Urednièko-cenzorkom intervencijom u listu „Svedok“ uklonjeni deo èlanka Branka Dragaša „Prizivanje dktature“.
Najbogatijem od njih, Miroslavu Miškoviæu, èije bogatstvo jedan varšavski list procenjuje na 1,4 milijarde dolara, samo za jednu godinu je poveæao bogatstvo, prema pisanju toga lista, za 800 miliona dolara, Srbija je postala tesna dok, na drugoj strani, radnicima PIK Zemun svinjac u koga su se zatvorili postaje sve tesniji jer i drugi radnici privatizovanih preduzeæa hoæe da im se prikljuèe. Hoæe da im se prikljuèe jer nemaju posla, jer su otpušteni, siromašni, ne mogu da se leèe, ne mogu decu da školuju, ne mogu da prežive tranziciju i ne preostaje im ništa drugo nego da se zatvore u taj smrdljivi svinjac koji je slika i prilika njihovog života.
Miroslav Miškoviæ o tome ne haje. On pohlepno grabi dalje. Uprkos opomeni kapitalnog ministra da stane, on se ne zaustavlja. Na sveèanoj sednici svoje kompanije on poruèije „Mi moramo napred! Ne možemo da stanemo, jer onaj ko stoji, taj zapravo pada. Moramo stalno da ulažemo i ne znamo gde je kraj“.
Zakljuèak, onaj koji stoji zapravo pada!? Moram da priznam, da smo, zahvaljujuæi nastupu Despotovog novobogataša, dobili i nove priloge, prave bisere, logiènom mišljenju, jer smo od najbogatijeg Srbina èuli genijalnu misao da onaj ko stoji zapravo pada, što znaèi da onaj, sledeæi tu bogataševu logiku, koji, naprimer, leži, zapravo hoda ili onaj koji mora napred, zapravo ide nazad, što dalje može dovesti do revolucionarnih logiènih obrta u zakljuèivanju tipa da svako koji mora napred pada ili svako koji mora ne može jer, zapravo, ako može ne mora i ako pada stoji, te takvo kretanje i stajanje ima samo jedan smisao da ne znamo gde je kraj, a kad priznamo da ne znamo ne stojimo, veæ se kreæemo i padamo, umesto da stojimo i idemo napred, pa se, na osnovu svega što smo èuli od najbogatijeg Srbina, može zakljuèiti da je dobro da se najbogatiji Srbin što više pojavljuje u javnosti, jer kad se on , lièno, pojavljuje njega zapravo nema, da treba što više da govori, jer kad govori on zapravo æuti, isto kao kada pada stojeæi ili stoji padajuæi, da bi bilo dobro da se politièki što pre angažuje, jer kada politièki dela on se ne angažuje i kada ne dela on je politièki angažovan, i da svojim pojavljivanjem najbogatiji Srbin skida mistièni i magleni veo sa svog bogatstva , pa svi ostali graðani, makar zatvoreni u svinjcu, mogu da prate misaone opservacije najbogatijeg Srbina o kome nezavisni novinari, analitièari i slobodni intelektualci ne smeju da napišu ništa jer nije uputno pisati o najbogatijem Srbinu koji priznaje da ne zna gde je kraj i koji, gle èuda, uplašen da ne padne, hrli napred i koji mešetari logikom i principima rasuðivanja, tvrdeæi da pada dok stoji, i koji dokazuje da kolièina nagomilanog kapitala nije u funkciji elementarne logike i da se neke lekcije u školi , ipak, ne smeju preskakati, veæ se moraju dobro nauèiti da biste, kasnije u životu, èvrsto stajali na principima ljudske pameti kako biste, makar nekako, uz puno logièkih bravura, mogli , da opravdate to sumanuto i gramzivo srljanje napred.
Kuda napred? Zašto? Po koju cenu? Koji je smisao naglog nagomilavanja tolikog bogatstva? Šta ako iza toga nema ništa? Šta ako kraj nema kraja? O tome kritièka javnost æuti. Nije problem, dakle, u onome koji toliko hrli napred, nego u onima koji se tome ne protive i koji æute. Zašto æute? Nažalost, Nušiæa nemamo da ismeje ovo zbrkano bogataško stajanje i padanje, a ni Duško Kovaèeviæ nije više pri peru. Opio se lisabonskim èarima diplomatske karijere.
Zašto javnost æuti? Ko je za to kriv? Razmažena radnièka klasa.! Za sve što se dešava u tranziciji kriva je radnièka klasa. Razmaženi oligarh, koji je bio socijalistièki direktor i visoki èinovnik u vladi Despota, ocenio je da je radnièka klasa veoma razmažena. On je podsetio da to potièe iz vremena samoupravljanja. Zato se danas radnièka klasa u tranziciji sama zatvara u svinjac. Zatvara se u svinjac i traži da se ukine demokratija i uvede diktatura.
Prema poslednjim objavljenim istraživanjima 46,6% graðana smatra da višepartijski sistem treba ukinuti. Samo 12% graðana je protiv toga da se ukine višepartijski sistem, ostali traže lidera. Voðu! Diktatora! Graðani, dakle, traže uvoðenje diktature. Ta èinjenica je porazna. Pogotovo za politièare i novobogataše. Šta æe se desiti ako se to stvarno i dogodi? Ko æe biti kriv? Razmažena radnièka klasa? Razmaženi oligarh? Ili oni koji seku Ajfelovu tortu? Ne znate kraj ? Podsetiæu sve zaboravne: Danton, Mara, Roberspjer, Jozef Fuše, Lenjin, Trocki, Staljin, Berija, Hitler, Musolini, Gebels…. I ponovo sve iz poèetka. Okreni,obrni! Komunizam, nacionalizacija, narodni neprijatelji, kulaci, progoni, Goli otok, cenzure, disidenti, hapšenja…
