CVIČEK

Gazda Momo je najpoznatiji ugostitelj u Ljubljani.
Preko 35 godina je tržištu Ljubljane i svi ga znaju.
Postao je maskota grada.
Druži se sa prredsednicima, premijerima, ministrima , gradonačelnicima
i javnim ličnostima Slovenije.
Svi su prolazni, ali Gazda Momo je stalan.

Njegov roštilj je najbolji u gradu.
Decenijama.
Naravno da je najbolji kada je Gazda Momo iz okoline Leskovca.
Preneo je ukuse juga u Ljubljanu.

Gazda Momo je želeo da pomogne svojoj državi i svom narodu.
Odlučio je da ulaže u svoje mesto i zamerio se svima.
O tim njegovim nevoljama pisaću sledeći put.
Izgubio je veliki novac, živce i vreme.
Navukao je mržnju politikanata i zavist dokonih ljudi u svom selu.

Na putu za Salzburg, obreo sam se kod Gazde Mome u Ljubljani.
Pričali smo do duboko u noć.
Naučio sam mnogo iz tog razgovora.
Naučio sam kako je nastao cviček.
Odnosno, kako je cviček postao zvanično piće u Sloveniji.
Gazda Moma je bio svedok istorije cvičeka.

Sve se dogodilo daleke 1985 godine u jednoj slovenačoj kafani Šestica.
Gde su se decenijama okupljali slovenački politički vrh, komunistički
direktori i generali državne bezbednosti.
Oni su dogovarali  kojim putem ide slovenačka politika.
E, na jednom takvom druženju, kome je prisustvovao i Gazda Momo,
tadašnji predsednik Slovenije Milan Kučan je predložio da se više ne
piju strana vina iz Italije, Francuske, Portugalije i Španije, nego da
se podigne proizvodnja domaćeg crvenog vina, koji nije imao kvalitet
uvoznih vina, i koga su svi zvali – cviček.

Odluka je doneta u jednom dahu.
Svi prisutni su se složili. Mada pripiti, ali su bili složni.
Srbi kada su pripiti se samo svađaju.
Ujutru, iz kabineta predsednika je dato uputstvo svim državnim
organima da se u reprezentaciji  državnih činovnika naručuje
isključivo cviček.
Disciplinovani Slovenci su se pridržavali donetog uputstva.

Potrošnja domaćeg vina se naglo uvećala.
Posle nekoliko godina cviček je postao brend.
Danas nikome ne pada na pamet da naručuje drugo vino.
Gazda Moma je pio cviček, dok mi je pričao ovu istoriju nastanka brenda.

Pogledajmo ekonomsku računicu ove iznenadne kafanske odluke vrha države.

Potrošnja cvičeka je smanjila uvoz stranih vina.
Država je čuvala devize za pametnije stvari.
Država je manje trošila za reprezentaciju.
Značajno veća tražnja za cvičekom je dovela do rasta proizvodnje.
Rast proizvodnje vina je uzrokovao pojavom novih zasada.
Sve više ljudi na selu su počeli da sade vinograde.
Proizvođači su imali sigurne domaće kupce.

Na selu je sve više ljudi počelo da gaji vinovu lozu.
Ko je radio vinograd zna da mora čitava porodica da se uključi u
održavanje vinograda.
Tako se zapošljavaju nove generacije na selu.
Ne moraju da idu u gradove i da postaju industrijski robovi.
Žive na svom imanju i počinju da se bogate.
Slovenačka sela su danas  bogatstvom i organizacijom odmah iza
austrijskih sela.
U sadašnjoj krizi glavni teret udara troškova na građane nose upravo sela.

Velika proizvodnja grožđa je zahtevala i novu  tehniku za obradu vinograda.
I novu opremu za pravljenje vina.
Mala i srednja metalna privreda se pokrenula.
I takoi se zamajac privrednog razvoja pokrenuo.
Na vrlo jednostavan način – izjavom predsednika države.
Koja je data u kafani i gde je postignut dogovor.

Priča je vrlo poučna.
Zato je i prenosim.
Zašto se to nije uradilo u Srbiji?
Ko je problem?
Nije problem naš seljak, koji zna sve da proizvede.
Nije problem prostor, gde će se podizati vinogradi, toga u Srbiji ima
u izobilju.
Nije problem vrsta vina.
Umesto cvićeka, mi imamo – roze.
Ružica, nekada.

Problem su  srpski političari.
Koji ne mogu trezni da se dogovore.
I koji vode pijanu politiku decenijama.
Na štetu svih nas.

Salzburg,  Austrija  01.09.2015