Nema nijednog naroda na svetu koji se nije uprljao svim zločinima i pokrio svakom sramotom. Nema nijednog koji nije pretrpeo sva poniženja kojima sudbina može da kazni jedan bedni čopor ljudi.
Anatol Frans – Savremena istorija
Obeležavanje godišnjice stradanja stotine hiljada ljudi u Jasenovcu izazvala je kao i mnogo puta do sada velike kontroverze i žustra sporenja kako u javnosti Hrvatske tako i u Srbiji. Pitanje broja žrtava Jasenovca , karakter ovog logora ali odnos hrvatske vlasti i posebno katoličke crkve samo je učvrstilo postojeće kontroverze i osporavanja. Očigledno je da je pitanje genocida počinjenog nad srpskim narodom u vreme trajanja NDH i dalje jedna od suštinskih vododelnica u našem poimanju savremene istorije i svih onih političkih i društvenih pojava koja i dalje podstiču rasprave i sporenja o karakteru,obimu i suštini genocida.
Aktuelne rasprave u Hrvatskoj skoncentrisane su oko pitanja uloge Katoličke crkve u vreme trajanja ustaškog režima i njenog današnjeg izbegavanja da značajnije učestvuje u obeležavanju komemoracije u Jasenovcu. Samo prisustvo nadležnih predstavnika katoličke crkve nije dovoljan dokaz da se katolička crkva u Hrvatskoj jasno odredila prema genocidu počinjenom u Jasenovcu a samim tim u pitanje dolazi i njen odnos prema ustaškom režimu u NDH. U taj korpus kontroverzi spada i stavljanje u istu ravan likvidiranja Srba,Jevreja , Roma i Hrvata u Jasenovcu i Blajburga u kome su na kraju Drugog svetskog rata stradali ne samo pripadnici ustaških formacija. Jelena Lovrić je u svome reagovanju govorila o bojkotu Jasenovca za koji po noj nema racionalnog i prihvatljivog objašnjenja „Jasenovac je još uvek živa rana:verovatno bolnija od Blajburga. Premda partizanski zločin nije toliko istražen i niko za njega nije odgovarao, ali na blajburškom se polju za razliku od jasenovačkih polja smrti poklonila cela Hrvatska. Država,političke stranke, verske zajednice,javnost. U osudi tamo počinjenog zla sklopljen je čvrst nacionalni konsenzus. Komemoracije u Jasenovcu nisu tako kompletne. Još su opako falične. Mise na Blajburgu vode najviši predstavnici Crkve, kardinali ili biskupi, na komemoraciji u Jasenovcu niko se od njih nikada još nije pojavio. Poslednjih godina pošalju tek lokalnog sveštenika. Takvim bagateliziranjem kao da sole jasenovačku ranu. Svojim odnosom prema dva povesna martirija službena Crkva sugerira određenu hijerarhiju žrtava i zločina. Kao da zločin Blajburga smatra težim od jasenovačkog a žrtve vrednijim. Sve dok kardinal Božanić( ili neki drugi od biskupa) ne klekne u Jasenovcu, kao što se redovito odazovu Blajburgu, svakog će se proleća ponavljati ista tragedija. nad rascvalim grobovima svojih povesnih stratišta Hrvatska će se nacija svađati i sukobljavati umesto da je zajednički pijetet prema svim žrtvama i osuda svih zločina smiri, sjedini i oslobodi. Hrvatska je verovatno zrela za takav iskorak. Ali Crkva u Hrvatskoj još nije“. I poznati kolumnista lista Feral Tribun Marinko Čulić je u sličnom tonu pisao o ovoj kontroverzi u hrvatskom društvu. “Među pogubljenia u Jasenovcu nije bilo nikoga ko je kriv za ubijene u Blajburgu, a među ubijenima na Blajburgu je bilo itekoliko krivih za likvidacije u Jasenovcu-glasi ta već znamenita rečenica koja esencijalno sažima sve najbitnije o ta dva stratišta. Mesića je išao ispraviti Luka Bebić(predsednik hrvatskog Sabora) s već standardnim HDZ-ovskim izjednačavanjem Blajburga(počinitelja zločina) i Jasenovca (žrtve). A gde srce vuče , vidi se i iz toga, dodaje- Zorica Stipetić- predsednica Saveta spomen-područja Jasenovca – što se blajburška komemoracija prenosi na HRT-u, koiklo traje da traje, a jasenovačka se zgura u sat vremena, pa što ostane da ostane , a osim toga idu dokumentarci i dokumentarci o Blajburgu, dok se o Jasenovcu ne prikaže ni kadra“. Čigledno je da komemoracija u Jasenovcu i dalje biti jedan od najvećih i najznačajnijih političkih i istorijskih izazova za Hrvatsku i njeno suočavanje sa prošlošću. Ova reogavanja u hrvatskoj javnosti samo pokazuje do koje mere je pitanje genocida osetljivo i