, sada posmatramo one najpreduzimljivije, kojima ne treba previše sugerisati šta da rade jer dovoljno poznaju robno i novèano tržište, videæemo da oni nisu imali poverenja u tržište novca, veæ su za devize uvezli robu. Naravno, robu široke potrošnje koja se vrlo brzo prodaje.
Visoke cene na domaæem tržištu, smanjena proizvodnja, nelikvidna privreda i stabilan devizni kurs, pomogli su uvoznom lobiju da ostvare bruto zaradu od 25-30 odsto u meseènom obrtu. /Šverc duvana nije uzet u ovu kalkulaciju/. Ako pretpostavimo da se svi troškovi kreæu izmeðu 10-15 odsto, onda je njihova ostvarena èista zarada bila 15 odsto meseèno.
To znaèi da je u našem primeru, profit bio DM 180.000 ili neverovatnih 180%. Ukoliko zaradu nisu podizali veæ su je svakog meseca pretvorili u robu, njihova zarada se penje na DM 365.293.
Šta sad kažu makleri na Volt stritu?
Ko to tvrdi da nemamo sposobne menadžere?
Dokaz da je uvozni lobi dobro profitirao je i ovogodišnji deficit od $ 2,6 milijardi.
Šta je država preduzela da spreèi odliv tolikog novca iz zemlje? Molimo donatore da nam pomognu dok sopstveni novac rasipamo po svetu.
Izgleda da naši reformatori slabo raèunaju i previše se bave teorijom.
Ili je posredi možda nešto mnogo gore i opasnije.
No, bilo kako bilo, zvaniènici Centralne banke se hvale da su 744 menjaènice otkupile do 29. novembra – DM 3 milijarde, a da su graðanima prodale DM 968 miliona. Da li je to baš za pohvalu?
Devizne rezerve su morale da porastu na $ 1,1 milijarde jer graðani troše sve više ušteðevinu da bi preživeli. Na žalost, privreda ne radi i nema deviznih priliva.
Uvozni lobi likuje. Odgovara im ekonomska politika reformatora. Svuda ih hvale i brane. Najgrlatiji su oni koji najviše zaraðuju. Neoliberali fetiširaju tržište. Tvrde da je ponuda deviza veæa od tražnje. Naravno, gospodo, tražnje nema jer privreda stoji. Nema potražnje za devizama jer nema ni proizvodnje. Domaæu proizvodnju namerno uništava uvozni lobi. Njihov interes je da privreda ne radi. Tako se nastavlja dalje pljaèkanje graðana i odlivanje novca iz zemlje.
Sve je, dakle, isto, samo je kurs stabilan!
Èinovnici iz MMF su prezadovoljni. Teorija je pobedila praksu. Život je sabijen u ekonometrijske modele. Mi služimo njihovim teoretskim eksperimentima. Zbog toga i hvale naše reformatore. Nema odstupanja! Nema alternative! Uspeæe da nas robotizuju, jer sve mora biti pod kontrolom.
Raèunica nam je sve pokazala. Dalje rasprave su besmislene. Interesuju nas samo – rezultati!
A loša vest je da rezultata – nema!
Kakav nam onda kurs treba? Treba nam – realan kurs! Realan kurs u prezaposlenoj izvoznoj privredi.
Na kraju, prekinimo ovu igru. Najveæi broj graðana živi na egzistencijalnom minimumu. Nemaju kapitala da bi ovako kombinovali. Graðani traže više posla i bolji život. Više novca u svom novèaniku. Graðani hoæe èist raèun.
Hoæe da zanju do kada æe trajati državna igra sa kursom i koliko æe ih to koštati? Naravno, interesuje ih takoðe, hoæe li oni koji danas zaraðuju na na uvozu platiti ekstraprofit? I po kom kursu?
Beograd, 09. decembar. 2001.god.
