ЦЕНЗУРА И РЕПРЕСИЈА
Читам нови текст Александра Дугина: „Русији је потребна цензура и репресија.“
https://ria.ru/20230728/rossiya-1886715349.html
Текст је врло проблематичан.
Мислим да знам шта је аутор хтео да каже, али је порука испала врло незграпна.
Наслов текста је – катастрофа!
Да ли је Русији заиста потребна цензура и репресија?
Није спорно да је модерно западно друштво тоталитарно.
И да спроводи цензуру и репресију.
Није спорно да влада гвоздени закон олигархије.
Али, због тога и пропадају.
Обесмислили су Демократију и Републику.Уништили Слободу и Правду.
Све што је Дугин написао о либерализму је тачно.
Није нам ништа ново открио.
Тачна су запажања о фашизму, комунизму и национализму.
Сви ти тоталитаризми су исти, без обзира на идеологије.
Свако ко мисли другачије је злочинац.
И према њему се примењује цензура и репресија.
Шта је онда проблематично?
Дугин пише :
„ Наравно, нису само либерални режими тоталитарни (и фашизам и комунизам су били тоталитарни режими), али ако су и они, онда нема изузетака. И ово се мора признати.
Дакле, отклоњено је питање потребе цензуре и репресије као такве. Остаје само да сазнамо каква цензура и каква репресија треба да буде у нашем савременом руском друштву. Они су неизбежни, али шта су они?“
Какво је ово закључивање?
Нису само либерални режими тоталитарни, него и фашизам и комунизам, али ако су и они, онда нема изузетка.
Наравно!
Зашто пише – али ако су и они? Зар Дугин не тврди да су сви тоталитарни? Сагласан сам са њим. Нема онда никакве потребе за том констатацијом – али ако су и они, јер они јесу тоталитарни.
Наглашавање му је потребно само због његовог погрешног закључка – онда нема изузетка?!?
Како нема изузетка? Зашто нема изузетка? Који је онда смисао наше борбе против тоталитаризма? Ако су сви режими били тоталитарни и ако нема изузетка, то значи да и „ наш режим“, кога бранимо, има право да буде тоталитаран.
И то мора да се призна.
Зашто би се то морало да призна?
Ко то мора да призна?
Каква је ово суманута логика?
Када је Дугин утврдио да је „наш тоталитаризам“ добар и прихватљив, јер нема изузетка, па ни ми нећемо да кршимо устаљену праксу успостављања тоталитаризма, онда је за њега отклоњено свако питање цензуре и репресије као такве.
Цензура и репресија су дозвољене!
Пожељне!
Зато што је то „наша цензура и наша репресија.“
Живеле наше цензуре и наше репресије!
То нису нити цензуре, нити репресије, јер су „ наше“.
Питање је само какве „наше“ цензуре и „наше“ репресије?
„ Водимо цивилизацијски рат са Западом, где је либерална идеологија тријумфовала. Ми афирмишемо наше традиционалне вредности, а председник је чак донео и Указ број 809 о потреби да се оне заштите од стране државе. А ове вредности – милост, љубав према отаџбини, правда, јака породица, тријумф духа над материјом, солидарност и тако даље – немају много заједничког са либерализмом. Дакле, сасвим је очигледно да наша цензура и наше репресије морају бити засноване на другим критеријумима него на савременом либералном Западу. У овом случају, једноставно „копирање и лепљење“ западних стандарда за борбу против неслагања и спровођење репресије на њиховој основи било би потпуни апсурд.“
„ Наш“ тоталитаризам брани наше традиционалне вредности.
„ Наша“ цензура и „ наша“ репресија бране наше традиционалне вредности.
Пошто брани друге критеријуме вредности и пошто је све то „ наше“, онда нема потребе за копирање и лепљење западних стандарда тоталитаризма, цензура и репресије.
Ми имамо „наше“ тоталитаризме, цензуре и репресије.
Дугину поставља само једно питање :
„ Како изградити нашу суверену цензуру и шта треба изабрати као критеријум за објективно неизбежне репресије?“
Дакле, како?
