БУКЕТ

БУКЕТ

 

I

 

 

Господин Обрад Дреновац, четрдесетогодишњи чиновник Српске народне банке, виши контролор у Одељењу платног промета, неименовани шеф службе, чврстог, одсечног корака уђе у канцеларију, носећи преко леве руке огромни, стари, сиви кишни мантил. У другој руци имао је пресавијено јутарње издање “Новог времена“. У свом тамном пругастом оделу са уским реверима, на преклоп, беше по обичају, први дошао. Навикао је, годинама радећи у банци, да порани и да, пре свих, дође на посао. Никада није закаснио. Никада се није успавао. Никада није изостао. Био је увек тачан. Прецизан. Одговоран. Увек редован. Придржавао се педантно свог устаљеног јутарњег реда и, временом, пажљиво пратећи сатницу, самодисциплиновао се до савршенства. Марљиво радећи на себи, мењајући неке лоше наслеђене навике, којима није био задовољан, успео је да направи складан ред у свом свакодневном животу. Не може се рећи да је круто следио успостављени распоред, јер он искључив и ограничен није био, али волео је да планира. Морао је да има циљ коме тежи. Припадао је оној групи људи која, да би се покренула, мора да има мотив. Мотив је могао да буде потпуно безначајан, али, ипак, какав такав, морао је да постоји.

Његов покретачки мотив, на који је био поносан, било је сазнање да је успео сат да пренесе у тело. Наиме, господин Обрад Дреновац, живећи сам у свом малом, наслеђеном стану, благопочившег му оца господина Танасија Дреновца, префекта градске Управе, у улици Крунској, развио је невероватан осећај за време. Тачније, за сатницу. Мада никад није носио сат, нити је имао потребу за њим, увек је тачно могао да каже колико је сати. Наравно, грешке од неколио минута, унапред или уназад, толерисао је чак и он. Осим старог будилника, купљеног почетком века, који је стајао на сточићу, крај кревета, до лампе, у стану није имао другог сата. Но, било лето или зима, он се будио увек у 5 часова и 59 минута. Тачно у исто време. Сваког дана. Осим недеље. А како је, из само њему знаних разлога, померио стари будилник за девет минута унапред, значи да се г. Обрад Дреновац будио, по нашем времену, у 5 часова и 50 минута. Сваког јутра. Осим недељом. Пробудивши се, окренуо би се ка будилнику, који је био навијен да звони у 6 часова, узео га и, видевши да је 5 часова и 59 минута, задовољно би укочио звоно.

– Добро је! – помислио би, скочивши одмах из кревета.

Није волео да се излежава у кревету. Чак и недељом, пробудивши се, устајао би одмах. Али, недељом, за разлику од других дана, устајао је у 8 часова. Наравно, претходно би, у суботу увече, остављајући књигу и гасећи светло, навио сат и, укочивши звоно, само рекао:

– Сутра је света недеља. Устаћу у 8 часова. Помози подај!

Прекрстио би се, угасио светло, склупчао се на десну страну, затворио очи и, дубоко уздахнувши, одмах заспао.

Пробудио би се у 7 часова и 59 минута. Погледао на сат.

– Добро је! – војнички би скочио из кревета и одмах почео да се умива.

Недељом је после доручка одлазио у новосаграђену цркву Св. Марка. Волео је, попут деде и оца, да обуче чисту белу кошуљу и да пође у цркву. Док је стајао у цркви, опијен мирисом тамјана, сећао се прошлих времена и својих старих. Испуњен неком пријатном топлином, размишљао је о животу.

– Шта је живот? Ништа. Тренутак. Дим тамјана. Ваља се лењо и, уздижући, нестаје. Као да га никад није ни било. Сагори без трага. Шта остаје за нама? Ништа. Сећање заборав избрише. Стојимо, мртваци, губитници и чекамо у поворци да објаве да смо умрли. И тако вековима. Ништа се не мења. Само се злочини усавршавају. Напредују. Кољемо се од кад смо сишли са дрвета. Зашто? Нико не може ту кланицу да заустави. И сада смо, осећам, пред катастрофом. Шта је то са нама? Хоћемо ли се икад опаметити? Где је крај? Хоће ли последњи човек, умирући, напокон схватити грешку? Свуда је мрак. Дубок и тежак. Нигде нема светлости. Рађамо се из мрака утробе и одлазимо у мрачну раку. Чему живот? Вреди ли један једини тренутак бљеска? Кад се палидрвце упали и разбије мрак? И нестане. Осветли и сагори ову гробницу живих лешева. И оде. Угаси се. Осећам несрећу. Велику. –

Пошао би потом до Калемегдана, да погледа радове у Доњој Вароши. У повратку би свратио у ресторан “Парк“, ручао и, прочитавши “Ново време“ и “Обнову“, поздравио келнере и кренуо полако пешице кући. Волео је недељно послеподне да проведе у комотном лешкарењу и доколичењу. Без обавеза. Сам. Прикупљао је снагу за понедељак. Најмрскији дан за све. Људи су понедељком мрзовољни и никакви. Тешко их је раздрмати. Пуни су негативне енергије. Зато је он, у миру свога стана, стрпљиво ишчекивао нову радну недељу. Тако је, углавном, протицао једини дан његовог одмора.

