Glavna odrednica politike u Srbiji kao izuzetno važne društvene delatnosti je postojanje njene posebne unutrašnje dinamike, stalnih promene okolnosti i dramatičnog problikovanja najznačajnijih i nauticajnijih političkih aktera. Nakon parlamentarnih izbora naša politička scena se u velikoj meri izmenila, nastale su koalicije koje su do juče bille apsolutno nezamislive a politički život se kreće ka uravnotežavanju i stvaranju prostora da političke stranke mogu stvarati i oblikovati politički sistem i pratiti glavne tokove društvenog razvoja. Jasno je da Srbija još uvek nije uspela da konsoliduje svoj demokratski sistem, međutim nova prekompozicija političkih snaga otvorila je realni prostor da se politički život najzad uvede u uravnotežene i institucionalne okvire. Međutim, u toj stalnoj i burnoj promeni i njenom prepoznavanju i umeću artikulacije ove političke dinamike sastoji se i sva izazovnost, česta farsičnost ali i odsustvo poštovanja i zastupanja elementarnih demokratskih naćela u našem društvenom životu.
U političkoj istoriji često se dešava da određene političke ličnosti, pokreti i stranke ostanu zarobljeni u retorici, načinu mišljenja, ideološkim postulatima jednog vremena koje više ne proizvodi efektivna politička dejstva i uticaj. Sada te nekadašnje velike i gromoglasne ideje zvuče isprazno i nemoćno, one više ne pokreću i ne inspirišu ljude. Jednostavno vreme ih je pregazilo a da to politički akteri nisu u svojoj ideološkoj zatvorenosti uspeli da primete tu tako očiglednu činjenicu. I bez obzira što su i oni svesni da su se vremena promenila oni i dalje uporno i istrajno insistiraju na ponavljanju svojih ideoloških mantri jer nisu spremni i sposobni da stvarno i istinski osete duh novog vremena i da se njemu prilagođavaju. Tako se i javljaju primeri očite političke farse kao izraza nemoći da se prepozna duh i dinamika novog vremena koje neminovno traži drugačije odgovore i način političkog delovanja. Ovde se svakako ne može govoriti samo o potrebi političkog pragmatizma i oportuniteta, već se može govoriti o potrebi realnog sagledavanja političkih odnosa i kretanja o nužnosti da se bez napuštanja osnovnih političkih načela demokratije menja politički život u skladu sa zahtevima izmenjene političke i društvene realnosti. Nije u pitanju ogoljeni politički oportunizam već potreba da se stabilizuju političke prilike i jasno ideološki i politički profilišu glavni akteri naše političke scene. Ali ostaje i dalje lako uočljiva i prepoznatljiva činjenica da postoji neka vrsta slepe političke mrlje ili ideološkog mrtvog ugla u koje upadaju kao u crnu političku rupu političke stranke i organizacije nesvesni da su se vrmena promenila i da je neophodno menjati ne samo način političkog ogvora već i ideološku fizionomiju i suštinu svog ukupnog političkog delovanja. Opredeljivanje u Palmanetu Srbije oko ratifikacije ugovora o pridruživanju sa EU je jasno pokazala koje su to političke snage ostale verne svojim ideološkim stavovima bez obzira što se pokazalo da je proevropsko opredeljenje u Srbiji, i uz otvoreno pitanje Kosova, dominantno opredeljenje. To je bila ona istrijska vododelnica koja će imati i več ima dalekosežne posledice na naš ukupan politički i društveni život.
U Srbiji sada na delu imamo očigledan primer ove političke pravilnosti. S jedne strane su jurišnici SRS-verni V. Šešelju koji se vraćaju izvornim idejama tzv. Velike Srbije i političkoj instrumentalizaciji nacionalizma iz vremena razbijanja socijalističke Jugoslavije, s druge strane su politički predstavnici para-političkih nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, predstavnici građanske Srbije i vodeći politički funkcioneri Liberalno Demokratske Partije koji nastupaju kao političko krilo tzv. Druge Srbije. Oni ostaju ušančeni u svojoj retorici o kolektivnoj i isključivoj srpskoj krivici za razbijanje Jugoislavije, totalitarizmu kao srpskom fatumu i nesposobnosti i nespremnosti Srba da se evropeizuju i modernizuju. Ovi ideološki jurišnici su se i ranije međusobno politički pothranjivali i opravdavali vođenje svojih ideoloških ratova koje su nastavili da vode sa istom strašću i poznatom argumentacijom bez obzira što su se u Srbiji desile velike i dalekosežne demokratske promene i što se Srbija uz velike muke i zastoje opredlila za put modernizacije i evropeizacije. Ali ništa ne može da razuveri ove ideološke posvečenike i jurišnike, oni neće izaći iz svog ideološkog zabrana bez obzira što se u Srbiji otvara prostor za stabilizaciju demokratskog političkog poretka. Ali istrajavanje na njihovim ideološkim stavovima za njih je važnije od pokušaja da se sagleda i artikuliše realna slika našeg društvenog i političkog života, oni ostaju verni svojim sada već farsičnim ideološkim fantamazgorijama koje više nemaju delatnu politički snagu. To je očigledna demonstracija svojevrsnog sektaškog duha u našoj politici, onog duha koji sam sebi postaje dovoljan istrajavajući u svom nepatvorenom dogmatizmu i ideološkoj jednostranosti.
