Da li je slobodna trgovina fer

U najgoroj poziciji će se naći države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta

Pod pritiskom krize i u strahu od socijalnih nemira, razvijene države intenzivno razmatraju načine kojima bi zaštitile svoje privrede. Preispitivanje koncepta slobodne trgovine počelo je znatno ranije, a kriza je samo osnažila postojeće protekcionističke zahteve. Slobodna trgovina kao da izlazi iz mode, a polako se pomalja nova kovanica – fer trgovina (fair trade).

Slobodna trgovina je čedo razvijenog sveta. Ona je omogućavala zapadnim državama da svojom robom, čija je konkurentnost počivala na superiornoj produktivnosti, neometano osvajaju svetska tržišta. Sve dok su ove zemlje dominirale globalnom ekonomskom scenom, slobodna trgovina nije imala mane.

Mane su počele da se pojavljuju kada su velike zapadne kompanije, u interesu sopstvenog profita, počele da izmeštaju proizvodnju u države sa kvalitetnom i jeftinom radnom snagom. Jeftina roba vraćala se zatim u razvijene države na radost lokalnih potrošača. Tek kasnije, potrošači razvijenog sveta počinju da primećuju kako sve teže dolaze do posla, kao i da sve više rade za sve manje para. Kroz proces globalizacije niske plate zemalja u razvoju oborile su nadnice industrijskih radnika na Zapadu.

Na drugoj strani, slobodna trgovina pružila je šansu onim državama u razvoju koje su uspele da iskoriste prednosti globalizacije i stvore sopstvenu industriju visokog kvaliteta. To se pre svega odnosi na Kinu, Indiju i zemlje jugoistočne Azije. Razvijene države nehotice su stvorile takmace sa kojima se sve teže nose.

Uprkos ozbiljnosti krize, zaokret ka protekcionizmu neće biti ni brz, ni radikalan. Međunarodna trgovina počiva na pravilima koja su godinama stvarana kroz Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) i kroz gustu mrežu bilateralnih i regionalnih trgovinskih sporazuma. Ekonomska međuzavisnost država je danas veća nego ikad, a odnosi moći uravnoteženiji.

Radikalnije uvođenje protekcionističkih mera, sve i da se uklopi u pravila STO, odmah bi naišlo na snažan odgovor – ako vi ne kupujete našu robu, mi nećemo kupovati vašu robu ili vaše vrednosne papire. Usled sistema tzv. vertikalne integracije, ogroman broj proizvoda je zbir komponenti koje se proizvode u više različitih zemalja, pa je promet poluproizvoda velika stavka u međunarodnoj trgovini. Ako se podižu carine na poluproizvode, tada se kažnjava sopstvena industrija koja te proizvode koristi. Odnosi vlasništva takođe su postali vrlo složeni – ako bi Britanija podigla carine na uvoz proizvoda iz Kine, na primer, kazna bi na kraju mogla stići britanskog vlasnika kineske fabrike.

Uvođenje novog protekcionizma zato će biti mnogo suptilnije. Biće to dugotrajni šahovski meč na više tabli, svako sa svakim. Strategija i stepen agresivnosti biće pažljivo birani i prilagođavani protivniku. Osnovne konture nove strategije pod nazivom fer trgovina već su jasno vidljive.

Promotori koncepta fer trgovine najednom počinju da brinu o ekološkom stanju planete i insistiraju da države u razvoju mnogo više ulažu u ekološku zaštitu. Još je dirljivija iznenadna briga za radnike i radnička prava u tim državama. Akcenat je sada na poboljšanju uslova rada i higijenskih standarda, na socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti. Ovome se nema šta prigovoriti, osim motivacije.

Zapadne zemlje više ne mogu obarati realne nadnice, a da pri tome ne rizikuju unutrašnji socijalni rat. Krajnji cilj novog, „zelenog” protekcionizma je da se državama u razvoju nametnu novi troškovi koji bi smanjili njihovu konkurentnost.

Istovremeno, povećavaće se zahtevi i pooštravati standardi koje će uvozna roba morati da ispuni da bi stigla na zapadna tržišta, a osetljivost na eventualne damping cene će se pojačati. Kroz političku i medijsku kampanju, kompanije će biti pod stalnim pritiskom da svoju izmeštenu proizvodnju vrate u zemlju. Pritisku će biti izloženi i strani radnici u razvijenim zemljama. Oni će biti prvi na listama za otpuštanje i poslednji u redu za dobijanje posla.

Najsnažnije zemlje u razvoju će tražiti nova rešenja za nove izazove. Njima je proces globalizacije darovao ogromno industrijsko iskustvo, kao i ekonomsku zrelost koja se ne sme potceniti. Azijski odgovor bi, na primer, mogao biti u većoj regionalnoj integraciji. Svet je u novoj i opasnoj fazi, kakva uvek dolazi nakon prekomponovanja globalne ekonomske scene. Problem je još složeniji, budući da se i geostrateška karta sveta menja.

U najgoroj poziciji će se naći države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta. Ove države će morati da pomognu sebi i konkurentnosti svoje industrije pre svega obezvređivanjem sopstvene valute i podizanjem stope štednje uprkos niskom nivou dohotka. I u pregovorima sa MMF-om srpski zvaničnici bi morali imati na umu novu ekonomsku arhitekturu koja se stvara, kao i položaj Srbije u njoj.