Svet nije bio ljubazan prema neoliberalizmu, toj gomili ideja zasnovanih na shvatanju da su tržišta samokorigujuća, da efikasno alociraju resurse i da dobro služe javnom interesu. Taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi Tačerizma, Reganomije i tzv. „Vašingtonskog konsenzusa“ u korist privatizacije, liberalizacije i nezavisnih centralnih banaka, koje se fokusiraju samo na inflaciju. Već četvrt veka traje nadmetanje među zemljama u razvoju i jasno je ko su gubitnici: države koje su primenjivale neoliberalne politike nisu izgubile samo pogodnosti razvoja; kada su se razvijale, koristi su se nejednako gomilale kod onih na vrhu. Iako neoliberali ne žele da priznaju, njihova ideologija pala je na još jednom testu. Niko ne može da tvrdi da su finansijska tržišta obavila odličan posao u alociranju resursa tokom kasnih devedesetih jer su za 97 odsto investicija u fiber optiku trebale godine da ugledaju svetlost. Barem je ta greška donela neočekivanu korist: kako su troškovi komunikacije smanjeni, Indija i Kina postale su više integrisane u globalnu ekonomiju.
Međutim, teško je uočiti takve koristi u masovnoj pogrešnoj alokaciji sredstava u oblasti nekretnina. Novoizgrađeni domovi za porodice koje ne mogu da ih priušte bivaju srušeni dok su milioni porodica isterani iz svojih kuća. U nekim zajednicama vlade su se konačno umešale – da bi uklonile ruševine. U drugim, uništavanje se širi. Čak i oni koji su bili uzorni građani, skromno pozajmljivali i održavali svoje kuće, sada uviđaju da je tržište snizilo vrednost njihovih domova više nego u najgorim snovima.
Bilo je nekih kratkoročnih dobitaka od prevelikog investiranja u nekretnine: pojedini Amerikanci (možda samo na nekoliko meseci) uživali su u zadovoljstvu posedovanja sopstvene kuće i življenja u većem prostoru nego što bi u drugoj situaciji mogli da imaju. Ali po kojoj ceni za sebe i svetsku ekonomiju! Milioni ljudi će izgubiti životne ušteđevine gubitkom kuće. A tužbe za oduzimanje kuća samo su ubrzale globalno usporavanje. Postoji sve širi konsenzus u prognozama: ovaj zaokret nadole biće produžen i raširen.
Tržište nas nije dobro pripremilo za rastuće cene nafte i hrane. Naravno, nijedan sektor nije primer ekonomije slobodnog tržišta, ali to je delimično suština: retorika slobodnog tržišta upotrebljavana je selektivno – korišćena je kada je služila posebnim interesima i odbacivana kada to nije činila. Možda je jedna od svega nekoliko vrlina administracije Džordža Buša ta da je razlika između retorike i realnosti smanjena u odnosu na vreme Ronalda Regana. Uz svu Reganovu retoriku o slobodnom tržištu, on je slobodno uvodio restrikcije u trgovini, uključujući i zloglasno „dobrovoljno“ uzdržavanje od izvoza automobila. Bušove aktivnosti bile su lošije, ali stepen do kojeg je otvoreno služio američkom vojnoindustrijskom kompleksu bio je još vidljiviji. Mešavina retorike o slobodnom tržištu i intervencija vlade posebno se loše odrazila u zemljama u razvoju. Rečeno im je da prestanu sa intervencijama u poljoprivredi čime su izložili svoje poljoprivrednike razornoj konkurenciji iz SAD i Evrope. Poljoprivrednici su možda mogli da se takmiče s američkim i evropskim farmerima, ali nisu mogli sa subvencijama koje daju SAD i Evropska unija. Nije iznenađenje što su isčezle investicije u poljoprivredu u zemljama u razvoju. Oni koji su objavili ovaj pogrešan savet ne moraju da brinu o tome ko će da osigura poljoprivrednike od nesavesnog postupka. Troškove će snositi oni u zemljama u razvoju, posebno siromašni. Ove godine videće veliki skok siromaštva, posebno ako ga pravilno izračunamo. Jednostavno rečeno, u svetu izobilja, milioni ljudi u zemljama u razvoju i dalje ne mogu da priušte minimalne potrebe u ishrani. U mnogim zemljama, rast cena hrane i energenata imaće posebno razarajući efekat na siromašne jer te stavke čine veći deo njihovih troškova. Bes širom sveta je opipljiv. Na spekulatore je svaljen veći deo gneva što nije iznenađenje. Oni tvrde: mi nismo uzrok problema; jednostavno smo uključeni u „otkriće cena“, drugim rečima u otkrivanje, da postoji oskudica. Međutim, taj odgovor nije genijalan. Očekivanja da će cene rasti i biti nestabilne ohrabruju stotine miliona poljoprivrednika da budu oprezni. Mogli bi da zarade više novca ukoliko bi napravili zalihe žitarica i prodali ih kasnije. Ako ne učine tako, neće moći to sebi da priušte sledeće godine ukoliko ne ostvare željeni prinos.
Branioci tržišnog fundamentalizma žele da prebace krivicu sa neuspeha tržišta na neuspeh vlasti. Jedan visoki kineski zvaničnik izjavio je da je problem to što je vlada SAD trebala više da uradi na tome da pomogne Amerikancima s niskim primanjima oko njihovih domova. Slažem se. Ali to ne menja činjenice: banke u SAD pogrešno su upravljale rizikom u velikim razmerama, sa globalnim posledicama, dok su se oni koji upravljaju tim institucijama izvukli sa milijardama dolara od kompenzacija. Danas, postoji razlika između društvenih i privatnih povraćaja. Ako nisu dobro usaglašeni, tržišni sistem ne može uspešno da funkcioniše. Neoliberalni tržišni fundamentalizam uvek je bio politička doktrina koja služi određenim interesima. Nikada nije podržan u ekonomskoj teoriji. Niti je podržan u istorijskom iskustvu. Shvatanje ove lekcije moglo bi da bude od velikog značaja zbog oblaka koji se nadvio nad globalnom ekonomijom. Autor je profesor na Kolumbija univerzitetu, dobitnik Nobelove nagrade 2001. godine za ekonomiju
Danas biznis ponedeljak, 21. jul 2008.
