Početna Sadržaj Komentari Cirkus

Cirkus

969
0
SHARE

ARANĐELOVAC – Lokalni izbori u Aranđelovcu su pokazali da je demokratija u Srbiji izvrgnuta ruglu i da se nismo pomakli od doba Nikole Pašića, koji je delio seljacima opanak da bi glasali za njega, dok danas proevropske snage dele patike. Dobiješ levu patiku kada uđeš da glasaš, mobilnim telefonom uslikaš zaokruženi listić i kada izađeš dobiješ desnu patiku. Sve stranke su kupovale glasove i plaćali su, kako koja i kako kome, od hiljadu do čak pet hiljada dinara po glasu. Stranke su razvile i savršen sistem kako da provere da li plaćeni birači zaista glasaju za njih. Vrlo je jednostavno: prvi glasač zaokruži stranku koja mu je dala novac i ne ubaci listić, preda ga drugom koji je primio novac, pa sledećem sve do poslednjeg glasača koji je stranački aktivista i koji, očekujući mnogo veću zaradu od stranke, ubaci oba listića. Tako smo dobili tumor demokratiju. Izašlo je šezdeset odsto siromašnih građana da uzmu nešto. Ostali su prezrivo gledali ovaj politički cirkus. Rezultat je bio očekivan – ništa se nije promenilo. Opoziciona stranka je pobedila, vladajuća formira vlast. I tako smo dobili savršenu demokratsku prevaru i obmanu. Svi su zadovoljni.

Nastavlja se dalje pljačkanje Srbije. Nema Demokratije u društvu sa ovakvom korupcijom stranaka. Nema borbe protiv organizovanog kriminala, kada su stranke glavni nosioci organizovanog kriminala. Šta je kupovina glasova nego organizovani kriminal stranaka. Kako ga sprečiti? Potrebno je doneti novi zakon o izborima i finansiranju političkih stranaka. Taj novi zakon o izborima će smatrati teškim krivičnim delom potkupljivanje birača i stranke će biti kažnjavanje i novčano i zabranom od deset godina bavljenja politikom. Takođe, lažna predizborna obećanja će se zakonski sankcionisati kao obmana građana i to će uvesti politički red u cirkus demokratiju, gde su klovnovi glavni zabavljači opljačkanog naroda.

Da li je narod kriv? Jeste. Za š to prihvataju tu prevaru? Za š to prodaju svoj glas za novac? Opet, taj siromašni narod je izmanipulisan stranačkim mešetarima. Medijski mrak u Srbiji je potpun. Stvorena je takva slika na političkoj sceni da nema nikakvih ozbiljnih promena u interesu građana, nego da se samo smenjuju jedni te isti koji kradu i lažu narod.

A kad je već takvo stanje, onda taj siromašni nesretnik pristaje da makar uzme neku crkavicu za taj glas koji, kako mu je nametnuto, ništa ni ne odlučuje. I tako mi svi ostali stradamo. I tako strada Demokratija. Do kada to može da traje? Sve dok takva politika ne bankrotira. Jedino ekonomski bankrot može da promeni našu korumpiranu i kriminalizovanu političku scenu. Zato strpljivo čekamo bankrot. Koji neumitno dolazi posle svih rasprodaja i krađa. Građanima savetujem da ne učestvuju u tom cirkusu. Neizlazak na izbore je vaše demokratsko pravo. Kada većina građana ne bi izašla na takve cirkus izbore, onda bi počele istinske promene. Posle je samo dovoljno da se ti koji izlaze organizuju i da glasaju za sebe i svoj pogled na svet.

PROSTAKLUK – U televizijskom taksiju voditelj vozač nagrađuje putnike novčanim iznosom za svako pogođeno pitanje. Ulazi otmena gospođa, doterana i moderna, četrdesetih godina, sa dvoje dece koji su, recimo, sedmi i treći razred. Sve je na njima građanski doterano, umiveno i sređeno kako treba. Prvo pitanje: „Koje zemlje je glavni grad Varšava? „Počinje glupo smejanje, cerekanje, kebečenje i natucanje… Mađarska… Češka… voditelj pomaže… smejanje, cerekanje… voditelj pomaže… i na kraju se nekako izgovara – Poljska. Drugo pitanje: „Koji veliki istorijski događaj je vezan za ime Gavrila Principa? „Ponovo iste scene. Smejanje, cerekanje, kebečenje i… nema odgovora… otmena gospođa sa svojim sinovima školarcima ne zna… ni pomoć voditelja ne uspeva. A onda se traži pomoć prijatelja. Zvoni mobilni i javlja se muž, pitanje, cerekanje, stanke, kebečenje, čekanje, razmišljanje i onda sledi konačan i definitivan odgovor: „Prvi srpski rat!“ Ova gospođa i njen muž su glasači. Oni glasaju iz ubeđenja da su otmeni, moderni i napredni. I oni odlučuju o našim sudbinama. Ponose se time i ne stide se svog neznanja.

