Početna Sadržaj Izdvajamo DEVIZNE REZERVE I KRIZA

DEVIZNE REZERVE I KRIZA

1397
0
SHARE

Samo zlato sija ,NIN
Čak 76 odsto naših rezervi vezano je za evro, a 81,27 odsto čine hartije od vrednosti koje su sa krizom postajale sve rizičnije. Deo stručnjaka misli da je trebalo ulagati u švajcarski franak, jen, ali i povećati udeo zlata

 

 
I dok ceo svet zna za zabrinutost Kine zbog toga što čak 70 odsto njenih ukupnih deviznih rezervi od 3.200 milijardi dolara čine američke državne obveznice, mi u Srbiji nemamo zašto da brinemo. Ne zato što nemamo obveznice SAD u našim deviznim rezervama, nego zato što nemamo pojma koliki deo čine i koje su vrednosti. Niti možemo da saznamo. Tražene podatke u Narodnoj banci Srbije tretiraju kao poslovnu tajnu ili kako je NIN-u rečeno, odgovora neće biti zbog osetljivosti traženih informacija. Istini za volju, i većina drugih zemalja, osim najvećih i najrazvijenijih, čuva neki stepen poverljivosti ovih podataka i to uglavnom imena komercijalnih banaka u kojima se sredstva drže.
Ipak, netransparentnost u upravljanju deviznim rezervama, sve i da je delom opravdana, gotovo potpuno onemogućava kontrolu ili ozbiljnu analizu, pa je i odgovornost NBS za eventualne gubitke i loše poteze potpuno izbegnuta. Iz te lagodne pozicije, guverner zna da podučava građane da ne uzimaju kredite u stranim valutama ili da deli savete privrednicima o potrebi da veštije izbegavaju valutne rizike, dok državni devizni hedžing (inače omiljena reč guvernera Šoškića) ostaje pod velom tajni.
Zbog nedostatka preciznih podataka, i stručnjacima je teško da naprave ozbiljniju analizu upravljanja deviznim rezervama, koje su krajem jula ove godine dostigle 10,38 milijardi evra.
„Takvi podaci bi se morali objavljivati najmanje kvartalno, a javnost bi morala da zna o kakvim se plasmanima radi i u šta, da li u hartije od vrednosti, stranu valutu ili zlato. Jedino što sme ostati neobjavljeno jesu imena komercijalnih banaka kod kojih su plasirana sredstva. Nije dobro skrivati podatke jer to odmah budi sumnju da nešto nije u redu“, kaže za NIN ekonomista Đorđe Đukić.
Prema dostupnim podacima, čini se da je sudbinu rezervi NBS potpuno vezala za evro. Čak 76 odsto je u ovoj valuti, sledi američki dolar sa 18,3 odsto, kanadski dolar sa 2,3 odsto, dok ostale valute čine 0,2 odsto.
U vreme kada se evro raspada, kako to tvrdi bivši predsednik američke centralne banke Alan Grinspen i upozorava da obveznice članica evrozone u vlasništvu banaka, koje su nekada bile idealno jemstvo, sada dolaze pod znak pitanja, čini se da toliko oslanjanje na ovu valutu nosi i dodatne rizike. Jedan ovdašnji ekspert, koji je molio da mu ne pominjemo ime, veruje da je trebalo doslednije primeniti pravilo o diversifikaciji plasmana i rizika, te umesto da nam dve trećine rezervi budu vezane za evro, deo njih bude uložen u švajcarski franak. “Već od 2008. godine bilo je jasno da će švajcarac bitno ojačati, što se znalo i u NBS. Tada su počeli da upozoravaju građane da se ne zadužuju u ovoj valuti, ali sa druge strane nisu prekomponovali devizne rezerve ka jačajućem švajcarcu”, navodi jednu od zamerki naš sagovornik.
I Zoran Grubišić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji tvrdi za NIN da bi iz sadašnje perspektive moglo da se zameri to što nije izvršena prekompozicija deviznih rezervi tako da veće učešće dobiju valute koje „predstavljaju sigurnu luku u nemirnim vremenima, a to su švajcarski franak i japanski jen”. „Moglo se ići i na povećanje učešća zlata kome se samo u protekle dve godine cena duplirala, dok su američki dolar i evro zbog dužničke krize izgubili deo svoje vrednosti“, kaže Grubišić, napominjući ipak da se centralne banke ne ponašaju kao privatni investitori ili investicini fondovi, ne razmišlja se na kratak rok, pa u prvom planu nije visok prinos već sigurnost i likvidnost.
S druge strane, Nikola Fabris, glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore, objašnjava da se obično preporučuje da valutna struktura deviznih rezervi odgovara strukturi spoljnog duga zemlje. U tom smislu smatra da je valutna struktura naših deviznih rezervi odgovarajuća.
I Grubišić podseća na to da je slična valutna struktura deviznih rezervi svuda u regionu, upravo zato što se primenjuje ALM model (model upravljanju sredstvima i obavezama) koji prati valutnu strukturu spoljnog duga.
“Interesantna je možda paralela sa Rusijom, koja je mnogo više vezana za američki dolar i čije učešće u njenim deviznim rezervama iznosi oko 56 odsto, a evra oko 38 odsto. To samo govori o strukturi spoljnog duga Rusije”, objašnjava Grubišić.
Da NBS ne treba da se ponaša kao investicioni fond i ulazi u spekulativne poslove smatra i Srđan Vlaški, analitičar Svis kapital grupe iz Ciriha. On objašnjava za NIN da bi alokacija sredstava u vrednosne papire u švajcarskim francima ili jednostavna kupovina franka bila čisto spekulativna pozicija NBS.
