Suočavanje sa prošlošću srpskog naroda i ratnim zločinima u građanskom ratu u borbi za jugoslovensko nasleđe, u tumačenjima naših zastupnika kolektivne srpske krivice, odvijalo se u nekoliko faza. Prvo su se pojavili zahtevi za temeljnu denacifikaciju i defašizaciju srpskog društva, a zatim su sledile akcije za dekontaminaciju kulturnog prostora u Srbiji. Nisu izostali ni pozivi za stavljanje pod starateljstvo i protektorat srpskog naroda nesposobnog da se suoči sa prošlošću, jer i dalje nastavlja da srlja sve dublje u živo blato nacionalizma, klerikalizma i ksenofobije. I svi ti napori nisu doneli opipljive i željene rezultate po tumačenju predstavnika građansko liberalne političke grupacije dekontaminatora i denacifikatora, da se Srbi makar i za korak približe suočavanju sa prošlošću i što je još važnije iskreno priznaju zločine počinjene u ime srpskog naroda. Jedino to bezrezervno priznanje može biti prihvačeno kao validan dokaz da su Srbi spremni za suočavanje sa prošlošću. To je uslov svih uslova ako Srbi žele da usvajaju i dele evropske vrednosti. Bez ostvarivanja tog ključnog suočavanja ostaće kao narod varvara van evropskog civilizacijskog kruga.
Poduhvat nametanja kolektivne krivice očigledno nije uspeo i zato je sada na dnevnom redu faza koja je označena kao postupak decentriranja martirologije srpskog naroda. . U tumačenju akutnog građanskog rata sećanja Todor Kuljić kaže da moramo napustiti ptolomejsku(žablju) perspektivu iz koje se čini da su Srbi u središtu svetske pažnje i zameniti kopernikanskom( ptičijom) perspektivom koja realno sugeriše koliko smo nebitni. Treba u tom inovatorskom procesu decentiranja martirologije prevaziči dosadašnje jednoistranosti kod suočavanja sa prošlošću i to pre svega isključivost hegemonog službenog konzervativizma nacionalističkog isticanja zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve srpskog naroda. A zatim i onog drugog, doduše manje raširenog, ali takođe jednostranog isticanja samo zločina vlastite nacije koji je vidljiv kod nekih nevladinih organozacija. Iako je lako uočiti ozbiljan napor Todora Kuljića da uspostavi ravnotežu u martirologiji i pokuša da bude što objektivniji, za njega je ipak suštinsko pitanje i najveći problem što se u Srbiji i dalje insistira na centriranoj martirologiji koja neminovno vodi u jednostrano suočavanje sa prošlošću putem isključivog hegemonog konzervativno- nacionalističkog isticanja srpskog naroda kao jedine žrtve. Optužbe za hegemonizam odavno prate srpski narod, sada su one prebačene na ideološko tlo suočavanja sa prošlošću da bi se konačno pretvorili u neupitnu tvrdnju o kolektivnoj krivici srpskog naroda koji nije spreman da prizna zločine počinjene u ime srpskog naroda i njegove hegemonističke nacionalne politike. Pri tome se srpski narod usuđuje da spomene i svoje žrtve , i tako samo relativizuje i sam pojam ratnog zločina .