Najbolje primere ovakvog ideološki zatvorenog, od realnosti potpuno odvojenog govora, pored nastupanja predstavnika SRS koji su se potpuno vratili svom ozloglašenom načinu odbrane srpskog nacionalnog interesa, možemo videti u nastupanju glavnih ideoloških protagonista liberalno-demokrtaskih i građanskih političkih organizacija. Borba protiv velikosrpskog nacionalizma i pokušaja restauracije bila je i ostala glavna politička okosnica njihovog političkog i idejnog delovanja i nakon pada starog režima . Oni su nastavili da nastupaju i govore na isti način o nemogučnosti Srba da se suoče sa prošlošču, prevaziđu svoj endemski nacionalizam, ksenofobiju, antisemitizam, šovinizam . Ovoj političkoj grupaciji uvek je potreban arhi- neprijatelj , onaj koji oličava sve ono protiv čega oni vode svoj ideološki krstaški rat, do juće je to bio Vojislav Koštunica a danas to sve više uz mala oklevanja postaje Boris Tadić jer ne ostvaruje dovoljno brzo i odlučno njihovu političku agendu modernizacije Srbije, pa makar se ona sprovodila i bez Srba. Oni se u svojim veoma ostraščenim ideološkim istupanjima ponašaju kao da se u Srbiji, koja je i dalje za njih remetilački faktor na Balkanu, nakon demokratskih promena ništa nije promenilo i da je ona i dalje tamni vilajet u kome dominira nacionalizam i ksenofobija. Navešćemo ovom prilikom nekoliko stavova koji ilustruju ovaj u sebe zatvoreni i sebi dovoljan ideološki način govora. Sonja Biserko kao i uvek do sada najjasnije demonstrira ovakvu ideološku matricu”Tadićeva vlada je sada u ulozi realizatora politike koju je Koštunica formulisao u poslednje tri godine. Vlada je razočarana ponašanjem EU, dok na drugoj strani čini ustupke antievropskom bloku. Za Srbiju su se otvorile nove perspektive ali srpski nacionalizam još nije poražen. On živi u školama, na univerzitetima, u medijima. Srbija je pokazala da radikalni nacionalizam ne nestaje sam od sebe, jer uvek ostaje iluzija da će promenjenne okolnosti omogućiti realizaciju imperijalnih ciljeva. Zato je neophodna inicijativa izvana. EU pre svega, u svojim odnosima sa Srbijom treba radikalno da menja i vrednosni sistem bez kojeg dugoročno neće doći do stvarnih promena”. U Zaključcima izveštaja Helsinškog odbora Samoizolacija-realnost ili cilj stoji ocena kojo je i centralna ideološka okosnica ove političke i ideološke grupacije. ”Na osnovu izloženih stavova savremene intelektualne elite u Srbiji može se zaključiti da je dominantan nacionalizam koji ima šovinistički karakter. On se ogleda u satanizaciji kako spoljašnjih tako i unutrašnjih neprijatelja. Opasnost je veča za poslednje, jer se šovinizam odlikuje većom agresijom ka unutrašnjem neprijatelju. Taj nacionalizam ima rasističke elemente, usmerene ka Albancima, a što je samo neizrečena praksa institucija i večinskih partija u državi koje odlikuje ksenofobija ka svim etničkim manjinama. Veza akademske elite sa režimom (misli se na DSS) vidljiva je i na osnovu negiranja genocida u Srebrenici, smatrajući presudu MSP pozitivnom, a tužbu BIH kao onu koja “nema mnogo veze sa pameću”Izrazit antizapadni kurs i propagiranje jednog romantizovanog odnosa prema naciji, je ujedno indikator i jedan od uzroka blokiranog stanja u Srbiji koja tokom 2007 godine nije pokazala ni najmanji pomak ka evropskoj budućnosti ( za sada jedinoj opciji)Jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju. Tu se pre svega misli na režimske listove Politiku, NIN kao i na Novu srpsku političku misao”. Vesna Pešić je u jednom od svojih intervjua koji više liče na rezolutne i neupitne ideološke poslanice iznela svoju već poznatu ideološku poziciju. ”Ali upristojavanje političke scene u Srbiji znači više od toga-otklon od političkih ciljeva koji su inspirisali ratove koje je Srbija vodila devedesetih godina. Meni je jasno ovo ublažavanje. Od pada Miloševića nije potreban novi Milošević ili novi Šešelj, jer se tako više ne mogu ostvariti srpski nacionalni ciljevi koji su se ranije kao i sada odnosili na zaokružavabnja srpskih granicaTo se pitanje i i dalje želi držati otvoreno. Ja