Svakodnevno me zaustavljaju građani i traže da im objasnim, kao finansijski stručnjak, šta se dešava sa evrom. Nikome nije jasno kako to u propaloj i rasprodatoj privredi evro pada, dok na svim deviznim svetskim berzama jača. Ispada, tako se barem laicima čini, da je srpska privreda sve jača, da spoljnotrgovinski deficit pada, da sve više para imamo od izvoza i da je naša produktivnost veća od produktovnosti u zemljama EU, pa samim tim, kao posledica takvog preporoda u privredi, prirodno je i da dinar revalvira, odnosno da bude sve jači u odnosu na evro.
Ali običan mali čovek koji živi od svoje plate zna da je sve to što se u javnosti objavljuje prevara i zna da , kada pogleda u novčanik, sve više novca odlazi u sve kraćem vremenu. Jedino dobro plaćeni eksperti, koji su članovi svih upravnih odbora banaka i monopolizovanih preduzeća, čije revizorske kuće rade reviziju knjiga banaka i tajkunskih kompanija, nemaju interesa da građanima otkriju pravu istini. Plaćeni su, dakle, da ćute.
I pljačkanje naše države, a samim tim i poreskih obveznika, od strane banaka preko deviznog kursa u punom je jeku. Otvaram temu o kojoj svi vajni eksperti ćute. Otvaram temu koja je zabranjena u medijima i o kojoj niko ništa ne sme da napiše. O deviznom kursu sam dve decenije puno pisao. Nažalost, uvek se nalazimo na samom početku.
Komunistički premijeri nisu ništa znali o tržištu i smatrali su, na sve moje predloge i primedbe o deviznom kursu, da je to gubitak države na nivou statističke greške i da nema mesta nikakvoj panici. Anti Markoviću , najkulturnijem i najvaspitanijem političaru, rekao sam, nakon tri meseca sprovođenja negovog ekonomskog programa, da vezivanje marke i dinara u odnosu 1:7 nije dobro i da se to pokazuje na finansijskom tržištu, jer građani Rumunije ulaze u našu zemlju kupuju marke i iznose ih u Rumuniju. Zašto kupuju marke? Zato što je kurs nerealan i ostvaruju velike zarade na kursnim razlikama, prodajući kurs na crnom tržištu. Nakon nekoliko nedelja, pozvao me je premijer, izvinio se što odmah nije poverovao u moje reči upozorenja i preuzeo je mere za liberalizaciju kursa.
Popularni Deda Avram, kako su ga mediji od milošte zvali, nije imao nikakva iskustva iz prakse i preuzeo je program od svog nalogodavca Miloševića i vezao dinar za marku u odnosu 1:1. Nakon programirane hiperinflacije, vezivanje dinara za marku je delovalo lekovito. Ali , nažalost, samo na tren. Uporedio sam to vezivanje na primeru vezivanja Juga 45 starog desetak godina za novi mercedes 600. Šta mislite mogu li oni da se takmiče na autoputu? Epilog znate. Na crnom tržištu marka je vremenom i do deset puta bila jača od preforsiranog dinara. Tako je propao i taj biblijski pokušaj da se preko kreditno-monetarne politike reše svi nagomilani problemi u privredi i društvu. Bio je to pogrešan lek za ozdravljenje teško bolesne privrede.
Zašto su svi grešili? Objašnjenje je jednostavno. Nisu znali stanje u privredi. Nisu razumeli tržište. Devizni kurs je odnos snaga privreda dve države. U slučaju evra, odnosa privrede EU i Srbije. Jačanje dinara u 2006 godini nije, dakle, proizvod uspeha privrednih reformi u nepokrenutoj srpskoj privredi, nego posledica organizovane špekulacije pod komandom guvernera Jelašiča, koji je sve to radio uz saglasnost ministra finansija Dinkića.
Iznosim sve podatke objavljene na sajtu Narodne banke. Zaduženost banaka prema inostranstvu na kraju 2005. godine iznosila je 2,225 milijardi evra, dok se ta zaduženost na kraju 2006 popela na 3,830 milijardi evra. Zaduženost banaka je porasla za neverovatnih 1,605 milijardi evra. Zašto se zadužuju banke? Pogledajmo samo dva podatka za isti vremenski period: dinarski primarni novac, novac koji se štampa i ubacuje u sistem, porastao je za godinu dana za 42,5%., dok su hartije od vrednosti Narodne banke porasle za godinu dana neverovatnih 784%. Kako je moguće da NBS štampa više novca za 42,5% a da kontrolisana inflacija bude 6,6%? Na to pitanje eksperti nemaju odgovor.
Dalje, NBS je repo prodajama povećala prodaju blagajničkih zapisa sa 16,829 milijardi dinara na rekordnih 148,827 milijardi dinara. Ako ovu poslednju brojku podelite sa kursom 85,5 dobićete iznos od 1,741 milijardi evra, što znači da je povećanje zaduženosti banaka od 1,605 milijardi evra otišlo u blagajničke zapise. Ostatak je iz bankarskih potencijala. Ako analizirate sve emisije blagajničkih zapisa u 2006 godini, od januarske kupovine 31,31 milijardi dinara po kamati od 20,44%, preko martovske kupovine 39,24 milijarde dinara po najvećoj kamati od 22,26%, pa do decembarske kupovine od 270,52 milijardi dinara po kamati od 15,30%, onda dobijate da su banke u 2006 plasirale novac NBS po prosečnoj kamati od 18,02% i da su, na ime kamata od NBS, zaradile 16,267 milijarde dinara.