Sličnu ideološku sudbinu doživljava i tumačenje holokausta nad Jevrejima u Srbiji. U tekstu razgovora Protiv zaborava holokausta Jovan Bajford kaže da nije sklon da tvrdi da u Srbiji postoji rasprostranjena želja da se holokaust zaboravi, problem po njemu je u tome što ne postoji razvijena svest o holokaustu kao posebnom istorijskom događaju i jedinstvenom slučaju ljudskog stradanja. Ovu tvrdnju Jovan Bajfor dodatno osnažuje stavom da „ malo ko u Srbiji danas negira da su Jevreji u Srbiji stradali u toku okupacije. Ali se činjenice o njnihovom stradanju često direktno ili indirektno kvalifikuju konstatacijama da su – i ostali narodi stradali – ili još je bilo gore u NDH. Ovime se holokaust, kao specifičan objekat sečanja, marginalizuje“. Zašto bi se spominjanje genocida nad srpskim narodom i zločina nad drugim narodima tumačilo kao marginalizacija holokausta nad Jevrejima. Ovo je neverovatna i neprilična manipulacija, smišljena tako da uspostavi specifičnu gradaciju u zločinima počinjenim u vreme Drugog Svetskog rata. Jovan Bajford dodatno potkrepljuje svoju nepriličnu tezu o marginalizaciji holokausta nad Jevrejima u Srbiji ideološkom tvrdnjom da ono što se dogodilo osamdesetih je to da stradanje srpskog naroda postaje centralna tema nacionalnog sećanja . On dalje kaže da je o holokaustu u Srbiji govorio kao nečemu što se dogodilo u Hrvatskoj. Srbija je spremna da se seća Jevreja koji su stradali, ali sećanje na njih nijkada nije na prvom mestu, jer se preuzimanjem kontrole nad društvenim sečanjem u centar zbivanja prenaglašeno stavlja stradanje Srba pod ustaškim režimom. Zaista je nedopustivo i neprilično da srpski narod u centar svog nacionalnog sećanja stavlja genocid počinjen nad njim u toku Drugog Svetskog rata u ustaškoj nezavisnoj državi. Apsurdno je tvrditi da je na taj način izvršeno nedopustivo i ekskluzivističko centriranje martirologije i time srpski narod proglašen za jedinu i najveću žrtvu stradanja, marginalizujući pri tome holokaust nad Jevrejima. To su već opšta mesta ponavljana i „ obrazlagana“ mnogo puta ali je novina u tome da je sada nužno da se Srpski narod okane već jednom sećanja na svoje žrtve u Jasenovcu i ustaškoj državi i da ih pomeri na marginu a da se njegovo sećanje na zločine putem specifičnog inžinjeringa pretežno centira i veže za holokaust nad Jevrejima u Beogradu. Nije potrebno reći da su ovakva poređenja veoma problematična i vodi nas u svojevrsnu slepu ulicu. Suočavanje sa prošlošću nije trgovačko i numeričko licitiranje niti je rutinska rasprava o suštini holokausta i genocida, kako to čini Jovan Bajford pokušavajući da idelogizuje odnos srpskog naroda prema stradanjima jevrejskog naroda u Drugom Svetskm Ratu. Zašto je uopšte potrebno da se sećanje Srba na Jasenovac i genocid u NDH potiskuje na marginu, jer to iskustvo već smo imali u vreme trajanja ideologije bratstva i jedinstva koja nas je i survala u krvavi građanski rat. Milo Lompar je veoma precizno odredio način funkcionisanja novog kulturnog obrasca nastalog nakon Drugog svetskog Rata. “! I tada se računalo na mladu generaciju, tako da sadašnja infantilizacija političke i kulturne svesti ima svoje prethodnike. Nova kulturna svest bila je ideološka i ona je čitava polja srpske kulture stavljala u senku. Tako su – suprotno od evropskih građanskih procesa tog vremena- formirane generacije ljudi koji nikada nisu sa potrebnom jasnoćom shvatili da je nad srpskim narodom učinjen genocid u Jasenovcu. Kao što je Aušvic bio genocid nad Jevrejima, kao što su Jermeni pretrpeli genocid u Turskoj. Jevreji su u Nemačjkoj obeležili mesta svog stradanja: na jednoj od centralnih adresa Berlina i danas srećete ogromnu tablu na kojoj