Evo odgovora onima koji smatraju da je moje javno delovanje nepotrebno trošenje energije i da neće doneti nikakve rezultate. Sve što radim, prema mojim kritičarima, suludo je jer je Srbija propala, nema joj spasa i samo poslednji koji bude izlazio treba da ugasi svetlo. Tako neki misle. Na to imaju pravo.
Ne slažem se sa takvom postavkom.
Zato i delam.
Pokušavam. Borim se i verujem da ćemo neko, ipak, uspeti. Zajedno.
Možda ne moja generacija, ali neka druga sigurno.
Sebično bi bilo kada bih očekivao da moja generacija ubira plodove mog delovanja. Bilo bi to dobro za Srbiju i njene građane, ali je nerealno to očekivati. Nerealno jer su konstalacije društvenih odnosa isprepletane tako da se napravio veliki zamršeni čvor.
Ko će da razveže taj čvor? Ko?
Za mene to nije bitno.
Važno je samo da se čvor razveže.
Vaspitan sam tako da se radujem razvezivanju samog čvora, a ne razmišljanju o onome ko je to uradio. Taj koji to uradi neka uzme slavu.
Taj ili ta grupa ili ta generacija koja to uradi će pokazati svoju istorijsku zrelost.
Uglavnom, neko to mora da uradi.
Siguran sam da imamo znanja i snage da ga razvežemo.
Kada dođe do najteže borbe za ostanak, Srbi pokazuju svoju drevnu titansku snagu.
Najvažnije je da se to otpetljavanje dogodi.
Po mogućnosti što pre.
Važno je da neprekidno radimo na tome.
Moj zadatak u tom poslu je da budem deo rešenja. Nikako da pravim probleme.
Ne pridajem svojoj ulozi nikakav veliki značaj.
Smatram moj javni rad satavnim delom mog života. Radim ono što lično moram da radim. Niko me spolja ne tera da to radim, nego sve preduzimam iz unutrašnje potrebe. Smatram svoj rad mentalnom higijenom. Obnavljam se radeći.
Eto, priznajem, pripadam grupaciji ljudi koji ne mogu da podnesu nasilje, laž, prevaru, pljačku, lenjost, pokvarenost i foliranje. Organski ne podnosim takve ljude. O tome otvoreno govorim i pišem.
Pošto su političari upravo takvi ljudi, onda je logično da ne podnosim politički ološ. Ne podnose ni oni mene. Tako smo naše odnose u startu uredili. Sve se zna.
Četri decenije traje moja borba protiv ljudske gluposti i političkog ološa.
Sve što radim u javnosti je na liniji ljudskog dostojanstva i tog razvezivanja istorijskog čvora. Ponudio sam mnoga rešenja kako da uspemo. Napredujemo.
To ne razumeju ljudi koji negiraju moj rad. Oni ne vide taj naš napredak.
Njihov problem nije u mome javnom nastupu, nego u njima samima. Oni nisu rešili problem sa sobom i postaju deo problema. Smetaju drugima. Odnosno, upetljavaju se još više u čvor koji se mora razmrsiti. Iz ličnog neznanja i sujete to ne shvataju.
Ako su ove moje pozicije jasne, ne morate da ih prihvatite za sebe, ali ako su konzistentne u svom logičkom osmišljavanju, onda nema potrebe da se čudite zašto javno delam.
Za mene to delanje ima smisla.
To je život koji sam izabrao.
Na samom početku tranzicije 1989. godine imao sam pozive i sa Zapada i sa Istoka da dođem i da vodim njihove kompanije. Moje stručne reference su me svuda preporučivale. Odbio sam! Nisam mogao to da prihvatim, jer to onda ne bi bio moj život. Tačnije, onda to ne bih bio ja. Pogazio bih sam sebe.
