Početna Tekstovi ДЕДА МИЋУН

ДЕДА МИЋУН

1120
0
SHARE

ДЕДА  МИЋУН

 

Зашто пишем овај текст?

 

Зато што професора доктора Драгољуба Мићуновића данас брани Жељко Пинк, тврдећи да је Деда Мићун – икона демократије?!?

Када некога брани Жељко Пинк, онда је то сигуран доказ да је демократија заиста потпуно пропала.

Већини грађана Србије је то данас животно јасно.

Према последњим вестима из Давоса, преко 73 % грађана развијених држава света сматра да је представничка демократија коначно пропала и да је неолиберални корпоративни фашизам банкротирао.

 

У овом тренутку већина грађана света тражи нови неки политички систем и  неку нову економску политику.

 

Али, то не разуме Пинкова икона демократије.

Један од главних криваца за пропаст представничке демократије у Србији је  управо прорачунати и намазани  Деда Мићун.

Кога је покварени конвертит Жељко Пинк, спрдајући се са њим, бранећи Узурпатора и Велеиздајника, бранећи своју пропагандну империју лажи и преваре, уздигао до иконе демократије.

Пишем ове редове, дакле, због истине о Деди Мићуну и због сведочанства о једном добу у коме сам учествовао од 1989.године, када смо почели да стварамо вишестраначки политички систем у Србији.

 

Ево цитата о Деда Мићуну из моје нове књиге „ ЂИНЋИЋ“, коју приводим крају и коју ћу, искрено се надам, на велику молбу и инсистирање мојих дугогодишњих, верних пријатеља да забележим своје сведочанство о том времену, напокон  да завршим у овој години.

 

„ Професора Мићуновића сам упознао на самом почетку 1990.године, имао сам прилику да неколико пута насамо разговарам са њим, помогао сам му приликом његовог путовања за САД, чинио сам му неке мање услуге које је тражио од мене, али, генерално посматрано, он ми се уопште није свиђао и имао сам велико неповерење у њега. Разлог тог неповерења потиче из његове очигледне неискрености, љигавости,прорачунатости, имао сам утисак као да стално нешто калкулише и одмерава, муља и петља.Поседовао је лепљиву слаткоречивост, претерану опрезност, површну баналност, политикантску благоглагољивост и улизивачки однос према политичким и материјалним моћницима.Нисам могао да разумем како је Мићуновић постао председник Демократске странке и чудио сам се зар то није требао да буде, рецимо, Бора Пекић,Коста Чавошки или Никола Милошевић.

 

Када сам то, једне прилике пред децембарске изборе 1990.године, рекао Ђинђићу, отворено сам му све говорио, јер сам сматрао да је само тако могуће да одржимо наш однос у заједничком јавном ангажману за промену тоталитарног политичког система, признао сам му да ми се Мићуновић  уопште не свиђа, да имам утисак као да неко стоји иза њега, рецимо, режимска Служба и да преко њега контролишу рад Демократске странке, он се успротиви и рекао да је Мићун, како смо га звали, прави играч, да је најбоље решење за странку, да није професорски досадан и опширан, да је оперативан за сарадњу и да разуме како функционише политика, те да је њему много лакше, као оперативном  председнику Извршног одбора странке, да сарађује са Мићуновићем , него да губи време са досадним  и сујетним професорима.

Тај Ђинђићев одговор ме је још више учврстио у уверењу да је Мићуновић човек коме не треба да верујем, да је, да употребим улични жаргон, дупљак и кртица, да Ђинђић има неки договор са њим и да њигов политички пакт функционише тренутно на основу обостраних интереса, јер је Мићуновић, како сам читаву ствар разумевао, био заштитник Ђинђића, рачунао је на њега и форсирао је његову политичку каријеру.“

Ево и цитата о првом мом сукобу са врхом Демократске странке, чији нисам био члан, него финансијер и симпатизер.

„ Мој први сукоб са врхом Демократске странке, тачније њеним председником професором др Драгољубом Мићуновиће,настао је већ крајем 1990 и почетком 1991.године, управо због Борислава Пекића, кога је врх странке, тако ми је Мићуновић рекао, одредио да буде носилац листе Демократске странке на изборима у радничкој Раковици, где се, према наредби Милошевића, кандидовао црвени војвода Шешељ. Сматрао сам да је то подлост и да није поштено према академику и писцу Пекићу, оснивачу Демократске странке, који је робијао због својих демократских начела у титоизму као гимназијалац, да га странка кандидује тамо где ће сигурно убедљиво изгубити, да је то ниски ударац и да се не можемо тако односити према нашим  угледним људима……. али сам сматрао да је жртвовање Боре Пекића у радничкој Раковици обична свињарија и подметачина, да је то јако некоректно и да врх странке треба да се тога стиди. Мишљења сам да је иза свега овога стајао препредени и лукави председник странке професор Драгољуб Мићуновић.“

