Stari zavet ovako kaziva „I Gospod videæi da je nevaljalstvo ljudstvo veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, Pokaja se Gospod što je stvorio èovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu, I reèe Gospod: hoæu da istrijebim sa zemlje ljude koje sam stvorio, jer se kajem što sam ih stvorio. Ali Noje naðe milost pred Gospodom. Noje bješe èovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božijog svagda življaše Noje. I reèe Bog Noju: naèini sebi kovèeg od drveta gofera… jer evo pustiæu potop na zemlji… uði u kovèeg ti i sav dom tvoj, jer te naðoh pravedna pred sobom ovog vijeka.“
I Noje uèini sve što mu bi zapoveðeno. I spasi sebe i porodicu kad doðe potop na zemlji. Noje osta i sve što s njim beše u kovèegu. I Bog postavi veèni Zavet meðu pravednike i blagoslovi Noja i sinove njegove da se raðaju i množe. A Bog metnu dugu u oblake da bude znak zaveta izmeðu njega i zemlje. Tako je zabeležila Prva knjiga Mojsijeva. Ideologija vulgarnog pragmatizma, utemeljena u makijavelistièkom neoliberalizmu gde se, prema tvrdnji napadno modernog Jakobinca, crkve danas nalaze u Forin-ofisu, Stejt dipartmentu i Briselu, prezrela bi Noja kao konzervativca, nacionalistu, zatucanog bogomoljca, nesposobnog da prihvati promene koje bole, previše tvrdoglavog da promeni mentalitet, koji postaje koènièar i neprijatelj reformi koje institucije menjaju preèim putem kako bi omoguæile onima koji su bogati i onima koji sprovode reforme da budu još bogatiji i da stvore kapital, operišuæi bez anestezije nad sve siromašnijim graðanima.
Kratko reèeno, u komercijalnoj civilizaciji bez duha i duše ne isplati se biti pravednik. Èemu to? U materijalnoj civilizaciji koja poèiva iskljuèivo na korisnosti i koja svoje idole gradi prema svome nakaznome liku, pogledajte sliku Ðovania iz Moderne „Freska pakla“ iz 1410.godine, gde Zlo proždire, poput Gojinog Saturna, nevine ljude jeduæi ih od glave, ne isplati se biti pojeden. Ako je èovek èoveku vuk, onda je, prema tumaèenjima makijavelista, bolje da ti pojedeš najveæu žabu krastaèu, seæate li se te glupave metafore, nego da budeš pojeden zajedno sa tom nesreæno izabranom pratiljom. U takvom nakaradnom svetu, gde veæa riba guta manju ribu i ne uspeva da je u utrobi sažvaæe kao na Brojgelovoj paleti, biti Pravednik je neoportuno, nazadno, taènije neisplativo, šta više opasno je zbog stalnih pretnji ostrašæenih jakobinaca iz BMW-a, dakako de mode je i, ako æemo iskreno, nije u trendu.
Kome pravda treba? Može li se ona mazati na ugrejan tost? Može li se održati pravedna modna revija pravednika? Može li se pravda unovèiti nekom finansijskom transakcijom na Sejšelskim ostrvima? Okrutna i mraèna istina tržišnih fundamentalista da morala nema u poltici a, samim tim, da ga nema ni u društvu, veæ da lièni interesi i pragmatizam, taènije profitizam, vladaju dušom savremenog èoveka, posledica je pogrešnog koncepta razvoja civilizacije koji sve što je ljudsko robotizuje.
Razumem da se, radi otrežnjenja od raznih narkotizovanih ideologija, tako da kažem za poèetak, obrazuju ljudi da nauèe da brane svoj interes i da donose odluke shodno svome interesu, naš narod je kroz vekove stradao upravo zbog toga što nije nacionalna elita znala racionalno da promišlja veæ je presudne odluke donosila opijena emocijama, ali da se ljudsko biæe svede na kompjuterizovanog robota, koji æe biti kontrolisan od Velikog Brata, kako bi se što bolje uklopio u taj mehanièki svet metala i provodnika, e, gospodo, to nije rajski svet kome težimo. Naprotiv, takvo materijalno postojanje ne znaèi življenje i ljudsko biæe ne sme da pristane na takvo ponižavanje. Bez obzira, uzmimo i taj biblijski primer, ma koliko stradalnik Jov danas kompjuterizovanim japijevcima bez istorijskog i životnog iskustva izgledao gubitnik koji ne zna da špekuliše, on, prema predanju, uprkos svih životnih iskušavanja – „umrje star i sit života“.
