ЦРЊАНСКИ И СРБИ
Да ли Црњански мрзи Србе?
Свашта.
Откуд ми сад то да пишем?
Видим да су се већ естрадне патриЈоте згрозиле.
Какве су то сада глупости?
Црњански је највећи србски писац.
Икона србства.
Нису глупости.
Морао сам да поставим то питање.
Наиме, уочио сам једну нелогичност.
О којој, колико знам, нико није писао.
И тиче се управо Црњанског.
Када сам писао књигу „КРЛЕЖА И СРБИ“, на опште згражавање естардних србских патиЈота, покушао сам да објасним лаж која се читаво столеће приписује Крлежи.
Који је, управо због те подвале, проглашен франковцем, усташом и србомрзцом.
Подвала се односила на кратку причу „ Сцена на Јасеновачкој станици“, која је објављена 1919.године, где : „ presvjetli gospodin B.H. Sektionschef i zuri u ništa. Zuri u ništavilo prolaznosti na sprovodu sebe samoga. Consumatum est. Soigniran gospodin, nema nikog svog, svi su mu pomrli. Bijela kravata, blistave manšete, besprijekorna ličnost od voska….a ovaj gospodin sarajevski Sekcionsšef ostat će legitimista – junačkome nevremenu uprkos“, који размишља о изгубљеном рату и пропасти царства и закључује :
„ rat je izgubljen. Beč gladuje. Austrije nema, rulja je zavladala svijetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakve li sramote! I ovaj povratak, u ovim marvinskim vagonima, punima brabonjaka i balege. Kamo? U Beču lutat će ulicama i sanjati o ružmarinu sarajevskih mesečina.“
Ко су балкански Цигани?
Срби!
Крлежа је написао да су Срби балкански Цигани.
То је доказ да је Крлежа франковац, усташа и србомрзац.
И читав век се цитира ова реченица да би се оклеветао Крлежа.
Али, господо другови, то једноствано није истина.
Изврћете истину.
Крлежа то није рекао.
То су мисли Крлежиног јунака, царског административног намесника из Сарајеву, који се, после пропасти царевине и изгубљеног рата, враћа у царски Беч и који мисли о Србима исто оно што тада мисле све аристократе у Бечу и читава пропала царевина.
Исто данас о Србима мисли бриселска бирократија.
Исто вековима мисли и расистичка Европа.
Која нас је, због те мржње, геноцидно искорењивала.
Не можемо писца да оптужујемо због мисли и поступака његовог јунака.
Није Достојевски убио бабу зеленашицу, него студент Раскољнњиков.
А то је, господо патриЈоте, огромна разлика.
Како, дакле, стојимо са нашим Милошем Црњанским?
Који је био осведочени Србин.
Националиста.
И који није смео у своју домовину да се врати, јер је оптужен био за србски национализам.
Кога је величао и борио се за србско становиште.
Тај исти Црњански пише, у свом делу „ Сеобе“, прва књига, која је објављена 1929.г. на страници 23. следеће о прегледу, смотри пука у Печују, пред полазак у Немачку, на фронт, у рат са Французима, где је била постројена србска војска :
„ Роса их је била све овлажила, а у чупавим косама понесоше из шатора све сламке. На први поглед, на страшно запрепашћење официра, личили су на Цигане и циганске черге…уз грозне псовке, опет певачи залелекаше еј…еј, што се после разли по читавом логору, као кукање и запевање.“
Ко је личио на Цигане и циганске черге?
Срби. Постројени војници.
Ко то каже?
Црњански?
Не, то помислише аустријски официри.
Црњански је само написао шта су аустријски официри, страшно запрепашћени, помислили када су видели постројену србску војску.
И?
Шта сад, господо другови, србске патриЈоте?
Да ли је Милош Црњански мањи Србин од вас, зато што је ово написао?
Да ли, један од најбољих србских романа, мање вреди, због овог запрепашћења аустријских официра?
Десет година након Крлеже, који пише да се аустријски царски службеник чуди како је некадашња моћна царевина пропала и изгубила рат од балканских Цигана, Срба, један од највећих србских писаца понавља да су аустријски официри запрепашћени изгледом постројених Срба, који су им личили на Цигане и циганске черге.
Значи, аустријска цивилна и војна бирократија има исто мишљење о Србима.
Једноставно речено, Срби су за њих Цигани.
Оба писца су то само констатовала.
Ништа нису ни додала, нити одузела.
Они о Србима тако не мисле.
Изнели су мишљење својих јунака у делу.
Проблем је, ипак, настао што је то написао Крлежа.
Који је проглашен за франковца, усташу и србомрсца.
Не смемо да судимо о писцу и не смемо да подмећемо лажи о њему на основу изјава, ставова, мишљења и понашања његових књижевних јунака.
Писац има слободу да креира своје јунака и да ствара ваљано уметничко дело.
Писца вреднујемо по његовом делу, уметничким вредностима његовог изражаја, без обзира шта његови јунаци мисле, говоре и раде.
И не смемо да подмећемо неистине, зато што нам се неки писац не свиђа.
Или не разумемо његову уметност.
Београд, 7532.г цветањ, дан девети
