Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Danajci

Danajci

1024
0
SHARE

U predizbornoj kampanji svašta smo èuli. Posle svega izreèenog od strane predsednièkih kandidata, pravo je èudo da je veæina graðana uopšte izašla da glasa. To samo pokazuje da su graðani zreliji i odgovorniji od svoje kvazielite. Jednostavno, ljudi više neæe da slušaju laži.
Bezgranièno je bilo poverenje našeg naivnog naroda u svakojake voðe i mesije. Na kraju, sve se završilo tragièno. Danas veæina graðana ne veruje nikome. I to je dobro. Napokon smo pobedili sopstvenu naivnost i dobrotu. Oni koji hoæe da budu u službi graðana, ne, dakle, da vladaju njima, moraju da se potrude da steknu naše poverenje.

Zašto bi im na reè verovali? Neka rezultatima pokažu da su uspešni. Živimo u komercijalnoj civilizaciji i merimo uèinak svake vlasti. Na svu sreæu, prièa o nebeskom narodu je propala. Graðane danas interesuje kako æe preživeti njihove porodice, kako æe da se leèe i obrazuju, kolike æe plate i penzije da budu, hoæe li iskoreniti kriminal i hoæemo li imati državu na koju æemo svi biti ponosni. Prirodno je da graðani ovako razmišljaju jer njih 80 odsto živi na 1-2$ dnevno.

Ne možemo oèekivati od ljudi koji se bore za golu egzistenciju i koji, za pravo èudo, posle svega doživljenog, još nisu poludeli, da bezrezervno podržavaju novu vlast. Èak i da nova vlast radi dobro, da reforma može da se jede, namerno koristim retoriku reformatora, bilo bi zaista zaèuðujuæe da posle tolikih prevara i obmana, graðani tako brzo daju poverenje nekom ko je veæ na vlasti. Kritika i opreznost su nužni da se ne bi skrenulo sa pravog puta. Ali, kako su reforme pogrešno zapoèele i kako one, po mom dubokom uverenju, nisu u interesu ni države, a ni graðana, onda je dužnost graðana da spreèe takve reforme i da pronaðu pravi put svog izbavljenja. A ko drugi da to uradi? Sami moramo da se izborimo. Ako oèekujemo da æe neko drugi da nam, navodno, zato što nas voli dati donacije kako bi nam skratio put, onda se varamo.

Donacije nas èine trajno zavisnim i nikada neæemo stati na sopstvene noge. Nije cilj da nam poklanjaju veèito ribu, veæ da sami nauèimo da je lovimo. Zato ne verujem u pohvale dobrostojeæih birokrata iz meðunarodne zajednice. Ne verujte nikada onima koji vas mnogo hvale jer zauzvrat sigurno nešto oèekuju.

Donacije i pohvale su trojanski konj za našu državu. Ne smemo da verujemo Danajcima ni kad nam darove nose. Bolje je da ulažu kapital, trguju i ostvaruju dobre zarade radeæi sa nama, nego da nam poklanjaju milostinju i uništavaju naše državne i nacionalne resurse. Najopasniji su ljudi koji vas hvale i koji vam samouvereno govore da je «sve pod kontrolom» i da «nema nikakvih problema». Ako vam neko bude tako govorio, znajte da ništa ne funkcioniše i da æe vas nagomilani problemi vrlo brzo sustiæi. Bolje je da im sami krenete u susret i da, makoliko bili veliki i teški, poènete da ih rešavate, nego da im okrenete leða. Ne možemo pobeæi od sebe. Ne mogu se tako olako preskakati vekovi i decenije samo da bi reformatori tvrdili da su najuspešnija vlada u tranziciji kojoj se, navodno, èitav svet divi. Koja je cena tih pohvala? Ko æe, na kraju, platiti skup raèun?

Ako se veæ stide svog naroda i govore da mu nedostaje pragmatiènost i adrenalin, zašto su pristali da ga reformišu? Ne može tehnokrata jednim klikom kompjuterskog miša da izbriše istoriju i tradiciju. Država nije preduzeæe koje, kad se pogoršaju uslovi poslovanja, može da prenese kapital u neko drugo okruženje. Mi nemamo kuda danas da odemo. Srbija je naše ognjište. Ne smemo da izgubimo državu koju su naši preci u krvi stvarali. Ako se nekome ne sviða narod, nije trebao ni da dolazi. Lièna sreæa se uvek može pronaæi i na drugom mestu.

Srbija mora sama da se izbori za sebe. A to je najteža borba. Za nju su nam potrebni svi koji razumeju istorijski tok, koji ga slede i koji su spremni mnogo više da uèine za zajednicu nego za sebe. Lièni pragmatizam i veština manipulacije može nekome na vlasti doneti liènu korist, ali je pogubna za državne i nacionalne interese.

Pogrešno je verovanje da se danas sukobljavaju tradicionalisti, konzervativci i nacionalisti, sa jedne strane, sa pripadnicima postmoderne, kvazievropske i nazovi reformatorske Srbije oko toga kako æe nam izgledati država. To samo na površini tako izgleda. Ko bolje poznaje naše društvo dobro zna da je prava suština zapravo sukob dva razlièita sveta, dva kosmosa. Na jednoj strani je veæinska, osiromašena, nezaposlena, opljaèkana, ponižena i poštena Srbija koja ne može da živi od svog rada i koja nema više šta da štedi, a na drugoj strani je kriminalizovana, lopovska, pokvarena, bezobrazno bogata i malograðanski uobražena kasta ratnih i antiratnih profitera. Izmeðu njih su vekovi nerazumevanja, prezira i mržnje.

Kako æe reforme da približe ta dva sveta? Kako reformisati 45 odsto graðana što žive na 1$ dnevno i što se, za sve nas, stide svoje sirotinje? Kako reformisati ostarelog paora ili seljaka što živi gore od svoje krave u štali? Kako reformisati siromašnog profesora univerziteta, vlasnika stare devizne štednje, koji se godinama kupa polivajuæi se vodom jer nema novca da zameni bojler? Kako reformisati našu sabraæu u izbeglièkim kampovima i sve gladne što èekaju hranu na narodnim kazanima? Kako reformisati siromašne i nadarene studente koji nemaju novca za preskupe studije? Mogu li reformatori da iskorene prosjaèenje i siromaštvo? E, to, nam, gospodo reformatori, odgovorite.

Iskren da budem, ne verujem da oni to mogu. Taènije, njih to ni ne interesuje. Ostrašæeni i pohlepni u borbi za vlast, izgubili su, a mnogi nisu ni posedovali, oseæaj solidarnosti i ljudskosti. Bez solidarnosti nijedna reforma ne može da uspe. Mnogo smo propali i oporavak æe biti dugaèak i težak. Verujem da je moguæ spas i zato pišem ove redove. Uvek sam na strani obespravljenih i poniženih. Verujem da graðani Srbije mogu da se izbore za sebe.

Danajcima oni nikada nisu ni verovali jer trojanski konj je, ipak, bio od drveta.

Beograd, 09.10.2002.

SHARE