U šabaèkom preduzeæu ’’Dekor’’, koje je nekada bilo uzor u svojoj branši, kao i valjevski ’’Uzor’’, poput somborske ’’Crvene zvezde’’, najbolje se vidi sva tragedija pogrešnog modela privatizacije u kome veæinski vlasnici bez novca uzimaju preduzeæe da bi ga opljaèkali. ’’Dekor’’ danas izgleda kao da su ga divlje varvarske horde opustošile ili kao da su navijaèi huligani iskalili sav svoj bes zbog izgubljene utakmice. E, takav jedan obesni navijaèki stampedo prošao je kroz mnoga, srpska preduzeæa u procesu privatizacije za koju, bivši ministar za rasprodaju Vlahoviæ, intervju iz ’’Nedeljnog telegrafa’’, i dalje uporno tvrdi kako je to najbolja privatizacija i kako niko ne može da naðe ozbiljne zamerke na izvršenu privatizaciju.
Ono što je zaprepašæujuæe je uporno i dosledno srljanje u konceptu koji je, nakon Despotovog oranizovanog pljaèkanja, konaèno opustošio srpsku privredu. Zatvarati oèi pred vandalskom pljaèkom veæ osiromašenih graðana je- zloèin. Izgleda da živimo u dva paralelna sveta. Na jednoj strani su, prema istraživanjima ozbiljnih sociologa, skoro 10 odsto stanovništva, pravi profiteri tranzicije: despotovi oligarsi, bivši opozicioni lideri, makijavelistièki pragmatièari, prevaranti iz razlièitih politièkih grupacija, eksperti bez znanja i iskustva, silikonski reformatori za koje pre kontrarevolucije niko nije ni znao da postoje i bande probisveta, lažova, šibicara i ulizica koja se prilagoðava svakoj sitaciji gde može da se krade novac od države. Na drugoj strani se nalazi 90 odsto graðana koji jedva preživljavaju nametnutu šok – terapiju. Boljeg života nema, uprkos propagadnim obeæanjima neoliberala koji, fetišizirajuæi tržište, temeljno pljaèkaju poreske obveznike. Beda i siromaštvo se zabrnjivajuæe brzo šire Srbijom. Ova dva sveta se meðusobno iskljuèuju. Profiteri tranzicije lešinare na ostacima društvene svojine i legalizuju uzeto bogatstvo, praveæi novu kastu koja ulazi u politiku da bi saèuvala sve privilegije bez kojih nikada ne bi mogla da nagomila toliki kapital. Gubitnici tranzicije sve više shvataju da su prevareni i ponovo opljaèkani, da promoteri reforme zgræu pare samo za sebe i da još dugo neæe biti dobrog života jer im to ne dozvoljavaju upravo profiteri tranzicije.
Suprotnost izmeðu ova dva sveta toliko se polarizuje da preti velika opasnost, ukoliko se ne kanališe bes i gnev sirotinje, da doðe do socijalnih nemira koji æe imati tragiène posledice po samu državu. Prividni mir, apatija, beznaðe i razoèaranost u sve politièke opcije pametnim politièarima nagoveštavaju da se nešto teško valja iza brda, a podatak da 67 odsto graðana ne izlazi na izbore, samo su dokaz da se sprema Veliki Prasak koji æe, poput podvodnog vulkana, podiæi novi Cunami.
Graðani više ne mogu da izdrže politièko zamajavanje diletanata. Prognoze politièkih analitièara da Vlada može dugo da opstane jer nema snage koja bi je oborila, toliko su žalosno smešne da ih ne vredi ni tumaèiti. Ne samo da je Koštunièin kabinet slabašan da izdrži provalu socijalnog povodnja nezadovoljnih radnika, koji æe zbog novog Zakona o steèaju uskoro ostati na ulici, veæ æe pad Ideologa verbalnog legalizma uslediti iz unutrašnjih protivureènosti same manjinske Vlade.
Ta nesposobna Vlada æe se sama od sebe rastoèiti. Istopiæe se u prepunoj èaši liènih interesa, suprotnih ideologija, neznanja i neèinjenja. Zaèudiæete se jednog jutra kad se probudite i vidite da nema onih koji nisu ni imali ozbiljne namere da nešto valjano urade. Tako æe se završiti jedan ciklus obesmišljavanja politike. Despot se sumanuto suprotstavio èitavom svetu i obesmislio nacionalno pitanje, Ðinðiæ je svojom sujetom i pohlepom uništio reforme, birajuæi pogrešan koncept i licemerne i loše ljude, a Koštunica je konaèno dokazao da je njegov legalizam, upotrebiæu tu Krležinu frazu, èorbine èorbe èorba.
Tajkuni tranzicije nastavljaju da pljaèkaju društveno bogatstvo dok Ideolog verbalnog legalizma, umišljen da spašava naciju, vodi politiku bez politike. Graðanima koji su siromašni i opljaèkani potpuno je svejedno pod kojom ideologijom se nastavlja pljaèka. Sve ideologije su danas mrtve. Graðani hoæe da zarade bolji život! Graðani samo traže da se pljaèka- prekine! Traže da se, napokon, uspostave institucije i da profunkcioniše država.