su ispisana imena koncentracionih logora i natpis koji pojašnjava da su to mesta zločina koja nikada ne možemo zaboraviti. ( Da li je to ikada bilo moguće u Zagrebu. Sve to nije sprečilo Jevreje da i u Izraelu stvore muzej holkausta). Zašto to nikada nije bilo moguće u Beogradu). Jermeni nisu samo pamtili genocid učinjen nad njima nego su uspeli da u Parizu podignu spomenik svom stradanju. Ono što je bitno za njihovo samorazumevanje( a to je da su narod koji je pretrpeo genocid uspeli su vremenom da učine bitnim delo, svetske istorije. Umesto svega toga, u nas je formirana lažna matrica brtstva i jedinstva. Kao temelj titoističke formule. Ona je poništila svaku mogućnost međunacionalnog pomirenja posle 1945 godine“. Ovaj obrazac u kulturi sećanja ponavlja se i u slučaju zločina počinjenog u Srebrenici jer se uporno istrajava na tvrdnji da je svako pominjanje zločina nad Srbima u selima oko ovog grada ( inače zaštičene demitarilizovane zone Ujedinjenih Nacija) kada je ubijeno i likvidirano više od 2500 Srba , predstavlja nedopustivu relativizaciju zločina počinjenog nad Bošnjacima. Pri tome se gotovo nikada nije desilo da na komemoracijama srpskim žrtvama u Bratuncu, Skelanima, Kravici prisustvuju predstavnici međunarodnih organizacija, političkih predstavnika bošnjačkog naroda, nevladinih organizacija iz Srbije koje se tako istrajno bore za ljudska prava i suočavanje sa prošlošću. Nema ni predstavnika vlade Srbije što je samo dokaz da se uspešno odvija proces decentriranja martirologije u našem društvu. Zato se često dešava da se zločin u Srebrenici označava kao genocid pozivanjem na presudu Haškog tribunala ali se genocid nad Srbima često prečutkuje i svrstava u ostale zločine kao neka vrsta uzgrednog i nevoljnog priznanja da su i Srbi bili žrtve organizovanog etničkog čišćenja. Jasenovac više i ne spada u tumačenju predstavnika liberalno građanske orijentacije u najveće i najozloglašenije logore na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu. U novoj memorijalnoj postaci logora u Jasenovcu izbrisana je nacionalna pripadnost žrtava , tako su srpske, jevrejsk, hrvatske i romske žrtve brutalno obezličene a ne sećam se da je iko od naših tako prilježnih i usplahirenih boraca za suočavanje sa prošlošću izrekao reći osude za ovakvo perfidno relativizovanje zločina. .
Mi ne možemo očekivati da će neko drugi imati razumevanje i pijetet za naše žrtve ako mi sami ne razvijamo poštovanje i trajno sećanje na genocid počinjen nad srpskim narodom u Jasenovcu. Dvadeset drugog aprila 1945 godine 600 logoraša je pokušalo da izvrši proboj iz jasenovačkog logora, preživelo je samo njih osamdeset. Zašto mi nismo proglasili ovaj dan proboja za dan sećanja na naše žrtve genocida. Na to pitanje teško da ćemo ikada dobiti odgovor . To sećanje bi moralo biti deo našeg nacionalnog identiteta, ne da bi Srbi sebe proglašavali za jedine martire već da bi osnažili svoju istorijsku svest i bili svesni stradanja našeg naroda. Svako nastojanje da se suočavanje sa prošlošću predstavi kao jednostrani ideološki poduhvat osuđeno je na propast jer ovaj proces zahteva veliki stepen objektivnosti, kompleksnosti, sagledavanja konkretnog istorijskog i političkog konteksta građanskog rata , prevazilaženje predrasuda i medijskih stereotipa kao i principa kolektivne krivice kojim se srpski narod i dalje stigmatizuje kao remetilački faktor i isključivi krivac za razaranje Jugoslavije. Decentriranje martirologije je zato još jedan jalov ideološki pokušaj da se sećanje na genocid u Jasenovcu i etničko čišćenje srpskog naroda u redarstvenoj akciji Oluja marginalizuje kao nedopustiva relativizacija zločina .
4 Februar 2009 godine Marinko M. Vučinić