 

Све што се касније дешавало, од тајних преговора са Милошевићем, напуштењем ДС, стварањем Демократског центра, петооктобарског преврата, издаје демократије и грађана, упропашћавања силне и искрене енергије грађана за темељне друштвене промене и пропуштање историјске прилике да се спаси Србија, стварања бандитског неолибералног капитализма и жуте мафијашке хоботнице, која ће уништити и опљачкати државу и грађане, срушити све демократске институције и припремити терен за поновни долазак радикалних шовиниста, који су преко ноћи постали политички конвертити и ЕУ фанатици,  те коначне и потпуне пропасти ДС, која данас на политичком тржишту више не представља ништа ,само су доказ да су моје сумње у Деда Мићуне биле оправдаване.

 

Деда Мићун је гробар српске демократије.

 

И уместо да ућути, да се смири, да се повуче из јавности, да се посвети тиховању,преиспитивању и сумирању свога политичког деловања, да испашта за све грехе и промашаје које је починио у свом јавном деловању, да захваљује Господу због подарене дуговечности, да престане више да иритира јавност и да тако оде у политички заборав, што би за њега, да има зрно памети и да није политички острашен и материјално незасит, било, ипак, најбоље, та Пинкова икона демократије се разгоропадила, расрдила, распојасала и разглагољала, блебеће и тртља гомиле политичких глупости, које све уредно и пропагандно преносе режимске медијске куће, јер чине велику услугу шизофреном Узурпатору, Велеиздајнику и Великом Лажову, пред намештене, изрежиране и већ завршене, победничке изборе, да, ето, икона демократије подржава излазак на изборе и сматра да је „бојкот бесмислен од почетка до краја.“

 

Ево, цитирам његове изјаве :

 

Бојкот остаје бесмислен од почетка до краја. Он је пасиван и има опасну црту. Ако не учествујете на изборима, ви сте ван легалних интитуција, где је кључан парламент

 

 

И :

 

Protiv bojkota sam iz dva razloga: prvi iskustveni, jer u ovih 30 godina pokazao se neuspešnim i pogrešnim. Drugi razlog je međunarodno-politički. Skoro sve članice OUN prihvatile su reprezentativnu demokratiju kao ustavni poredak. Slobodnim i kontrolisanim izborima vlast se osvaja ili gubi. Postoje međunarodna i unutrašnja kontrola. Ne možete na takmičenjima pobediti ako ne učestvujete! Doduše, može se pobediti i revolucijom, a za to su potrebne i ogromne mase i oružje, a i neka međunarodna podrška. Tu varijantu do sada niko nije zastupao.“

 

Тако је Деда Мићун постао Пинкова икона демократије.

Све режимске телевизије и све новине га објављују, цитирају и дају му  ударне интервјуе.

Пољуљаном Узурпатору је потребна икона демократије да докаже да су његови намештени и непоштени избори „ слободни и контролисани“ и да  „постоје међународна и унутрашња контрола“ за одржавање таквих намештених и изрежираних избора.

 

Жалосно!

Бедно!

 

Нема ниједне речи о политичком тоталитаризму, диктатури, насиљу, култу личности,криминалу,пљачкама,преварама,лажима,цензурама,прогањањима неистомишљеника, окупацији, отимању од грађана, сиромаштву, беди, умирању нације, бексту из луднице, биолошком нестанку, издаји, продаји, понижавању, вређању  и свему ономе што нам свакога дана у свом погледу све више приређује психопата Узурпатор.

Нема ниједне једине речи ове репрезентативне Пинкове иконе демократије.

Зашто о томе не проговориш, Деда Мићуне?

 

U politici mene interesuju ideje i programi…. To je razlika između demokratskog liberalizma i musolinijevskog fašizma, prvi pokreće interes opšteg dobra i humanizma, a drugog mržnja i žudnja za moći.

 

Нема интереса општег добра и хуманизма када је неко од 90 година посланик.

Зар му није било довољно политике?

Зар му није било довољно угледа и моћи?

Зар није имао довољно државних привилегија?

Зар није добио материјалну валоризацију свог некадашњег опозиционог рада?

Зар нема неко млађи и паметнији да износи у парламенту идеје и програме?

Зар  ове идеје о изласку на режиране изборе  припадају корпусу демократског либерализма?

Зар владавина Узурпатора, Великог Лажова и Манипулатора, његова вештачка театралност, криминално корпоративно управљање Србијом, фамилијарно претварање јавног добра у свој посед, лудачке гримасе, бес и плач не припадају муслолинијевом фашизму?

 

Зар све то Деда Мићун не види?

Или неће да види?

Или му је наређено?

Или је навикао да служи?

 

Деда Мићуне – умукни!

 

Београд, 7528.година, коложег, дан двадесет седми

 

SHARE