Za moje kritičare, koji na svet gledaju materijalistički, takva odluka izgleda suludo. Slažem se. Ali, nisam imao nikakve dileme. Moje životno delo moralo je biti uokvireno u Srbiji i sa mojim narodom. Tačno sam predvideo šta će se dogoditi i najavio sam ovu državnu i nacionalnu tragediju u kojoj se sada nalazimo. Nisam mogao da delam iz druge sredine i da držim predavanja narodu u Srbiji. Morao sam da budem na licu mesta. U grotlu. U proizvodnji. Tamo gde se kuju nove ideje.
Sve što mi se dešavalo shvatao sam na ovoj liniji mog opredeljenja.
Gubitak banke i biznisa je bio očekivan, jer sam odbio saradnju sa totalitranim režimom. Surova kazna je morala da usledi. Ali, to me je samo pročistilo i ojačalo u uverenjima.
Poziv da oružjem branim državu sam prihvatio kao moju obavezu prema otadžbini. Znao sam da ćemo, nakon kapitulacije režima, morati da rušimo režim.
Iz perspektive nekoga ko na život gleda kao na zgrtanje materijalnih bogatstava, sve moje odluke su bile pogrešne. Za mene su one bile nužne. Odnosno, postupao sam uvek u saglasnosti sa svojim pogledom na svet. Nikada nisam radio protiv svoje prirode.
Svi moji nastupi u javnosti su bili iznuđeni. Nisam želeo da nastupam u javnosti i da iznosim svoje stavove. Čekao sam da to uradi neko drugi. Ali, tog nekog drugoga nije bilo. Zašto? Ne znam. Jednostavno, niko nije govorio ono što je tada trebalo da se govori. Tako sam morao prvi da probijem led. Kriknuo sam! Nisam mogao da izdržim. Nisam mogao više da trpim. Moj krik su čuli mnogi. Tako je počelo.
Moj problem u javnom delovanju je što sam otvoren i iskren. Kritičari kažu – oštar! Zašto oštar? Ako kažem istinu, da li je to oštro? Ako se moje prognoze o društvenim kretanjima pokažu tačnim, da li je to oštro? Tvrdim da sam samo otvoren i iskren.Ništa više. Jednostavan i prirodan. To je garancija postojanosti.
Moje javno delovanje mi je donelo velike nevolje. Naša malograđanska javnost nije naučila na otvorenost i iskrenost. Ostali smo nezrelo i nedovršeno društvo. Zato sam i zabranjen. Plaše se sebe i svoje nesposobnosti. Ne plaše se mene. Ne dozvoljavaju da građani čuju moje ideje. To je opasno za totalitarni režim. Opasno jer ga razara. Čin razaranja je stvaralački čin oslobađanja okovanog društva. Rezanje umršenih čvorova.
Na tome radim neprestalno.
Nisam se umorio.
Naprotiv, sada je mnogo lakše nego ranije.
Internet mi je doneo veliku popularnost. Da nema interneta, ne bi ovoliko ljudi znalo za moje ideje. Putešestvije od čoveka do čoveka i od mesta do mesta nije meni blisko. Nisam prorok. Nisam ni političar. Politika me kao zanimanje ne interesuje. Bavljenje privredom i stvaranje nove vrednosti su moj druga strana života. Posle porodice i knjiga.
Pišem i ponavljam neke svoje stavove, jer sve veći broj ljudi prati moj rad. Naročito mladi ljudi, koji me u sve većem broju podržavaju.To je nova snaga Srbije. I oni mi daje snagu da istrajem. Vredi nastaviti dalje.
Da li ima smisla?
Vreme to pokazuje.
Mene raduje što smo počeli da odvezujemo zamršeni čvor u sebi i društvu.
Možemo da uspemo ako svi radimo zajedno.
Lakši put je da neko to uradi za nas.
Ko?
Recimo Aleksandar Makedonski.
Ali, njega nema.
Ne vredi čekati.
Moramo sami.
Uspećemo.
Sigurno!
Beograd, 24.08.2014