PRETNJE – U cirkus demokratiji Klovn tranzicije se rasrdio na opoziciju. Zapretio je akterima koji su zapalili Beograd da ć e spre č iti da do đ u na vlast. Kako? Policijom? Vojskom? Tenkovima? Predsednik svih građana će upotrebiti svu svoju energiju u tom cilju. Priznao je da mnogo uči od Predsednikovog omiljenog Penzionera. Koji je izjavio – o budućnosti ćemo govoriti kada ta budućnost bude aktuelna. Predsednik se sa tim slaže. Cirkuska predstavlja se nastavlja. Klovn tranzicije na čelu kolone, iza njega idu radnici propalih firmi koji štrajkuju jer nemaju plate, patrioti pevaju ravnogorski šlager – sprem’te se, sprem’te četnici, i cirkuski kamion sa majmunom na vrhu kamiona i drečavi razglas koji poziva sve građane iz Aranđelovca da posete cirkus u svom gradu. To je evropska kolona ponosa.

ORUŽJE – Najači predsednik opozicione stranke koja pobeđuje na izborima je rekao da je njihovo najjače oružje – narod. Pre toga, priznao je da se preselio iz stana od 96 u stan od 150 metara kvadratnih i da se zbog toga zadužio 200.000 evra. Niko nije pitao Nevernog Tomu – da li je moralno to da radi u trenucima kada većina građana nema za elementarnu životnu egzistenciju? Gra đ ana koje i on zastupa i za č ije se interes, navodno, bori. I još nešto: kako je moguće da posle dvadeset godina bavljenja isključivo politikom on postaje sve bogatiji, dok građani postaju sve siromašniji? Kakva je to politika u interesu naroda?

Neverni Toma je dao intervju na devet stranica. Uprkos velikom prostoru, Neverni Toma nije rekao ništa. Odnosno, nema nikakve nove političke ideje. Sve je bezidejno i stisnuto. Na pitanje – šta biste uradili ukoliko biste došli na vlast – najveći lider opozicione stranke kaže – ne znam šta ćemo prvo da uradimo.

Lepo. Re ž im nema č ega da se pla š i. A koalicija sa režimom? Kada bi to uradili, kaže uplašeno Opozicionar, onda bi neko u Srbiji morao da bude opozicija. Svašta! Kakvo objašnjenje?! Poslušajmo dalje ove britke opozicione misli – onda bi se rodila neka treća stranka, nastala od koalicija manjih. Pa, šta? U čemu je tu problem? Ko zna, kaže Neverni Toma, kakva bi se tada opozicija izrodila i na koji bi način manje stranke formirale koaliciju. A šta to tebe briga? Zašto bi se on, kada je postao deo režima, brinuo za opoziciju? Da li on ima monopol na opoziciono delovanje ili je već unapred određeno i dogovoreno sve sa režimom? To nije dobro za Srbiju, zaključuje mudro režimski Opozicionar.

A šta je najbolje za Srbiju? Najbolje i sigurnije je da postoje dva bloka koja će da se smenjuju na vlasti. Divno! Kakva politi č ka idila. Sigurnije je da se oni smenjuju na vlasti. Za koga sigurnije? Za režim? Za najvećeg Opozicionara? Dva bloka će se smenjivati na vlasti jer režimski Opozicionar ne zna šta će prvo da uradi kada dođe na vlast. U tom kolarića paniću sistemu pletemo se samiću. Neverni Toma će povećati svoju stambenu površinu na preko 200 metara kvadratnih, jer to zaslužuje režimski Opozicionar.

