Znate, stalno i svuda posmatram lica ljudi. Lica običnih ljudi koje viđam na ulici, vozu, autobusu, pošti itd. I više ne mogu da podnesem to što vidim. Tu patnju, ogorčenost, beznadežnost, bol. Pitam se čime su to zaslužili? Da li smo svi kažnjeni samim tim što smo rođeni u Srbiji? Naš narod je divan i zaslužuje da živi bolje. Takođe, više ne mogu da na lokalnim televizijama gledam „uspešne privrednike i preduzetnike“ koji su na običan razbojnički način, kao JUL-ovi reketaši, opljačkali mog oca i zbog kojih sam morala da napustim fakultet jer više nismo imali ni za sapun a kamoli za moje školovanje. Više ne mogu da slušam beskrupulozne ministre koji zbog debelih provizija pretvaraju Srbiju u najobičniju koloniju u kojoj ćemo svi za par godina da budemo rudari koji kopaju sirovine za neke strane kompanije. Naravno, ukoliko strane kompanije ne budu sve automatizovale!
Poštovani gospodine Dragaš,
Za Vas sam čula tokom predizborne kampanje 2003. Od tada, redovno pratim Vaš rad i Vaše izjave, što je veoma teško jer niste baš zastupljeni u medijima. S nestrpljenjem očekujem svaki „Svedok“ i Vaša kolumna je prvo što pročitam. Od kada sam saznala za Vaš sajt, redovno ga posećujem. Fascinira me sve što kažete a neke stvari me duboko pogode, kao kada ste pre par meseci pisali o duši. Kada sam prvi put pročitala „Posvetu“ na sajtu Vaše stranke, stvorila sam poseban odnos prema Vama. Vi ste, jednostavno rečeno, drugačiji. Kad to kažem ne mislim samo na obrazovanje, načitanost i informisanost. Mislim, pre svega, na ljudskost i dušu, upravo ono što mnogima danas nedostaje. Oduvek sam Teslu i Milankovića smatrala za najveće srpske umove. Pre 2-3 godine pridodala sam Vas tom spisku. Znam da imamo dosta uspešnih naučnika, umetnika, stručnjaka ali zašto nemamo nijednog državnika?
Već više od dve godine želim da Vam se obratim ali nisam imala određenu temu. Ni sa ovim pismom situacija nije ništa bolja, ni ono nema konkretan predmet, pa ukoliko nemate vremena ne morate ni da ga čitate dalje jer necete čuti ništa što već niste znali.
Znate, stalno i svuda posmatram lica ljudi. Lica običnih ljudi koje viđam na ulici, vozu, autobusu, pošti itd. I više ne mogu da podnesem to što vidim. Tu patnju, ogorčenost, beznadežnost, bol. Pitam se čime su to zaslužili? Da li smo svi kažnjeni samim tim što smo rođeni u Srbiji? Naš narod je divan i zaslužuje da živi bolje. Takođe, više ne mogu da na lokalnim televizijama gledam „uspešne privrednike i preduzetnike“ koji su na običan razbojnički način, kao JUL-ovi reketaši, opljačkali mog oca i zbog kojih sam morala da napustim fakultet jer više nismo imali ni za sapun a kamoli za moje školovanje. Više ne mogu da slušam beskrupulozne ministre koji zbog debelih provizija pretvaraju Srbiju u najobičniju koloniju u kojoj ćemo svi za par godina da budemo rudari koji kopaju sirovine za neke strane kompanije. Naravno, ukoliko strane kompanije ne budu sve automatizovale! Osim toga, ne mogu više ni da gledam kako žive ljudi u izbegličkim kampovima, dok ministar finansija kupuje bubanj za loto od valjda 100.000 evra. „Večernje novosti“ su do pre par meseci redovno pisale o tome kako žive izbeglice. Svakog normalnog to mora da dirne, i ja se pitam kakvi su to ljudi koji kao „vode“ ovu zemlju a ništa pametno još nisu učinili. Kako oni reaguju na sve te priče o stvarnim ljudima? Kako bi reagovali kada bi pročitali sjajnu reportažu o psu koji je čuvao zgarište u Lici sve dok se vlasnici nisu vratili iz Srbije? Ja sam plakala jer to strašno boli. Cela naša svakodnevnica boli.
Boli i kada pomislim koliko je ljudi poginulo u svim našim ratovima, i kada vidim fotografije jadnih i izmučenih vojnika koji su se povlačili preko Albanije. Ne mogu a da se ne upitam zašto? Zašto su se svi oni žrtvovali? U kontekstu savremenih dešavanja ne mogu da nađem odgovor. Nema ga. Kad bi ga imalo, bio bi verovatno bizaran.