Годинама је живео уједначеним животом. Краткотрајни априлски рат, кога је очекивао, започет раним јутарњим бомбардовањем, само га је учврстио у убеђењу да је катастрофа почела.

– Има ли жалосније слике од ове? – размишљао је шетајући, непосредно после бомбардовања, разрушеним градом. –

– Једни граде, други руше. Унакажени људи, осакаћени, свуда лешеви, јад и беда. Зашто? Шта је то човек скривио да га оваква несрећа задеси? Да упитате овог несрећника што, запомажући умире, затрпан у рушевинама, зашто је затрпан и зашто умире, не би знао. Ни онај мученик што га је јутрос, по наредби, убио, извршавајући задатак, ни он не би знао зашто је то урадио. Наредили му! Ко? Ко може човеку да нареди да убије другог човека? Без разлога. Без смисла. У име чега? Које идеје? И тако, обојица су несретни. И овај доле што, раскрвављен, умире под рушевинама људске глупости, али и онај горе, коме је још теже, јер се жив сахрањује. А и сви смо ми, заједно узевши, несретни и кукавни. Јадни. –

Улазак окупационих власти ништа битније није  променио у његовом банкарском животу. И даље се педантно придржавао своје сатнице, покушавајући да живи без већих промена. Али, искрено, осећао је да се свет мења. И да се нешто важно у његовом животу спрема.

У тренутку када наша прича почиње, у понедељак 15. септембра 1941. године, г. Обрад Дреновац је, као што смо рекли,  први ушао у своју празну канцеларију. Ставио је новине на сто, откључао црни гардеробер, извадио дрвену вешалицу и, пажљиво намештајући ревере, одложио мантил. Тај огромни сиви кишни мантил, који је стално носио са собом, купио је пре двадесет година од прве плате. Носио га је као светињу. И као амајлију. Ни лети ни зими није се раздвајао од њега. Капут није имао. У хладним зимским данима, када је кошава оштро дувала, продирући под кожу, он је, набијајући шешир, подизао високо крагну, стављао руке у дубоке џепове и убрзано корачао. Увијен у свој велики мантил, осећао се сигурно. Заштићено. Што је тај мантил био старији, то му је он указивао већу љубав и пажњу. Никада га није окачио о гајкицу на леђима да виси. Увек га је пажљиво стављао на вешалицу. Ако није било вешалице, држао би га у руци или, ако је седео, у крилу. Многима је изгледао смешно кад би у врелим летњим данима, враћајући се с посла, носио мантил преко руке. Али, он се није обазирао на подсмехе људи.

Особењак за све у банци, без пријатеља, нежења, усамљеник, марљив и предан у служби, одмерен и господствен, уживао је поштовање многих колега. Нису га  оговарали. Нити је он људима давао повода за оговарање, нити су људи имали неку потребу да причају о њему. Једноставно, тих и скроман, тачан и уредан, радан, он је, непримећен, увек био ту, на свом радно месту. Као што је ту био и велики зидни сат на улазу у банку. Сви би, улазећи, погледали на сат, видели колико је сати и онда, ношени својим послом, журили даље, заборављајући на сат. Исто тако су службеници банке и његови претпостављени, све до самог гувернера, гладали на њега. Видели би га, да би затим, окренувши главу, брзо заборавили на њега.

Г. Обрад Дреновац је волео своју непримећеност. Равнодушност људи му је остављала довољно простора да се посвети себи. И, наравно, послу. Који је обожавао. А како је у његовој служби било много оперативног посла, јер су сви налози, укључујући и клириншко плаћање у реицхсмаркама, ишли преко његове канцеларије, дан му је јако брзо пролазио. Често би остајао и дуже, припремајући извештаје и анализе. И ти његови извештаји били су права мала ремек дела. У њих је уносио сву своју педантност и систематичност. Али оно што је његове претпостављене одушевљавало, било је то што је из тих бројки и табела избијао дух. Врцавост и интелигенција, које су досадну банкарску табеларност уздизале, може се слободно рећи, до уметничке ингениозности. Форма његових извештаја је стално била нова. Трудио се, као добар писац, да банално и просто уздигне, осмисли, и да му, обухватајући га, улије душу.

– Нема досадног посла. Постоје само досадни људи. Лењивци. Њима је досадно, јер немају духа. Они су без живота, јер су без душе. Промашени и разочарани. Не воле, већ мрзе. Очајни су и, пропадајући, почињавају злочин. Убијају наду. И веру. Нема глупог посла. Постоје само глупи људи. Лењивци. Који на себи не раде. И којима је све тешко. Чак и живот. Живот им је понајтежи. –

Место вишег контролора добио је одласком у пензију г. Адама Мерића. Од њега се научио стрпљивости и педантности. Њега је поштовао и радо слушао.

