ЦРНА ВЕНЕРА
Режија: Абделатиф Кечиче
Да ли ће белци да нестану као раса?
Када знамо шта су све, белци Запада, радили другим расама и верама, онда не требамо да се чудимо зашто бела раса изумире.
Божија казна је стигла крсташе.
Пропадање Западне цивилизације се незадрживо наставља.
Могу да се спасе једино ако се врате духовним вредностима изворне заједнице.
Али, колико видим, они то још нису ни схватили.
Да ли ће да схвате?
Не знам.
Време им пролази.
„ Црна Венера“ је филм о судбини Сарах Баартман, из јужноафричког племена Кхоикхои, која је почетком XIX столећа доведена у Лондон и Париз, где је приказивана као чудовиште, ретка звер, животиња, која је била предмет интересовања расиста научника, перверзне аристократије, изманипулисаних и сиромашних грађана,окрутних макроа и жалосног света упропашћених проститутки.
Редитељ нам је одлично приказао трагичну судбину суптилне, нежне, осећајне, интелигентне и паметне Сарах, која је страдала јер је била црнкиња, јер је имала необичне физичке особине, јер се разликовала од других жена, што је изазвало знатижељу простог света, перверзију аристократије и бруталност макроа.
Западна цивилизација је настала на тој мржњи, суровости, насиљу и понижавању друге расе, вере и цивилизације, коју никада нису хтели да разумеју, подрже и прихвате, већ су их увек стављали у поданички положај и искориштавали су је до потпуног уништења и истребљења.
Западна цивилизација све своје злочине хоће да пребрише и заборави, хоће да прикрије и да потисне, али заслужена казна морала је, напокон, да их стигне.
Данас присуствујемо распаду те насилне, геноцидне и немилосрдне Западне цивилизације, која је изгубила људске вредности и која се сама урушава у свом саморазарајућем бесмислу, похлепи и перверзији.
Покушавају некако да се спасе увлачењем читавог човечанство у перверзију, лудило, насиље, пандемију, ратове, лоботомирање, чиповање и роботизовање.
Али, то је погрешан пут.
Тако се сигурно не могу да спасе.
Шта да радимо?
Ако их будемо следили, пропашћемо заједно са њима.
Морамо да идемо другим путем.
Морамо да се вратимо нашим древним коренима.
Нашој духовној вертикали и људским вредностима које су створиле прву европску цивилизацију.
Mорамо да бранимо оно што је хиљадама година наше и што нас је одржало.
Морамо да чувамо оно чега се стидимо, што заборављамо и морамо да напустимо и одбацимо оно што је изгубило стид.
Сузе Сарах Баартман су последња опомена за изгубљено човечанство да се врати трагању изгубљене духовне заједнице.
Београд, 7530. г. дерикожа