U međuvremenu, devizni kurs u decembru pada na 79 dinara i kad podelite ukupno ostvarenu kamatu sa tim kursom, jer su banke čekale dalji pad kursa, dobijate čistu godišnju zaradu na kamatama od 206 miliona evra Kako su se banke zadužile 1,605 milijardi evra i to pretvorile u dinare po kursu od 85,5. a posle godinu dana kurs je pao na 79 dinara, to znači da su banke profitirale i na padu kursa; 605 x 85,5 = 137227,5 : 79 = 1.737 – 1.605 = 132 miliona evra. Ako, ipak, zbog realne računice uzmemo prosečan kurs, to znači da su banke na kursnim razlikama zaradile preko 100 miliona evra. Ukupna zarada banaka na blagajničkim zapisima u 2006 godini (kamate + devizni kurs) iznosila je preko 306 miliona evra.
Ova državna špekulacija, koju plaćaju poreski obveznici, nije moguća bez učešće guvernera i ministra finansija. Oni su glavne poluge u državi koje omogućavaju špekulaciju u kojoj banke sa stranim kapitalom, koje se zadužuju iz svojih centrala, izvlače iz Srbije neverovatne dobiti. Špekulacija počinje medijskom kampanjom guvernera i ministra finansija o njihovim uspesima u stabilizaciji makroekonomskog sistema. Najavljuje se inflacija jednocifrena i nasilno sabija inflacija u 6,6%. Ako je tolika inflacija, zašto NBS plaća kamate na blagajničke zapise i 22,26% ? Zašto ako je inflacija jednocifrena? Ta kampanja je, zapravo, signal stranim bankama da otpočnu špekulaciju zaduživanjem u inostranstvu. Centrale stranih banaka odobravaju kredite jer se kapital seli u zemlje gde su kamate visoke i gde dodatno imaju sigurnost da neće imati nikakav rizik u poslovanju jer kupuju hartije NBS. Ako ovde uključimo podatak da guverner odbija da saopšti javnosti, kao da se radi o njegovom ličnom novcu, gde NBS drži devizne rezerve u svetu i po kojim kamatama, onda iznos deviznih rezervi od 10 milijardi evra je sigurnost stranim bankama da NBS uvek može da isplati svoje blagajničke zapise.
Ali, moramo i tu kombinaciju da uključimo u razmatranje, šta ako NBS drži devizne rezerve kod određenih banaka u inostranstvu koje, preko svojih sestrinskih centrala, putem kolaterala, iste te devizne rezerve plasiraju nazad kao kredite domaćim bankama sa stranim kapitalom u Srbiji i onda one počinju da kupuju blagajničke zapise? Šta, dakle, ako nam se naše pare same vraćaju kroz kredit?
Naglim dirigovanim prilivom deviza u državu, kako kroz zaduživanje banaka, tako i kroz rasprodaju u privatizaciji, dolazi do velike ponude deviza iznad tražnje. Veliku ponudu ne može da apsorbuje nepokrenuta srpska privreda, pa usled povišene punude dolazi do pada kursa evra, odnosno dinar lažno jača na deviznom tržištu, i tako guverner i ministar finansija dobijaju alibi za makroekonomsku stabilnost, dok bankari ubiraju ekstraprofite.
Ali, rekoh, ništa nije slučajno. Sve je unapred dobro osmišljeno i odvija se ne samo po zakonu, nego i uz poštovanje tržišnih principa. Pljačka je u toku. Od 03. januara 2007, kada je prodato 30,915 milijardi dinara blagajničkih zapisi po 14%, do 09. februara kada je prodato benkama 33,084 milijarde dinara po kamati od 13%, banke su već zaradile 28,4 miliona evra. NBS nastavlja da brani makroekonomsku stabilnost ne pitajući za cenu.
Cenu lažne stabilnosti plaćaju građani Srbijde. Ukupna zaduženost Srbije povećana je od 2000. kada je iznosila 10,880 milijardi dolara, na 19,606 milijardi dolara. Koštuničina vlada je u 2006 godini zadužila privredu i građane za novih 3,69 milijardi dolara. Raste iz godine u godinu zaduženost i penjemo se na iznos koji je nekada imala SFRJ. Znamo da se SFRJ raspala u krvi kada je trebalo vraćati kredite.
Kakva sudbina čeka Srbiju? Ko će vraćati kredite? Ko će vraćati kada sadašnji političari pobegnu iz zemlje? Naravno, građani Srbije. Oni će sve morati da plate. Svetski bankari nikome ništa ne opraštaju. Građani će platiti svoju političku nezrelost. I na samom kraju. Da li, posle svega, dolazimo do saznanja ko plaća luksuzne vile po Ukletom brdu? Ko plaća preskupe kampanje stranaka? Ko se bori da zadrži finansijske poluge vlasti? Ko enormno zarađuje? Politika je najunosniji biznis.