„Prvo, devizne rezerve zemlje treba da su u valuti u kojoj su naše trgovinske i finansijske obaveze, kako bi održali likvidnost i solventnost zemlje  dok bi sve ostalo više ličilo na investicioni fond nego na narodnu banku. Drugo, švajcarski franak ne može da raste u nedogled jer interes Švajcarske nije jak franak nego stabilna ekonomija“, objašnjava ovaj bankar. 
Uz polemiku oko valutne strukture rezervi, deo stručne javnosti zamera NBS i toliko okretanje hartijama od vrednosti. Čak 81,27 odsto naših rezervi čine vrednosni papiri, slede računi u inostranstvu i efektivni strani novac (13,76 odsto), zlato sa 4,90 odsto i specijalna prava vučenja (MMF) sa 0,07 odsto. Kako nam je rečeno u NBS, najveći deo hartija od vrednosti čine državne obveznice najrazvijenijih država, poput Nemačke, Francuske, Holandije, Finske, Austrije, SAD, Velike Britanije i Kanade.
Vlaški misli da je vrlo važno pitanje koje su to hartije, da li su to vrednosni papiri zemalja članica evrozone i kojih, jer u ovom momentu nije isto da li je to Nemačka ili Grčka? Ili su to možda vrednosni papiri velikih korporacija?
S obzirom na to da na ovakva pitanja nema preciznih odgovora iz NBS i ekonomista Goran Nikolić kaže da je teško proceniti koliki su mogući rizici i eventualni gubici po tom osnovu.
“Pre četiri godine udeli obveznica i depozita bili su skoro izjednačeni i iznosili su približno po 47 odsto. Onda je NBS donela odluku, tačnije smernicu, da se ta struktura prekomponuje i da se poveća udeo obveznica, kako bi se povećala likvidnost jer njih možete prodati bilo kada, a depozite tek po dospeću. Drugi razlog za ovakvu politiku bile su i veće kamate na hartije od vrednosti jer su prinosi na obveznice Bundes banke godišnje iznosili 2,2 odsto, a na depozite u proseku 1,7 odsto. Dakle, tada je ta odluka delovala razumno. Danas, naknadna pamet kaže da to možda i nije bila razumna odluka jer je kriza donela nove, daleko veće rizike u vezi s pitanjem državnih obveznica, posebno američkih. Tu možemo imati gubitke i zbog pada dolara, dakle po osnovu kursnih razlika” objašnjava Nikolić.
Podaci pokazuju da ni po izbijanju krize 2008. godine NBS nije promenila odluku o povećanju udela hartija od vrednosti, iako su mnogi smatrali da one postaju rizičnije. Naprotiv, trend rasta njihovog udela je nastavljen, pa je od 2008. sa 72 odsto povećan na današnjih 81,27 odsto. Da li je to razlog što su u tom periodu, iako su rezerve rasle prinosi na njih padali, teško je proceniti. Iz podataka dobijenih od NBS vidi se da su prinosi na devizne rezerve sa 316 miliona evra u 2008. godini pali na 182 miliona u 2010. godini.
Fabris ipak, tvrdi da ovaj pad ne znači da se lošije upravljalo rezervama, već je to posledica pada kamata na globalnom nivou.
„Imajući u vidu da u ovom trenutku hartije od vrednosti nose viši prinos nego deponovanje gotovine kod centralnih banaka i komercijalnih banaka, deluje razumno odluka NBS da 81 odsto deviznih rezervi plasira u hartije od vrednosti. Ipak, plasiranje u hartije od vrednosti nosi rizik od kapitalnog gubitka, a bez konkretnijih podataka u koje je hartije plasirala sredstva NBS, teško je reći da li je izvršen dobar izbor“, komentariše Fabris.
Svi se ipak slažu da je dobro što se naša centralna banka nije rešila zlata, koje čini blizu pet odsto ukupnih rezervi (oko 500 miliona evra). Iskustva iz regiona pokazuju da su se hrvatski susedi gorko pokajali što su poslednjih godina prodali zlatne poluge, koje dobijaju na vrednosti, posebno u vremenima krize. Tako je Hrvatska danas ostala potpuno bez zlata u deviznim rezervama, što je nedavno bio povod za kritiku tamošnjih monetarnih vlasti.
„Hrvatska centralna banka je pre svetske krize prodala kompletno zlato koje je imala u deviznim rezervama, uz obrazloženje da zlato ne donosi nikakav prinos, a pri tome postoje određeni troškovi njegovog čuvanja. Upravo se u svetskoj ekonomskoj krizi pokazalo koliko su mudre bile centralne banke koje su jednim delom sačuvale svoje zlatne poluge poštujući načelo diversifikacije svojih plasmana“, smatra Grubišić.
Srbija, koja ima 13,1 tonu zlatnih poluga, prema poslednjoj analizi Svetskog saveta za zlato, rangirala se po zlatnim zalihama na 59. mesto. Od zemalja u regionu na listi je prisutna još i Slovenija na 79. mestu sa 3,2 tone i Albanija na 92. mestu sa 1,6 tona.
Sve u svemu, čini se da je NBS poslednjih godina primenila konzervativni pristup u vođenju deviznih rezervi, pridržavajući se i nekih pravila utvrđenih pre kriznih vremena. Iako je nešto fleksibilniji pristup, prilagođeniji uslovima krize, možda mogao dati bolje rezultate, Kosta Josifidis, profesor na Novosadskom univerzitetu i član Saveta guvernera NBS, kaže za NIN da je centralna banka vodila korektnu politiku deviznih rezervi.
“Ova kriza je takvih razmera da je malo šta bilo moguće predvideti. Za NBS je bilo najvažnije da rizik ostane na niskom nivou i da se sačuva sigurnost u teškim uslovima. Zato ne bih ništa drugačije uradio, osim verovatno većeg ulaganja u zlato”.
Dakle, samo zlato sija. Čak i u krizi.

