Napokon se i to dogodilo. Posle 88 godina ostali smo sami. Da li taj magièni broj ima veze sa ružama za druga Tita ne znam, ali, bilo kako bilo, istina je zaista surova – niko ne želi da živi sa Srbima.
Poèetkom XX veka Srbija je bila Pijemont za sve slovenske narode i svi su pohrlili da se ujedine sa nama. Zašto? Naravno, ne zbog toga što nas vole. U politici nema ljubavi. Svi drugi narodi su tražili udruživanje sa Srbima da bi se spasili asimilacije veæih suseda. Ujedinjenje sa Srbima je bilo spasonosno rešenje. Nužno zlo. Privremena zaštita od aspiracija moænih suseda. Dakle, udruživanje radi ostvarivanje vlastitih nacionalnih ineresa. Nažalost, nesposobni srpski politièari to nisu shvatili.
Karaðorðeviæi su bili primitivni diletanti koji su prihvatili zajednicu sa drugim narodima zbog vlastite pohlepe. Imanja u Sloveniji i Hrvatskoj, plaže po Crnoj Gori, vinogradi u Makedoniji i Kosmetu, sve je to uveæavalo prihode osiromašene narodne dinastije. Stari kralj Pera tražio je kredit od guvernera Lazara Paèua kada je ženio sina Aleksandra. Kredit nije dobio jer nije bio kreditno sposoban. Posle jedne decenije vladanja Aleksandar Ujedinitelj je bio jedan od najbogatijih vladara u Evropi. Postao je bogat u kraljevini SHS, gde je njegov narod bio zatvoren u bratsku tamnicu.
Ni lukavi Pašiæ nije mogao da obuzda svoje megalomanske prohteve. Jedini koji je imao državnièku viziju i koji je rekao da nam ne treba nikakva zajednièka država sa drugim narodima, jer je to pogubno za Srbiju, bio je mudri i skromni vojvoda Mišiæ. Umro je na drvenom krevetu, siromašan i odbaèen, onako kako umiru svi srpski velikani.
Vladavina probisveta, bitangi, ološa, psihopata, lopova, secikesa, ubica i kriminalnih tipova dovela je Srbiju na sam rub propasti. Nije važno koja je ideoligija bila na vlasti, kapitalistièka monarhija, komunistièka diktatura, nacionalno-socijalistièka despotija ili neoliberalni tržišni fundamentalizam, sve one su na isti naèin pljaèkale Srbiju i uništavale do temelja naciju.
Na kraju, svi drugi narodi su profitirali u zajednici sa Srbima. Samo su Srbi veèito gubitnici. Raèunovodstvena kalkulacija pokazuje katastrofalne gubitke naše nacije. Zablude naše politièke kvazielite skupo plaæamo. Pokušaj Koštunice da zadrži Crnu Goru i èekanje do poslednjeg trenutka da predstavnik EU objavi zvaniène rezultate, kako bi se tek onda videlo šta da se radi, dokaz je vekovne tuposti srpskih politièara. Umesto da mi prvi, kako sam predlagao 1989.g., podvuèemo crtu i izaðemo iz lažne zajednice, da saldiramo prihode i rashode, da naplatimo zaostale dugove i izvršimo podelu imovine državne zajednice u steèaju, po principu koliko je ko kapitala uneo, uveæan za izgubljenu dobit zbog toga što nismo bili samostalni, naši politièari su nas namagarèili i prevarili braneæi ono što se nije moglo više odbraniti.
Ovako, ispalo je da smo mi Srbi kužni i da svi, radi sopstvene bezbednosti, beže od nas zaraženih primitivizmom i istorijom. Ne treba oèajavati. Istina je bolna. Moramo naæi nove snage u društvu, snage koje æe nas modernizovati i ponovo podiæi.
Dobro je što je otišla Crna Gora. Ne zbog 30 miliona evra koje æemo godišnje uštedeti, veæ zbog laži i podmetanja. Nije moglo da funkcioniše akcionarsko društvo u kome Srbija ima 96% kapitala, a delimo dobit pola pola. Zašto bi pristajali na to? Ponavljam, jesmo braæa ali nam novèanici nisu sestre. Svako neka plaæa sopstvene raèune. Zašto bi mi plaæali carske prinadležnosti jezuite Maroviæa? Taj monarh raspojasane beznaèajnosti je vreðao inteligenciju poreskih obveznika u Srbiji. Sada smo napokon sami. Iskreno se tome radujem.
Graðani Srbije, morate da se opametite. Ne poklanjajte svoje poverenje sadašnjim politièarima. Nijedan nije dostojan vašeg glasa. Okrenite se oko sebe i pronaðite najbolje. Postavite im zadatke, rokove i kontrolišite ih neprestano. Predlažem da se svakih 15 meseci održavaju vanredni parlamentarni izbori. Nakon usvajanja završnog raèuna. Ako Srbija pravi profit, delimo dividendu i glasamo za takve politièare. Ako Srbija pravi minus, menjamo tim koji gubi. To je jedini naèin da brzo doðemo do pravih ljudi. Sve prièe su isprièane. Pljaèka se privodi kraju. Ostaæemo nezaposleni i siromašni. A onda sledi nova socijalna revolucija. Nove podele i nove ideologije. To nam više ne treba. Sve ideologije su mrtve.Volimo se koliko para ima. To je poèetak. Nema èekanja, poèinjemo odmah.