verujem da je LDP jedina prava evropska stranka, jedina koja je shvatila pogubnost Koštuničinog “trećeg puta” nekakve neutralne Srbije, Srbije sa dvoja vrata, između Istoka i Zapada, a koja u stvari kupuje podršku Rusije za svoje nerazumne i davno prevaziđene nacionalne ciljeve” Međutim, u svim tim toliko puta ponovljenim ideološkim ocenama o apsolutnoj dominaciji ne samo nacionalizma već i šovinizma u Srbiji javlja se neočekivani paradoks. Jer promakne i po neka ocena koja velikodušno amnestira građane Srbije od generalne osude da su neizlečivo i nepovratno ogrezli u nacionalizmu i šovinizmu. Tako vodeći ideolg građanske Srbije Latinka Perović je u tekstu Pomirenje Srba i Hrvata i Albanaca izrekla ocenu koja je u suprotnosti sa glavnim ideološkim tokom ideologije građanske Srbije. ”Posle dramatičnih dvadeset godina ( četiri izgubljena rata, sankcije, bombardovanja) tokom kojih se Srbija po svim parametrima našla na začelju evropskih zemalja (zaostajanje u novim tehnologijama za 30 kalendarskih godina, polovina nepismenog stanovnipštva, starost stanovništva, stopa smrtnodti, odliv mladih i obrazoovanih)- njeni građani su na poslednjim izborima pokazali da su manje od političkih i intelektualnih elita zarobljenici ideoloških matrica. I dok elite još uvek prave državu svih Srba, sa pretenzijom da ona, uz jaku vojsku, postane lider u jugoistočnoj Evropi, građani teže državi u kojoj će njihovo dostojanstvo biti temelj nacionalnog diostojanstva. Bilo bi zanimljivo kako bi naši građanski ideolozi ocenili stanje demokratije u Austriji nakon parlamentarnih izbora na kojima su ekstremne desničarske, ksenofobične i antievropske političke partije postigle izuzetno veliki uspeh osvojivši blizu 30 posto biračkog tela. Da li se može tvrditi, koristeći metodologiju naših građanskih procenitelja nacionalizma, da i u Austriji ekstremni nacionalizam postaje dominantan. Naravno da to niko ozbiljan neće reći, ali će se zato uporno insistirati da ekstremni nacionalizam i šovinizam u Srbiji i dalje preovlađuju u našem političkom životu. Posebno pitanje je zašto je izostala ozbiljnija i šira rekacija naše akademske i političke javnosti, naročito Demokratske Stranke na otvorene napade na istaknute intelektualce i profesore, jer ovde se radi o odbrani elementarnih građanskih i ljudskih prava, a pre svega prava na slobodu govora i izražavanja mišljenja. Ali za naše građanske ideologe postoji selektivni pristup toleranciji i odbrani ljudskih prava, za one koji ne dele njihova ideološka i politička stanovišta ta prava ne smeju biti ni spominjana a ni zaštičena .
Ovo parcijalno i ipak uslovno amnestriranje građana očigledno se ne proteže i na našu političku elitu koja je i dalje inspirisana Memorandumom Srpske Akademije Nauka, zaokruživanjem teritorija na kojoj će živeti svi Srbi, stvaranjem jake vojske i države u čijem temelju neće biti lično dostojanstvo pojedinca već dostojanstvo nacije. Ali, ako su naši građani ipak dobili neku vrstu priznanja da nisu više apsolutni zarobljenici starih ideoloških matrica, sudeći po iznetim stavovima naših liberalno-demokratskih i građanistićkih ideologa oni se nisu makli ni pedalj u realnom i objektivnom sagledavanju društvenih odnosa u Srbiji. Naprotiv, oni nam svakodnevno pokazuju kako izgleda zaronjenost i ukopanost u prevaziđene i istorošene ideološke matrice. Bez obzira što pokušavaju da građanima nesebično udele svojevrsni ideološki popust i oproštaj njihovo tumaćenje uloge naših političkih elita opterečeno je već uveliko ispražnjenim i neverodostojnim ocenama i ideološkim klišeima, što se može videti u njihovim svkodnevnim političkim nastupima . Svaka ideologija nastoji da na određeni naćin zarobi vreme i da ga uklopi u svoju ideološku dogmu . Takva manifestacija ideologije odvija se i danas u Srbiji. Jedan politički svet neumitno nestaje sa naše političke scene, ostaju samo ružni i bolni tragovi, a i dalje se pokušava da se kulise te predstave koja je skinuta sa repertoara predstavljaju kao i dalje živi i delatni
politički perfomans.
1 Oktobar 2008 godine