Ne diraj u osinjak
Ne diraj u osinjak, ovim rečima jedan ekonomista odgovara od pokušaja da se sazna u kojim bankama se drže srpske devizne rezerve. Iako bi ovo bila možda jedina informacija, za čiju poverljivost ima opravdanja u „normalnim“ zemljama, u Srbiji ni to ne bi smelo da važi. Posebno nakon loših iskustava iz prethodnog perioda, kada su devizne rezerve držane i u sumnjivim bankama, čiji su suvlasnici bili srpski biznismeni, a deo našeg novca odlazio je na finansiranje njihovog biznisa. Poznat je slučaj Eksim, kasnije Euroaksis banke, mešovite banke osnovane u Rusiji, koja je bila povezana sa domaćim biznismenima. Njihove firme bile su tim novcem kreditirane, a devizne rezerve na taj način zloupotrebljene. U jednom periodu čak pet odsto naših rezervi bilo je na računu ove banke. Krajem 2000. godine devizne rezerve NBS na računu ove banke iznosile su 20,7 miliona dolara, da bi do 2003. dostigle 58,99 miliona dolara. NBS je od 2003. godine postupno povlačila sredstva iz Euroaksis banke i to oprezno kako ne bi došlo do njenog bankrotstva. Rezerve su zloupotrebljene i devedesetih , kada su plasirane u naše banke u inostranstvu, Frankojugoslav banku u Francuskoj i u Anglojugoslav banku, a onda je taj novac indirektno plasiran kao kredit povlašćenim igračima u zemlji.
Iako nas iz NBS uveravaju da se rezerve drže na računima kod centralnih banaka najrazvijenijih zemalja i kod prvoklasnih inostranih banaka minimalnog kreditnog rejtinga AA, (po oceni agencija Mudis i Standard i Pur), ne samo što je zbog ranijih loših iskustava i sadašnje netransparentnosti naše nepoverenje ogromno, nego danas više niko ne veruje ni u ocene rejting agencija. Zato je važno znati u kojim bankama se drže rezerve i po kom kriterijumu su izabrane, da nam se pod velom tajni ne ponovi neka nova Euroaksis banka.

Prinosi od rezervi
(u milionima evra)
godina rezerve prinos
2002. 2.186 39,6
2003. 2.836 45,5
2004. 3.104 58,0
2005. 4.921 113,3
2006. 9.020 203,2
2007. 9.634 311,4
2008. 8.162 316,5
2009. 10.602 222,2
2010. 10.002 182,5

KATARINA PRERADOVIĆ

 

SHARE