Prvi stan je dobio kada je bio na vlasti u vreme Despota, da bi nas danas ubeđivao da nikada nije bio na vlasti. Branio se da je to normalno da on kao činovnik Despotove vlade dobije stan zbog tog služenja režimu. I sada nastavlja da služi. Neverni Toma je naučio da sprovodi tuđe ideje. Nema on politički potencijal da napravi preokret. Uprkos modernom stajlingu, iz njega izbija neko mračnjaštvo, mrzovolja, nezadovoljstvo i zluradost. To Srbiji danas ne treba. Čovek bez volje i energije ne može srušiti Klovna tranzicije. Čovek bez vizije, kreacije i znanja nije dorastao istorijskom trenutku. Neverni Toma nije lider i uprkos velikim uloženim novcima, može samo neko vreme da pokriva teren. Ni milion skupljenih glasova nije dovoljno bez osmišljene političke ideje. Niko ne pita odakle iznenada toliki novac? Ali oni koji preleću znaju. I zato koriste priliku. I još nešto, vrlo interesantno objašnjenje.“Što se tiče privrednika, oni nas ne napadaju niti mi njih diramo, a niti kao stranka sa njima sarađujemo.“

ROŠTILJIJADA – sve je ostalo po starom u proslavi praznika rada. Ništa se nije promenilo. Sindikati po svetu su bili u protestnim povorkama, u mnogim gradovima od Grčke do Kine vođeni su pravi ratovi, dok su naši siromašni i otpušteni radnici raspaljivali roštilj. I to je bolje nego da daju podršku sindikalnim birokratama koji piju piće sa tajkunima tranzicije. Ne valja samo što nisu pokupili otpad koji je ostao iza njih. Moraju, napokon, postati građani.

PUTEVI – Bilo bi dobro kada bi postojala mogućnosti da svi naši građani uđu u jedan autobus i da ih odvedemo da vide kako izgleda autoput Segedin-Budimpešta. Tada bi videli koliko smo propali. Tada bi shvatili kako nas kradu reformatori i kako za deset godina nisu uspeli da naprave autostradu Beograd-Horgoš.

Moj partner Joška Kadaš gradi puteve po svetu, ima preko tri hiljade zaposlenih i daje garancije na svoj put pet godina,objasnio mi je zašto su naši putevi loši. Osnova puta nije dobra jer se krade na materijalu. Kasnije se krade na asfaltu. Na moj poziv da srpski putari krenu u Albaniju i da grade tamo puteve, niko se nije odazvao. Zašto bi napuštali tržište gde se zarađuje enormno i da se putevi posle nekoliko godina ponovo asfaltiraju. Partije na vlasti kraduckaju sa njima.

GRČKA – Napokon je doneta odluka da se bankrotiranoj Grčkoj pomogne sa 120 milijardi evra u tri godine i da se tako izbegne kolaps evra. To je urađeno iz vlastitih potreba, a ne iz ljubavi prema Grčkoj. Ukupan dug Grčke je prešao 300 milijardi evra i mora se hitno intervenisati sa 55 milijardi evra u maju da bi se platili dospeli krediti. Ukoliko bi se dogodilo da Grčka u maju nema novac da vrati dospele kredite, onda bi se ugrozile finansije poverilaca u EU, pa bi se ugrozila pozicija evra i to bi dovelo do pucanja jedinstvenog evropskog sistema. Ovako je bilo lakše.

Štampane evre će Grčkoj dati malo Nemačka, malo Evropska centralna banka i malo MMF i tako će se zatvoriti dug i produžiti agonija. Ozbiljnih sistemskih promena nema. Zapravo, pokušaji režima da smanje troškove i da uvedu štednju u raskalašnu i raspojasanu državnu biće onemogućeni štrajkovima zaposlenih i siromašnih građana.

Suština problema je da kriza nije pogodila sve građane, nego da su bogati oligarsi ostali nedirnuti vladinim merama i da cenu izlaska iz krize mora da podnese sirotinja. Biće veoma zanimljivo videti kako će se dalje razvijati ovo zamajavanje građana Evrope. Pogotovo kada znamo da su i ostale države trošile iznad svojih mogućnosti i da su se odabrane grupe političara i oligarha nenormalno obogatile. Ra č un je stigao na naplatu.

Tabloid, broj 206, 13. maj 2010.

SHARE