Како да тоталитаризам, цензура и репресија буду само „ наше“ суверене вредности?
Па, хајде онда да видимо како то изледа у „ нашем“ тоталитаризму.
„ До сада су увели принцип забране критиковања председника и војске у контексту војних операција. Сасвим јасни и транспарентни критеријуми. Постоји и већ усвојена одредба о забрани јавне критике саме специјалне војне операције. И што је сукоб тежи, ови критеријуми ће се строже примењивати.“
Зашто се увела забрана критике председник?
Шта је председник – папа? Светац? Бог?
Недодирљиви арбитар у кога нико не сме да посумња?
И шта је ту сасвим јасно и транспаретно?
Председник је – Врховни комадант оружаних снага државе.
Он мора да буде подложан критици јавности да не би доносио погрешне одлуке. Ако један човек доноси сам одлуке, онда постоји велика опасност да погреши, мада су му намере добре и племените према држави.
Не сме се тако важне ратне одлуке да ставе у руке једног човека.
Доказ?
Ако узмемо све што се дешавало од 24.фебруара 2022.године до Пригожинове побуне, била она исценирана или не, потпуно је неважно за овај текст, смене способних генерала на фронту и одбране неспособног министра одбране Шојгуа и начелника генерлштаба Герасимова, онда видимо да је Врховни комадант вукао катастрофалне лоше потезе.
Зашто то не сме да се јавно критикује?
Критикује се нешто што није добро урађено, како се такве грешке Врховног комаданта не би поновиле, јер је велики улог у игри.
Дугин је лицемеран.
Он дозвољава да се приватно критикује Врховни комадант, али не сме никако јавно.
„ Човек у дубини душе или за породичним столом може себи да приушти да има своје „издвојено мишљење“ о НВО, војсци и председнику… У кругу породице постоји потпуна слобода: говори шта хоћеш. Али и даље га не бих користио.“
Типичан двојни морал.
Треба да учимо децу да буду превртљиви лицемери.
Какву онда децу одгајамо? Какву породицу бранимо?
Да ли су то традиционалне вредности због којих се уводи „ наш“ тоталитаризам, цензура и репресија?
Дугин се у следећим пасусима обрачунава са острашћеним либералима у Русији на исто острашћени начин.
„ нису сви либерали убеђени терористи, али њихова идеологија је усмерена управо у том правцу.“
Нису сви убеђени терористи, али су, ипак, терористи.
Таква им је идеологија.
На крају текста закључак :
„Генерално, потребно је ићи даље од све три политичке идеологије европског модерног доба (либерализам, комунизам и национализам) и успоставити свој аутентични суверени поглед на свет на бази темељних вредности нашег народа и наше државе. А онда, полазећи од тога, изградите сопствену стратегију цензуре и репресије. Окренути у име јединства, моћи и лојалности против идеолошких непријатеља Русије – отворених и прикривених.“
Генерално, потребно је срушити тоталитаризам, цензуру и репресију.
Не верујем у „наш“ тоталитаризам, „ нашу“ цензуру и „ нашу“ репресију.
Ако нам смета Западни тоталитаризам, цензура и репресија, како то да нам не смета „ наш“ тоталитаризам, цензура и репресија.
Тако не можемо да изградимо слободно, праведно и богато друштво.
То није добар пут за Русију.
Русија мора да изгради сопствену стратегију новог политичког и економског система, који ће да одбрани Државу, Сувереност, Слободу, Правду, Републику и Демократију.
Ако је то циљ друштва, онда мора да нестане „наш“ тоталитаризам, „наша“ цензура и „ наша“ репресија.
То не припада руском народу.
То је одбрана гвозденог закона олигархије.
Није спорно да ратни услови захтевају посебну одговорност свих људи у друштву.
Али, никако не сме да се прихвати Дугинов тоталитаризам.
Чуди ме да угледан политички философ овако острашћено пише.
Цензуром и репресијом се не може да сакрије да цар Тројан има козије уши.
Нека свирала ће то сигурно да објави.
Београд, 7532.г. жетвар
