Prodadoše naše cementare.
Uprkos protivljenju javnosti, otpoèela je rasprodaja društvene imovine u Srbiji. Samozvana »demokratska« vlast uspela je veæ u prvoj godini svoje vladavine da rasproda cementare. To poraženom, nedemokratskom režimu – nije uspevalo èitavu deceniju. Mora se priznati da su novi vlastodršci vrlo vešti. Podmukli su i opasni. Pozivaju se na izbornu volju graðana koji su im obezbedili veæinsku vlast i pravo da sprovode reforme. Ali to je zabluda. Svi znamo da su graðani glasali samo protiv despotskog režima. O reformama se moraju tek izjasniti na novim izborima. Ni danas ne znamo: kakve reforme zaista hoæe graðani Srbije? Ne verujem da bi oni glasali za rasprodaju nacionalnog bogatstva. Zar to veæ nije radio propali režim? Zar nisu u bescenje prodali Telekom, samo da bi produžili agoniju svoje vlasti?
Zašto reformatori rade isto?
Mada su u predizbornim govorima obeæavali da neæe rasprodavati društvenu imovinu, došavši na vlast rade suprotno. Rade taèno ono što se od njih traži. Kako drugaèije da objasnimo užurbanu prodaju cementara? Nije sluèajno što su poèeli baš od cementara. Uprkos letošnjem protivljenju javnosti, odluèili su da demonstriraju svoju moæ! Ostrašæeni i oboholi imaju parlamentarnu veæinu i mogu da rade šta hoæe. Novi izbori su im suvišni dok ne završe što su naumili. Zapravo, što im je nareðeno. Tenderi i aukcije æe biti tako podešeni da uvek pobede njihovi kandidati. Cementare su to pokazale. Prodate su onima koji su godinama bezuspešno pokušavali da ih kupe. Naravno, sada za mnogo nižu cenu. To je kazna za dugo èekanje. To je opomena zbog letošnjeg kvarenja ugovorenog posla. Ministar za privatizaciju i privredu je to javno rekao. Ministar nam se zlobno osmehivao. Likovao je pred oèima srpske javnosti. Uspeo je da demonstrira moæ reformatora. Niko ih ne može spreèiti da uèine ono što su naumili. Moæni strani lobi je na njihovoj strani. Ministar je radio u stranoj revizorskoj kompaniji koja je posredovla u kupovini cementare u Beoèinu. Naravno, nije sluèajno postao ministar. Posao se, posle malih peripetija, ipak dobro završio. Može se reæi, neoèekivano lako i jeftino. Revizorska kompanija je sjajno odradila posao. Procenat u posredovanju æe biti, prirodno, veæi što je cena jeftinija.
I svi su zadovoljni. Samo mi više nemamo cementare u vlasništvu.
Ministar se bahato ceri u kameru. Prezire sve one koji su pokušali da ga spreèe u rasprodaji nacionalnog bogatstva. Vlada podržava svog ministra. Treba da nastavi dalje. Tek je otpoèela privatizacija.
Tako se u Srbiji uvodi divlji kapitalizam. Reformatori æe strancima ustupiti sva uspešna preduzeæa. Neuspešna æe zatvoriti jer njih niko neæe ni da kupi. Otpustiæe radnike koji æe poveæati broj nezaposlenih, ali æe se, istovremeno, smanjiti cena radne snage. To je i neophodno stranim kompanijama za stvaranje ekstraprofita.
Srbija æe postati neokolonija. Protektorat, na opšte zadovoljstvo nekih èelnika nevladinog sektora. Na opšte zadovoljstvo, nažalost, i Vlade koja koraèa rame uz rame sa predstavnicima stranih fondacija. Premijera nerviraju oni koji kritikaju reforme. To su, kaže, dokonjaci i koènièari. Za njih ne mari sve dok stižu donacije i pohvale iz inostranstva. A pohvala je sve više što je prodajna cena preduzeæa niža. Pohvale æe prestati kada se sve što valja rasproda. To je cilj njihove reforme.
Premijer tvrdi da nema alternative. Kaže da nema ni ljudi, ni mišljenja, ni projekata koji mogu Vladi konkurisati. To nije istina.
Postoje neki drugi ljudi, struènjaci, koji ne bi rasprodali nacionalno bogatstvo. Oni nisu zasenjeni pohvalama treæerazrednih èinovnika meðunarodnih organizacija. Njih ne bi mogli da izlobiraju strane revizorske kuæe. Oni ne mogu da pristanu na rasprodaju državnog nacionalnog suvereniteta. Neka reformatori odgovore na pitanja koja muèe srpsku javnost: zašto prodajemo najbolja preduzeæa? Zašto država, putem dokapitalizacije, ne ostane trajno vlasnik preduzeæa od strateškog znaèaja? Zašto se prodaju cementare kad se Srbija nalazi pred velikim investicionim ciklusom? Zašto se prodaju cementare po tako niskoj ceni? Zašto se pare od prodaje uplaæuju u budžet? Kako æe se puniti srpski budžet narednih decenija? Od èega æe živeti naši potomci?
Neko æe nekad morati da odgovori na ova pitanja. Moraæe jer æe neka nova vlast, pritisnuta izbornom voljom graðana, tražiti prave odgovore. Ostaje nam još da vidimo – ko æe tada morati da plati ekstraprofit?
Beograd, 29. 12. 2001.god.
