Kvarenje dece počinje kada dete izgovori opasnu reč- DAJ!
Daj mi igračku. Daj mi trotinet. Daj mi bicikl. Daj mi fudbalsku loptu. Daj mi mobilni. Daj mi tablet. Daj mi diplomu. Daj mi kola. Daj mi stan. Daj mi….
Traženje se nastavlja sve dok roditelji razmaženoj deci ispunjavaju sve želje. U jednom trenutku, tokom odrastanja, apetiti dece toliko narastu da roditelji ne mogu da ih zadovolje. Tada se deca naljute na svoje roditelje. Koji su naučili decu da im sve ispunjavaju. Deca se razočaraju u roditelje. A roditelji se razočaraju u sebe.
Kada smo mi bili mali, niko ništa nije smeo da traži. Nismo znali da postoji reč – daj! Niko nas nije pitao šta ćeš da jedeš. Jelo se ono što se imalo i to se iznosilo na sto. Niko nam nije skidao kajmak sa toplog mleka u šolji. Mogli smo da biramo samo hranu koja se na stolu nalazila. Bili smo u velikoj prednosti u odnosu na naše roditelje. Oni nisu imali takav izbor. Jeli su svi jedno jelo. Nisu imali ništa drugo.
Industrijalizacija je donela veliki napredak. Deca su počela da sede sa roditiljima za stolom. Mogla su da biraju jela na stolu. Mogli su da nose kvalitetniju obuću i odeću. Niko nije znao nazive firmi, bilo je važno samo da je novo. Niko pre tebe da nije nosio. Nas nije zanimala markirana roba. Vrednost se merila na osnuvu nečeg mnogo važnijeg.
Potrošačka civilizacija je razvila kreditni sistem. Ko nije uzimao krdit bio je budala. Stvoren je privid o blagostanju. Svi su počeli da viču u glas –daj! Prvo, roditelji. Posle su se deca ugledala na njih. Nastalo je opšte pomodarstvo. Najvažnije je bilo ko će prvi, što glasnije, kriknuti – daj!. Svi su počeli da žive na kredit. Prezaduženi balon se godinama naduvavao. Pukao je sa izbijanjem krize. Kriza je suočavanje želja sa realnošću. Kriza je dovela do otrežnjenja. Bolno buđenje. Krediti su došli na naplatu. Čovek je shvatio da je prevaren i da je upao u dužničko ropstvo. Danas traži način kako da se izbavi iz čeličnog zagrljajua rastućih obaveza.
Ko je kriv za tako ponašanje naše dece?
Krivi smo mi – roditelji.
Najveću grešku pravimo mi. Otišli smo iz jedne krajnosti u drugu. Krajnosti nisu dobre. Nisu valjala stara vremena kada su deca bila prepuštana sama sebi i kada su rano odlazila od kuće, jer u kući nije bilo uslova za život. Kada su roditelji bili gospodarari i vlasnici života svoje dece. Tada su porodice imala više dece i konkurencija je bila veća. Roditelji nisu mnogo marili za decu. Tukli su ih da budu dobra i poslali ih u svet da se snađu. Nisu im ništa mogli da daju. Deca nisu ništa ni tražila.
Ni nova vremena ne valjaju. Roditelji su sluge svoje dece. Klimatske promene i tempo savremenog života su učinile da savremana žena teže rađa. Sebičnost potrošačkog doba je učinila svoje. Deca u zpadnoj civilizaciji su postala retko dobro. Nema konkurencije. Nema životnih sokova pasivara i varvara za obnovu nove civilizacije. Živimo u raspadu potrošačke civilizacije.
Novo doba stiže. Doba koje će se razlikovati od današnjeg doba. Vreme obilja je prošlo. Pred našom decom su veliki izazovi. Ako ne budu spremna za te izazove, naćiće se u velikom problemu. Ukoliko ih roditelji previše zaštite, neće moći da se snađu u dobu koje ulazimo. Ako im usta budu stalno otvorena i ako budu histerično vikala – daj, jednoga dana niko im ništa neće dati. Moraće sve sami da urade i da se bore za opstanak. Roditelja više neće biti da ispune njihove razmažene prohteve. Neće biti roditelja koji će skakati na svaki njihov mig. Primorani će biti da budu okrutni u okrutnom svetu.
Možda vam sve danas ovo što pišem deluje suludo. Ali, nažalost, mislim da će se tako razvijati društvo. Sve što se danas u svetu dešava i kojom brzinom srljamo u planetarnu krizu, svi potezi koji se vuku i koji produbljuju krizu, ne ulivaju nam neki veliki optimizam. Siromaštvao će rasti. Represija. Nezaposlenost. Sukobi civilizacija. Sukobi sa neizvesnim krajevima. Familija je šizofrena. Njene namere prema čovečanstvu nisu dobre.
Mi moramo pripremiti našu decu za to doba koje nam stiže.
Šta to znači?
Treba ih spartanski vaspitavati? Čeličiti? Nevoljama učiti i vežbati?
Ne. Pogrešno.
To nije moja ideja.
Potrebno je samo jednu stvar uraditi. Potrebno je ukinuti – daj!
Roditelji treba da nauče deci da kažu – NEMAMO i NEDAMO!
Nemamo, jer smo u takvim uslovima da stvaramo i uključujemo decu u taj stvaralački čin. Stvaramo zajedno da prevaziđemo stanje nemanja. Kroz proces stvaranja, sigurno će se izgraditi i naša deca. Oni će znati da cene nove društvene vrednosti. Biće pripremljeni za život. Ništa im neće biti teško. Naučiće da se iz nemanja izlazi radom, znanjem štednjom i požrtvovanjem. To je siguran recept za opstanak.
Ne damo, jer niste zaslužili. Imamo, ali ne damo. Niste dobri. Niste ispunili svoje obaveze. Nije vreme da to imate. Morate da imate meru. Morate da se dokažete. Morate da pokažete rezultate. Tako smo mi naučili od naših roditelja, a oni od svojih. Zato i imamo. Trajemo, jer ne rasipamo. Čuvamo.Vodimo računa o svemu. Učimo i vas da naučite da čuvate. Sve što imamo će ostati vama. Ali, to nije vaše. To pripada i vašoj deci. Naučite vašu decu onome što smo mi vas učili. To je porodična mudrost.
Svaki roditelj bira kako će vaspitati svoje dete.
Imamo potpunu slobodu.
Odlučujemo sami.
Beograd, 01.09.2014