kompleksno društveno i istorijsko pitanje. Zato je i veoma indikativan nedavno objavljeni razgovor sa Janjom Beč Nojman u listu Danas o pitanju genocida i značaju proučavanja uzroka i manifestacija ovog najtežeg zločina . Ona je predstavljena kao svetski poznati stručnjak za ovu oblast a njeno osnovno polazište izneto ovom prilikom sadržano je u tvrdnji da se neprolazak kroz traumu, pojedinačnu ili kolektivnu javlaj kao izvanredna osnova da se zločini ponove. Ona pri tome posebno insistira na određenju genocida kao zločina države i njenih institucija i struktura, posebno je važno da li je živa ideologija u postgenocidnom društvu i da li se društvo distanciralo od načinjenog genocida i to ne samo u pravnom smislu, već i u kulturi, nauci, umetnosti, obrazovanju i politici. Međutim, njene ocene stanja u Srbiji se u potpunosti uklapaju u već poznate ocene o nesposobnosti i nespremnosti srpskog naroda i njegove političke i društvene elite da se suoči sa svojom prošlošću i zločinom počinjenom u grđanskom ratu na tlu Jugoslavije. Ovo je ideološka mantra koju slušamo već dugo naročito iz liberalno građanskih političkih krugova. To potvrđuje i njena ocene da nas u svetu ne gledaju kao žrtve Jasenovca kao što mi sebe vidimo, nego nas naprotiv gledaju kao“majstore smrti“. Svidelo se to nama ili ne. Pri tome ona se nije zapitala zašto je to tako i da li ovakva predrasuda ima ikakvog smisla i da li ona odgovara elementarnoj istorijskoj istini. Da li njeno prelaženje preko ovakve ocene znači da se ona slaže sa ocenom da su Srbi majstori smrti i da oni sebe bez ikakvih osnova stalno proglašavaju jedinim žrtvama i da zato ne možemo da izađemo iz tog zstvorenog kruga svog martirstva, zaronjeni u prošlost i svoje istroijske mitove. Govoreći o kursu koji drži o suočavanju sa prošlošću i prirodi genocida Janja Beč Nojman kaže da se na njemu izučava genocid u Ruandi,Bosni i Hercegovini, turski genocid nad Jermenima, autogenocid u Kambodži i drugima kojima je nažalost dvadeseti vek bio prepun. Nema ni reči o tome da li se na tom isceliteljskom kursu o suočavanju sa prošlošću izučava stravični genocid počinjen nad Srbima U Hrvatskoj u vreme vladavine zločinačkog ustaškog režima. Očigledno je da Jasenovac ne zaslužuje , kao na primer genocid u Bosni i Hercegovini, ozbiljnu i temeljnu naučnu analizu, da li je i on deo ideološkog projekta suočavanja sa zločinačkom prošlošću. Po svemu sudeći nije , jer nije ni pomenut u ovom opširnom razgovoru, a zašto bi i bio kad je on samo smetnja za srpsko suočavanje sa prošlošću . Janja Beč Nojman nam je demonstrirala kako u stvari izgleda odnos prema srpskom narodu i njegovim velikim žrtvama koji je po po njoj označen kao veliki majstor smrti, a ona nije ni pokušala da ospori ovu ocenu jer Jasenovac i nije u fiokusu njene ekspertske i naučne pažnje. Na ovaj način se još jednom i to po ko zna koji put svako pominjanje zločina i genocida počinjenog nad srpskim narodom tretira i tumači kao pokušaj relativizacije i izjednačavanja zločina i zločinaca kojih je bilo na svim stranama u građanskom ratu koji se odvijao nakon razbijanja socijalističke Jugoslavije. Ona takođe istrajava na stavu da Srbi sebe jedino vide kao žrtve Jasenovca a to je verovatno još jedan od naših istorijskih mitova i mitomanskih tlapnji u koje tako istrajno verujemo. U ovako prezentriranim stavovima Janje Beč Nojman mogli smo se još jednom osvedočiti kako na delu izgledaju dupli standardi i ideološka siplifikacija u tretiranju i proučavanju izuzetno važne teme genocida u našoj savremenoj istoriji. Ovakav jednostran pristup samo je deo poznatog nastojanja da se Srpski narod označi kao glavni i jedini krivac za sukobe i zločine nastale rastakanjem i razaranjem jugoslovenske zajednice jer nas u svetu ne gledaju kao žrtve Jasenovca već kao majstore smrti. Nažalost ovaj razgovor samo je još jedan sumorni i otužni doprinos stigmatizaciji srpskog naroda i pokušaj da se genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj izgura na marginu istorije i tako prepusti konačnom i neumitnom zaboravu.
13 Maj 2008 godine