Sve češće mislim da se nikada ništa neće promeniti. Isti smo danas kao kada nas je Arčibald Rajs opisivao. S tim što smo sada sigurno i gori nego ikada. Moj prijatelj radi za British American Tobacco. Prodaje i do 3000 (i slovima, tri hiljade) boksova cigareta dnevno. Sticajem okolnosti, do skoro sam radila u poznatoj veleprodaji cigareta i prodavali smo 200-250 boksova dnevno, što je bilo osrednje poslovanje. Da li uočavate ogromnu razliku u prodaji? Moj prijatelj je šampion u državnim razmerama. Ne, nikada nije dobio unapređenje, uvek ga dobije neko drugi. On je dobio samo diskretnu opomenu da smanji prodaju jer srpskim „menadžerima“ pravi probleme svojim visokim rezultatima. Kad dođu direktori iz Londona pitaju ih zašto uspešnost nije ni približno ista i u drugim regionima. Zbog toga su mu srpski menadžeri kao alternativu ponudili otkaz za najmanju grešku. Krajnje otvoreno, pošteno. Sticajem loših okolnosti poslednja tri meseca radim u preduzeću čoveka koji je u Krnjevu stvorio imperiju. Mogu samo da kažem da sam još uvek šokirana njihovim metodama poslovanja i ponašanja, kako prema radnicima tako i prema dobavljačima. Eto zbog čega mislim da cemo dugo morati da čekamo promenu. Između ostalog, i zbog toga što i sami moramo dosta da se promenimo. Neki od nas su krenuli tim mukotrpnim i teškim putem ali šta je sa većinom? Mislim da uz jednu mudru i odgovornu politiku, u dobro organizovanoj akciji nacionalnog nivoa, narodu mogu da se vrate zdravi kriterijumi. Dok RTS emituje pola sata ozbiljne muzike u podne a u udarnom terminu „48 sati – svadba“ i slične emisije – situacija se neće popraviti.
Zašto ljudi koji znaju i umeju da rade nemaju mogućnosti da nešto dobro i učine? Imala sam dosta prilika da vidim ljude na odgovornim pozicijama okružene mediokritetima po sopstvenom izboru. imala sam prilike da vidim kako zapošljavaju rođake i ljubavnice, dok sposobni ostaju kod kuće jer nemaju nikoga ko bi ih progurao i nemaju dovoljno gotovine da kupe radno mesto.
Zaista bih želela da se sve to promeni, da ljudi konačno dobiju šansu kakvu zaslužuju. Iskreno se nadam da ćete Vi biti u prilici da to uradite i to što pre, jer od svih ljudi u zemlji, Vi to jedini znate i želite. Znam da postoje divni ljudi koji od srca žele dobro ovoj izmučenoj zemlji i njenom narodu i volela bih da se ujedine i počnu zajedno da rade. Jedan od njih ste Vi a ostali nisu političari, već sasvim obični ljudi pored kojih ste možda prošli na ulici a niste ih prepoznali.
Zavidim ljudima koji rade za Vas i volela bih da budem deo tog tima jer znam da bih imala mnogo toga da naučim u Vašoj blizini. A volela bih da budem i učesnik onog „velikog praska“ koji tako često najavljujete.
I, da završim ovo pismo kao što sam ga i započela. Ni kao tinejdžer nisam imala idole a ni kasnije. Međutim, to me danas ne sprečava da se divim Putinu i – Vama. Mislim da Vi možete da budete naš Putin i zaista mi je žao što svoju podršku mogu da Vam izrazim samo ovim pismom.
SVAKO DOBRO!
S poštovanjem,
Tatjana Bundalo
Požarevac
——————–
Draga Tanja,
Hvala Ti na lepim recima. Ima mnogo pohvala i prilicno mi je neprijatno. Sve sto radim je deo moje licnosti. Iskreno je i od srca. Prezirem lazove, lenjivce i prevarante. Imam plan za spas Srbije. ta ideja me je obuzela i hocu da je realizujem. Potreban nam je svaki covek. I ti si dobro dosla sa svojim prijateljima ako si voljna. Mnogo nas je malo koliko je nevolja velika. Ne pravimo stranku. Pravimo pokret za spas Srbije. Nema lidera. Nema sujete. Pravimo zajednicu postenih i dobrih ljudi.
Pozivam Te da nam se prikljucis. Uzmi ono sto znas da radis. Javi se da te povezem sa mojim ljudima i da se licno vidimo.
Stalno sam na putevima po Srbiji. Mozemo se sresti gde Ti je zgodno.
Srdacan pozdrav,
Branko Dragas