Nije, dakle, Jov kohabitaciju zagovarao niti se podanièki dodvoravao èinovnicima koji ne odluèuju u Imperiji, veæ je stameno trpeo sva iskušavanja, odan veri i ljudskim principima, pravdi i istini, znajuæi svoj put „jer smo mi juèerašnji, i ne znamo ništa, jer su naši dani na zemlji sjen“. Šta ostaje posle svega? Sen. Ko æe biti upisan u Knjigu života? Ko æe znati da su pre Potopa postojali nevaljali ministri, predsednici vlada, potkupljive sudije, kontrolisani mediji, prebogati tajkuni i modernisti koji im se dive? Ko æe znati da je ta gomila nevaljalaca uopšte živela? Da Goja nije živopisno naslikao razbojnièke njuške madridskog kraljevskog dvora, te nakaze i bludnike i zlikovce i lupeže, ogrnute kneževskim i generalskim kostimima, te ulizice i intrigante koji su, zarad takoðe modernosti i liènih interesa, kovali zavere, kohabitacije, paktove i saveze; da ih, dakle, slikarski Don Kihot nije paletom uokvirio ko bi danas znao da su postojali takvi skotovi preobuèeni u kraljeve i kraljice, princeze i generale, kardinale i dvorske gospoðe, sve sami džep – set jednog bolesnog društva u nestajanju. Umetniku hvala.
Ko zna ime neke ministarske protuve koja je, ljubomorno sujetna, penzionisla legendarnog vojskovoðu Živorada Mišiæa? Ko pamti imena politièkih probisveta koji su poslednju deceniju uèestvovali u našoj nacionalnoj nesreæi? Ko æe za sto godina znati koji je bandit pljaèkao društvenu svojinu uz pomoæ politièara na vlasti? Knjaz Miloš je uveo monopol u trgovinu solju i omoguæio Kapetan Miši Atanasijeviæu da se brzo obogati, ali da promoæurni Kapetan Miša nije sazidao zdanja i poklonio ih otaèestvu, danas ne bi niko za njega ni znao. Nestao bi u moru nepoznatih špekulanata koji su prevarili svoj narod.
Istorija novobogataša govori da lako steèeni novac donosi glembajevsko prokletstvo koje se, obièno u treæoj generaciji završava ludilom ili perverznim samoubistvom. Našim tajkunima dekadencija stiže još za života. Novac na prevaru steèen troše silikonske pevaljke i kriminalne sponzoruše tako da one proæerdaju potencijalne zadužbine a tajkune guraju u politiku da se ne bi, uspostavljanjem vladavine prava, našli u zatvoru. Naravno, makijavelistima na vlasti koji su jakobinskom sabljom sasekli sve neprijatelje reforme nije smetalo da pragmatièno reketiraju Despotove oligarhe, zatvarajuæi oèi pred njihovim oèitim razbojništvom.
Ni meðunarodne birokrate nisu gadljive na ukradeni novac i spremne su da podrže vladu lupeža i lopova samo da slome kièmu narodu optuženom za genocid. Rasprodajom društvenog bogatstva Srbija je na pravom putu da postane neokolonijalna provincija u kojoj æe nekoliko latifundista na vlasti sprovoditi protektorat, dok æe preostali deo zaklanog naroda gledati latinoamerièke sapunice odumiruæi na ukinute èekove. Svi æe videti kakva nam se nesreæa sprema osim strogo potkupljenih medija, koji æe postavljati Zamke i Klopke da bi bili u trendu i prenosili idiotizme naše palanaèke pseudoelite okupljene, poput slike „Okupljeno društvo“. Pjetra Longina iz 1750. godine, na kojoj ružne maske skrivaju tamnu stranu plemstva, oko kocarskog stola gde se u zalog stavljaju državni i nacionalni interesi. Kockaju se fukare našom tradicijom, istorijom, eposom i životima pokolenja, prodaju državu i sasecaju nacionalno biæe u korenu, ubijaju nadu i prodaju veru samo da bi jedan tren, jedan prokleti tren na putu u zaborav nahranili svoj pohlepni egoizam i dokazali sami sebi da nisu beznaèajni kako to izgleda iz istorijske retrospektive onih poslednjih koji ostanu pod osušenom šljivom. Onih bezgrešnih pravednika koji æe se spasiti kad proðu sva iskušenja i kad, poput biblijskog Jova, izdrže sve ovozemaljske svakodnevne prevare i pomame zarad veènog života.
Pekiæ je veæ govorio o tome da Sizifovo neprekidno guranje kamena uz brdo ne izgleda tako apsurdno ako pretpostavimo da se iza brda ne nalazi – ništa. Možda je sva lepota upravo u guranju. Ali da bi gramzivi reformatori shvatili šta su uradili svome narodu potrebno je da se desi Potop. Cunami je odneo 160.000 života. Potresno je saznanje jedne nesretne Šveðanke, koja je izgubila porodicu u povodnju, kada je potresno priznala da je otkrila veènu tajnu života.
Nažalost, cunami nije mogao da potopi svu taštinu naše pseudoelite. Uprkos nesreæi koja se desila èoveèanstvu nisam primetio da se neko od zvaniènika obratio i pozvao na molitvu za unesreæene. Niko se nije setio da, makar na tren, zaustavi novogodišnje vriskanje i poskakivanje i pozove brodolomnike da se pomole za duše nastradalih i da ministri i Guverner i skromni predsednik Vlade i kontraverzni Labus prodaju bar jedan skupoceni automobil i uplate postradalim. Ko zna ko je sledeæi? Bog bira pravednika. Noje je odabran. Nije bilo teško izabrati. Konkurencije nije bilo. Nažalost.