Šta to znaèi? Kada Koštunica bude uhapsio oligarhe koji mu se dodvoravaju, kada im bude nacionalizovao imovinu, kada bude stao u zaštitu opljaèkanih malih akcionara i vratio im imovinu koju su im na prevaru uzeli tržišni fundamentalisti i njihovi tajkuni, kada bude priveo zakonu prevarante i lopove iz prethodnih vlada, kada bude pred naše sudove izveo sve ratne zloèince, barabe i fukare što nas pred svetom obrukaše, kada odluèno stane u odbranu ljudi koji su branili èast nacije i otadžbine, kada poène da dolazi na posao rano ujutru i odlazi kasno u noæ, kada sednice vlade bude držao redovno na Kosmetu, kada sazove sveopšti sabor Srba iz dijaspore i svima da državljanstvo, kada pokrene privredu i obezbedi socijalnu sigurnost nezaposlenima, penzionerima i slabo plaæenim radnicima, tek tada mogu da prihvatim njegov legalizam.
Ovako imamo – DEKOR LEGALIZMA. Neka premijer poseti šabaèku i somborsku fabriku i neka se uveri kako izgleda privatizacija koju uporno nastavlja njegovo ministarstvo. Šta se promenilo? Ništa. Pljaèka je u toku. Menjaju se samo akteri i velièina ukradenog novca.
Šta je alternativa? Hoæemo li opet gledati one koji su operisali bez anestezije? Hoæe li ponovo državu voditi kradljivci glasova u parlamentu? Glumica koja je glasala iz Bodruma razglagoljala se o svemu i svaèemu. Ministar koji je rasprodavao privredu postao narodni poslanik. Predsednik nepostojeæe zajednice privatnim avionom iz Švajcarske državnièki putuje po svetu. Sveto putuje po svetu!
Kako to gorko zvuèi, rekao bi Nušiæ ljutito Gorkome. San svakog Crnogorca je da postane Sveto. Èovek je lik za roman. Baza po svetu, troši pare poreskih obveznika koji ga ne priznaju, smeška se uljudno, prièa nešto što niko ne može da ponovi, uviðajan je i predusretljiv, ponaša se kao da je on lièno država. Nagradno pitanje – možete li da se setite koju politiku zastupa Sveto? Sveto u svetu! Vuk u letu! Mag uliènih protesta,borac za demokratiju i graðanska prava izvršio je politièko samoubistvo. Sam sebe je kaznio za sve izdaje u opoziciji. Nacionalna perjanica postaje èinovnik meðunarodne birokratije. Podanik svoje taštine.
Ko je alternativa? Narcisoidni Tadiæ gubi popularnost. Vrtoglavo padaju cene akcija marketinške agencije posle lažnog atentata. Srbiju ne mogu spasiti foliranti. Kad ne znaš da igraš basket ne ukljuèuj televizjske kamere. Tri puta promašen zicer u predizbornoj kampanji nije dobar znak za dugoroèno vladanje nebeskim narodom. Akteri afere Bodrum su napredovali. Jakobinci sanjaju ’’Sablju’’. Modernizam zastupaju intelektualni lumpenproleteri.
Ko je alternativa? Radikali su napravili samoizolaciju. Bilo bi mnogo bolje da su prošle godine dobili vlast. Danas bi mnoge stvari bile jasnije. Radikalno bolje ne može da nastane oslanjajuæi se na sopstvene snage. Tih intelektualnih snaga tamo nema. Problemi u državi su toliko teški i složeni da ih ne mogu rešavati stranaèki prvaci koji su sebe ubedili da su oni nacionalne perjanice. Srbija nema vremena za gubljenje.
Ko je još alternativa? Bogoljub Kariæ se sam proglasio za alternativu. Baron sa Ukletog Brda koji, kako se sam hvali, dobija 200.000 evra meseèno, poziva siromašne i nezaposlene na ’’neviðene proteste’’. Proèitao je istraživanja da Srbija traži Leh Valensu. Despotov oligarh i èlan njegove Vlade kockarski ulazi u politiku i širi opasnu demagogiju koja mu se može vratiti kao bumerang. Prostakluk i bahatost je odraz nemoæi. Politika i biznis nisu isto. Vlast mu zatvara jednu po jednu kompaniju i preti da konaèno uzme Mobtel i preispita njegovo celokupno poslovanje. Samoproklamovani premijer je industrijalac bez industrije. Razbija katance i kida lance sa fabrika koje ne zna da pokrene. Ima program oporavka koga, prema sopstvenom priznanju, ne želi da saopšti. Plaši se da mu neko drugi ne preotme ideje. Privredna snaga Srbije je u decembru mesecu 2003. godine išla na izbore kao grupa graðana, imali smo konkretan i operativan program za spas Srbije. Kariæ je napravio Pokret snaga Srbije nekoliko meseci kasnije. Sluèajnost? Zar nije mogao da smisli neko drugo ime? Javnost je æutala. Smejala se salatama i katancima. Na lokalnim izborima stigla je – kazna.
Ko je alternativa? Možemo li se spasiti – sprdanjem? Pokolenja od nas traže rešenja. Preci su sagnuli glavu pred našim lažima i kraðama buduænosti. Jedini naèin da se spasimo je – javnost! Otvoreno suèeljavanje programa i mišljenja. Prethodno, ustavna skupština neka donese Zakon o poreklu kapitala. Slobodna tržišna utakmica za sve. Privilegovane oligarhe treba vratiti na poèetak. Na crtu! A onda – ulièni protesti! Ako bude trebalo. I, naravno, radnièki Valensa.