Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Deficit

Deficit

1074
0
SHARE

Na kraju 2001. godine oèekuje se spoljno trgovinski deficit u iznosu od 2,9 milijardi $ što je za 35 odsto veæi spoljnotrgovinski deficit nego prošle godine kada smo imali onaj režim na leðima. Pored toga, prošle godine imali smo i izolovanu u meðunarodno nepriznatu državu. Danas imamo, vredi li to reæi, demokratski režim koji se nametljivo hvali da meðunarodne finansijske institucije visoko ocenjuju njegovu reformsku politiku. Raèunica, meðutim, pokazuje da, uprkos tolikoj hvali sveta, nešto ne valja u funkcionisanju naše privrede. Pogotovo moramo biti zabrinuti kad znamo da nema više sankcija i da je 95 odsto naših preduzeæa moglo da izvozi u EU bez plaæanja carina.
Zašto je onda nastao toliki trgovinski deficit?

Zašto naša preduzeæa ne izvoze kad imaju takve carinske pogodnosti?

Da bi odgovorili na ova pitanja, najbolje je da poðemo od samog robnog proizvoðaèa, tojest preduzeæa. Pretpostavimo, radi lakše analize, da je veæ privatizovano ili da je bilo u privatnoj svojini, da su menadžeri sposobni, da su napravili odliènu organizaciju u preduzeæu i da roba, koju to preduzeæe proizvodi, ima kupca na stranom tržištu. Dakle, govorimo o izvoznom preduzeæu koji svoju robu (uslugu) prodaje na svetskom tržištu na kome se vodi nemilosrdna borba oko kvaliteta i cene. Zbog oštre konkurencije naše preduzeæe nije u moguænosti da utièe na svetske cene, više ni proizvoðaèi maline nisu izuzetak, pa je primorano da se prilagodi svetskim cenama. Napomenimo, da je u uèešæe Srbije i Crne Gore u svetskom robnom izvozu 1990. godine bilo 1,7 promila a da se 2000 godine spustilo na svega 0,215 promila . Toliko o snazi nebeskog naroda koji hoæe da promeni svet.

Pošto je svetska cena fiksna kategorija koju preduzeæe ne može da menja, veæ mora da ide ispod nje ako hoæe da prodre na strana tržišta, njemu ne preostaje ništa drugo, ukoliko želi da posluje sa profitom, nego da smanjuje cenu koštanja proizvoda. Naravno, visoki kvalitet i standard proizvoda se podrazumeva. Meðutim, tu nastaje veliki problem. Tokom 2001. godine došlo je do poveæanja svih cena u zemlji za preko 50 odsto, inflacija uveæana za 30 odsto poveæanja cena koje statistika ne meri, tako da je i cena koštanja izvoznog proizvoda uveæana za preko 50 odsto. Ako je preduzeæe planiralo da ostvari godišnju zaradu od, recimo, prihvatljivih 20 odsto, posle plaæanja svih poreza, ostaje mu da plati još porez na dobit od 20 odsto, onda æe njegova zarada na kraju godine biti svega 16 odsto, što neæe biti dovoljno da pokrije rast cene koštanja za èitavih 34 odsto. Pošto je naša Centralna banka držala kurs nacionalne valute stabilnim, iz samo njoj znanih razloga, dok svu sve cene porasle preko 50 odsto, onda je naše preduzeæe ostvarilo gubitak od preko 50 odsto umanjen za iznos èiste oèekivane dobiti. Da smo imali plivajuæi devizni kurs, koji bi pratio rast cena koštanja proizvoda, preduzeæe bi ostvarilo neto dobit dovoljnu da, u oskudici deviza, nastavi da proizvodi robu za izvoz.

Nažalost, naši reformatori, nevièni tržišnom poslovanju, slabo raèunaju. Politièke kalkulacije nisu ekonomski utemeljene i to dovodi, pri nepostojanju vizije privrednog razvoja, do katastrofalnih posledica po samu državu.

Jedini izvoz koji se isplati za preduzeæe je onaj u kome je moguæe ostvariti dobit minimum preko 50 odsto da bi se mogli pokriti narasli troškovi u proizvodnji. To je, naravno, najteže. Ali, postoje u Srbiji još 7.000 društvenih preduzeæa koja, pritisnuta sindikatima, moraju da izvoze kako bi, na bilo koji naèin, došli do deviza i podelili kakve takve plate. Ta preduzeæa, pošto nemaju vlasnika, ne prave kalkulacije i izvoze po svaku cenu uništavajuæi društveni kapital. Podatak da u ovogodišnjem izvozu 58 odsto èine sirovine i repromaterijal najbolji su dokaz našeg neokolonijalnog statusa i rasipništva. Nemamo pravo na rasipništvo! Nemamo pravo da upropastimo buduænost naših potomaka. Od èega æe oni živeti? Na kojim nacionalnim bogatstvima æe oni graditi privredni razvoj? To je lakši put preživljavanja. Sa ovakvom strukturom izvoza nikada se neæemo približiti razvijenom bogatom svetu. Živeæemo na margini i izgubiæemo državnu samostalnost.

Naravno, uvozni lobi æe biti ekstremno bogat. Umesto da se orjentiše na izvoz, kako bi državi doneo što više neophodno potrebnih deviza, preduzeæe æe izraèunati da mu se više isplati uvoz. Zašto bi pravio gubitak u izvozu? Zašto bi se muèio u osvajanju drugih tržišta? Raèunica jasno pokazuje da se zarade u uvozu kreæu izmeðu 15 – 100 odsto, ne raèunajuæi akcizne robe. Bitno je samo ubrzati obrt i svesti ga na meseènu kalkulaciju. Pokušajte sami da izraèunate kolike su zarade. A potom, kada sve prodate i naplatite, ponovo krenite u novi uvoz. Savetujem vam da i zaradu pretvorite u uvoznu robu.

I tako æe nas raèunica dovesti do spoljnotrgovinskog deficita od 2,9 mld $. Privredni sistem ne valja. Preduzeæa se racionalno ponašaju. Bave se poslom na kome mogu da zarade. Zato 45,5 odsto uvoza èini roba široke potrošnje. Njen obrt je najbrži i najviše se zaraðuje. Uvozni lobi potrošio je oko 5 mld $. A naša proizvodnja?

Treba li nam domaæa proizvodnja?

Možda reformatori mogu da nam obezbede dovoljno donacija da živimo i bez izvoza? Možda ni gubici u izvozu, zbog deviznog kursa, od 800 mil $ za njih nisu veliki? Ko plaæa te gubitke?

Razvijene i bogate države ne smeju da prave gubitke. Plaše se izborne volje graðana, jer biraèi ne vole da plaæaju gubitke nesposobne administracije. Razvijene i bogate države subvencionišu svoje izvoznike sa 40 – 80 odsto.

Naša administracija pojedine proizvoðaèe svega 1 odsto. Rezultati su vidljivi. Razvijena i bogata Holandija, koja ima duplo više stanovnika od Srbije, ostvaruje robni izvoz 110,9 puta veæi od našeg.

Zato su valjda i bogati.

Njihove izvoznike ne zanima ko je na vlasti. Važno im je da ih država pomaže. A kupca robe æe oni veæ sami pronaæi.

Nažalost, kod nas.

Beograd, 16. 12. 2001.god.

SHARE