Početna Tekstovi ЋУТАЊЕ

ЋУТАЊЕ

5127
0
SHARE

ЋУТАЊЕ

 

У ћутању је сигурност, написао је мудри Андрић.

 

Када човек ћути, онда не можемо ништа да кажемо о њему.

Можда је геније, а можда је и глупак.

Ћутањем он задржава ореол тајанствености.

И понашамо се према њему са поштовањем.

Све док не проговори.

Када проговори, тога више нема, јер се декларисао.

 

Када човек нешто говори, ма колико глупо било, то се временом, ипак, некако и заборавља.

Проблем настаје када глуп човек покушава да пише.

И да износи неко своје мишљење.

Које нема.

 

Тај несретник не само да не зна да пише, функционално је неписмен, него не зна ни да мисли.

Али, он, упорно наставља да пише и да показује своју глупост.

И не само то, он постаје безобразно агресиван и намеће се као некакав ауторитет у јавности.

Његова упорност, безобзирност и простаклук, гласност и урлање, доводи до тога да се културни, васпитани и образовани свет повлачи и да препушта јавни простор тим глупацима.

Тако се у јавности глупост и примитивизам шири геометријском прогресијом.

 

Интернет је демократизовао ту глупост и потпуно уништио ниво и квалитет јавног говора.

Свако може да прича и пише шта хоће.

Нема границе.

Нема стида. Нема срама.

 

Свако може да тртља, брбља,тороче, лупета,блебеће, да пљује,повраћа,уринира, каки или да се пресерава, без икаквог ограничења јер читав јавни простор је претворен у канализацију, свуда смрди, сви су упрљани и нико није чист.

Тако говна испливавају на површину.

И  друштво упада у клоаку.

 

Тога није било у времену када је моја генерација одрастала.

 

У време одрастања моје генерације знао се ред.

Рецимо, у кући мога ђеда деца нису могла да једу за столом са старијим.

Једноствано, ту нам није било место. И никоме није падало на памет да затражи да седи за столом са одраслима.

Добијали смо да једемо оно што нам се ставило на наш сто.

И није било избора.

Морао си да једеш.

 

О томе да се укључимо у разговор одраслих и озбиљних људи  за столом било је незамисливо.

Ћутали смо, слушали и учили живот.

 

Слично је било и у друштву у коме смо одрастали.

У то време писали су Пекић, Андрић, Селимовић, Крлежа, Црњански и било је незамисливо да неки неписмени и нешколовани грађанин, грлат и безобразан, каже или напише нешто о стварима о којима није ништа знао.

Комунистички политичари, идеолози и комесари комитета, морали су по партијском задатку да се оглашавају и делују, али су то нерадо радили, јер су знали на које великане ударају.

 

Данас то више не постоји, јер је неолиберални капитализам, користећи се интернетом, демократски разорио све вредности у друштву, бацио друштвене вредности у каљугу и дозволио сваком примитивцу да може да гази оне људе и оне идеје и принципе које не разуме, јер је све то упаковано у пропаганду о грађанским правима у тоталитарном устројеном друштву, где су конзументи претворени у дужничко робље.

 

Суштина спаса човечанства се налази у рушењу тоталитарног устројства друштва и успостављању  оних вредности које су  засноване на занању и раду.

Засноване на оставреном делу.

Засноване на ономе што свако од нас даје заједници.

То је једини смисао мог јавног деловања.

 

Никада ми није било јасно како неко може да говори и пише о књизи коју није прочитао.

Како неко може да говори и пише о нечему о чему ништа не зна.

Како неко може да пише, када је неписмен и то јавно показује.

Како може да оставља трагове своје глупости.

Како га није срамота?

 

Зато савет свима онима који хоће да се баве јавним добром.

Књиге у шаке!

Почните да читате. Одмах! Озбиљну литературу.

Почните да изучавате озбиљне мислиоце. И од њих учите.

Читајте годинама, упорно и доследно, систематски и темељно.

После дугих година читања, учења и размишљања, писање се само рађа.

 

Интернет морате да замените древним књигама.

Чика Гугл само преноси информације, књиге нам дају вечна знање.

 

Када то схватите, онда ће све да дође на своје место.

Зато послушајте и наш народ – паметнији сте када ћутите.

 

Београд, 16.05.2017

 

 

SHARE