ДЕЈВИД ХЈУМ
Дејвид Хјум, шкотски просветитељски философ, историчар, економиста, библиотекар и есејиста, пише 1752.године да ће дуг уништити нације.
То се данас догађа са Западном цивилизацијом.
Којој припада, нажалост, и окупирана Србија.
Али, припадници ових нација још не знају шта их чека.
Они и даље верују да је неолиберални капитализам добио лаку прехладу и да ће врло брзо да се опорави.
Поткупљени конформисти не желе да чују праву истину о пристиглом банкротству.
Неолиберални капитализам лежи на смртном одру.
Не вреди са идолопоклоницима, догматама и незналицама да се расправљамо.
Њихове уши су зачепљене за наше вапаје о доласку разарајућег Цунамија.
Они уживају у лажима и штампаним лажним новчаницама.
Затварају очи и не желе да види како Титаник тоне.
Пробудиће се из заблуда у леденом океану.
Тада ће да очајнички запомажу и траже спас.
Али, појединачног спаса нема.
Једини начин да се спасимо је да удружимо све преостале снаге у изградњу новог политичког и економског система.
Дејвид Хјум нам даје рецепт шта треба да радимо.
Рецепт кога, ми који смо рођени у сиромашним породицама, знамо од ране младости.
Научили су нас наши поштени и скромни родитељи, ђедови и бабе.
Рецепт који је врло једноставан – не можеш да трошиш више него што си приходовао.
И – нема бесплатног ручка.
Дејвид Хјум пише да се нарасли дуг може да реши само штедњом.
Односно, морамо да живимо у оквиру наших могућности.
Ако живимо на кредит, ако расте дуг, ми живимо изнад наших могућности.
Тачније, живимо на рачун наше деце.
Која ће морати да отплаћују наше дугове и којој смо ми појели бољи живот.
Они плаћају цену наше себичности, кукавичлука, похлепе, прождрљивости, лењости и подлости.
Живот у оквиру наших могућности данас значи да мора драстично да падне наш животни стандард.
Нема другог решења.
Наиме, ми нисмо зарадили својим радом наш животни стандард.
Ми смо га вештачки увећали одузетим стандардом наше деце.
Која ће нас проклињати што смо били толико саможиви и егоцентрични.
Када данас поменете неолибералима и политичком олошу да морамо да штедимо, они полуде од беса.
Не смеју да својим бирачима кажу сурову истину.
Лажу, заводе, обмањују и манипулишу са поводљивим бирачима, којима обећавају увек све бољи живот.
Размажени бирачи желе да чују само лепе вести.
И зато гласају за политичке преваранте.
Не желе да чују истину о нашој цивилизацијској пропасти.
Титаник зато мора да потоне.
Бирачи се понашају као да нисмо ударили у санту леда.
Ништа не предузимају да се самостално организују и спашавају.
Чекају да неко други то уради уместо њих.
Чекају да се магле у глави подигну и да наставе са удобном, безбрижном и лагодном пловидбом.
Отрежњење ће да буде болно.
И то отрежњење ускоро долази.
Исцрпили смо све могућности даље самообмане.
Када сам у другој години факултете, био сам на смеру Економска теорија, заступао тезу да само штедњом можемо да се спасимо из нараслих дугова, које смо тек били открили да су огромни, смејали су ми се и професори и колеге студенти.
Штедња није била у моди.
Није ни данас.
Мени је то било заиста зачуђујуће.
Научен сам да живим од резултата свога рада и да трошим само оно што сам зарадио, остављајући увек на страни штедњу за лоша времена.
Економске убице ДОС-а су штедњу сматрали анахроном категоријом далеке прошлости.
Величали су дефиците и узете кредите.
Говорили су ми да је много боље да увозимо робу, него да је сами производимо.
Због неслагања са помахниталим економским убицама, напустио сам после три месеца тај наметнути концепт програмираног уништавања Србије.
Данас тонемо на потопљеном Титанику и нисмо дошли памети.
Нисам нашао код мејстрим светских економиста да пишу о штедњи.
Не, они и даље нападају штедњу као погрешан економски концепт.
Траже да се штампа још више безвредног новца и да се, сав тај фалисиковани новац, укрца на Титаник који непрекидно тоне.
Наркоман тражи од свог лекара да му повећа дозу опијата, убеђен да ће се тако сигурно излечити.
Неће, господо другови!
Тако сигурно пропадамо.
Удавићемо се из сопствене глупости.
Страдаћемо јер смо поводљиви.
Не смемо да се суочимо са реалним светом наше националне трагедије.
Дејвид Хјум стрпљиво чека да се издува наша таштина.
Чека да драстично падне живорни стандард, кога нисмо зарадили.
Ледени океан финансијске пропасти ће нас у трену отрезнити.
И почеће борба за голи живот.
Београд, 7532.г. коложег
