ЧЕПОВИ
Прикупљамо чепове за хендикепиране.
На сваком месту.
Видим да је то присутно свуда.
И то ме радује.
Организовала су нас деца.
И то се сада проширило.
На добробит заједнице.
И сваког нас.
Појединачно.
Постала нам је навика.
Када видим чеп бачен, сагињем се и узимам га.
Носим га до места где се скупљају чепови.
Грехота је да остане бачен.
Зар тако не можемо сав отпад да организујемо?
Зашто би бацали и упропаштавали природу?
Коју смо добили на поклон.
И коју тако душмански арчимо.
Ако Србију доживљавамо као своју кућу, понашаћемо се на сваком месту као у кући.
Да ли у кући бацате пикавце на под?
Да ли у кући пљујете на под?
Да ли у кући остављате смеће на средини собе?
Ако то не радимо у кући, зашто би радили на улици?
Зар Србија није наша кућа?
Лепе навике и чиста кућа би донели користи свима у заједници.
Кућа би била уредна и сви би се у њој угодно осећали.
Отпад би се рециклирао и тако бисмо сви имали користи.
Ако Швеђани купују отпад из Бугарске, прерађују га и греју своје станове, зашто ми то не урадимо сами за себе?
Не треба нам нико да дође да нас организује како да живимо у нашој кући.
Наш интерес је да се сви осећамо добро у нашој кући.
И да нам гости долазе да уживају у нашој заједници.
То све можемо сами да створимо.
Почели смо од – чепа.
Добро је бар да смо кренули.
Чеп отвара затворено друштво.
Које мора да се прочисти.
Београд, 21.08.2017