– Слушајте, г. Дреновац, – говорио би г. Мерић свом љубимцу – Ви сте млад човек и, колико видим, перспективан. Будите стрпљиви и истрајни. Не журите и не срљајте. Што рече наш народ, што је брзо, то је кусо. Верујте старцу, то је истина. Нажалост, касно сам је спознао. Али, никад није касно да човек спозна истину. Најбоље утрошено време је оно за које сте купили мудрост. Будите мудри. Вежбајте дух и челичите вољу. Следите свој знак.

Знао је г. Обрад Дреновац  да се тешко долази до малих ствари. За велика дела није имао снаге. Није имао ни храбрости. Знао је своју меру и ње се придржавао. Није жудео за славом. Ни за успехом. Схватао је да неко мора да буде и у средини. Не зато што је тамо најсигурније, већ зато што је некоме средина намењена. И ништа више.

Трудио се, учећи од живота, да се исправља и уздиже. Извежбао се у стрпљењу и доследности. Могао је сатима, помажући нижим чиновницима, да сабира непрекидне колоне бројева, а да се не умори. Да му не досади. Могао је стотину пута да понавља најглупље радње, одсутно размишљајући о човеку и његовој судбини. Ништа га није могло деконцентрисати. Читав дан би провео у канцеларији, радећи на неком ванредном и хитном послу, није одлазио на паузу, не би устао са столице, али, ипак, у мислима је био далек и недостижан. Имао је ту необичну способност да се искључи. И тада би га његови службеници, који су га поштовали и волели, остављали у његовој посвећеној осамљености.

Његов покојни отац, за кога је био изузетно везан, јер је мајка г. Обрада Дреновца умрла на порођају, учио је свог послушног сина животном искуству њихове фамилије.

– Знаш, сине, – говорио би му отац, шетајући недељом по Калемегдану и држећи га чврсто за руку – Ми, Дреновци, не знамо да лажемо. Ми смо створени да радимо и да поштено стичемо. Да штедимо и скромно живимо. Ми никад не можемо нешто велико да створимо. Ми смо мали људи. Неприметни, наизглед безначајни. Али, кад нас повреде, знамо да енергично бранимо своје достојанство. Ми умиремо тихо и скромно. Непризнати. За нама обично нико не плаче.

Добро је упамтио очеве речи. А живот је, касније, све потврдио.

Осредњи у гимназији, ћата у војсци, чиновник у банци, г. Обрад Дреновац је свуда био тих, скроман, радан и, наравно, неприметан. И његов изглед је био осредњи. Као и његов живот.

Осредњег раста, проћелав, савијеног носа, мршав у лицу, блед, правих леђа, малих дечјих стопала. Уредан, тачан, одговоран, виши контролор пред унапређењем, одударао је од предодређене осредњости само огромним, сивим, кишним мантилом.

Имао је свој осредњи банкарски живот, који се вукао лењо, без трзавица, за некога досадан и једноличан, али, ипак, за њега, толико испуњен и вредан. Осим тачног јутарњег буђења, на које је био изузетно поносан, бриге за свој кишни мантил, имао је још две страсти. Црну вазу и историју.

Црну вазу је купио сасвим случајно. Од своје друге плате. Једног понедељка, док се враћао са посла. Стајала је у излогу антикварнице у Васиној улици, елегантна и необична. Особена. Или му се тада таквом учинила. Тог дана, млади банкарски приправник беше похваљен од вишег контролора, г. Танасија Мерића, банкарске легенде, за марљивост и уредност. Г. Мерић је тешко некога хвалио, али, ипак, задајући младићу најгоре задатке, задивио се стрпљивошћу и прецизношћу младог практиканта.

– Од овог младог господина може нешто да буде – рече г. Мерић у канцеларији пред другим службеницима, да га је и приправник, који је седео у другој просторији чуо.

Поносан што је оправдао очекивања, стајао је пред антикварницом, дивећи се лепоти црне вазе. Заправо, ваза је била сасвим обична, осредња. Ни скупа ни јефтина. Са црвеним цветним шарама. Али њему, раздраганом, учинила се прелепа. Видео је у њој нешто. Уђе и купи вазу. Сврати до цвећаре и узе букет љиљана. Од тог дана, сваког понедељка, у знак сећања, куповао би букет цвећа и носио га у своју вазу. Ставио би цвеће у вазу, која је стајала на столу у средини собе, налио воде и, пажљиво одложивши мантил, сатима седео и гледао у цвеће. Задовољан. Сваког јутра, пре него што пође на посао, мењао би воду у вази. А крајем недеље, обично суботом, бацао је цвеће, испирао вазу и чекао понедељак.

Што се тиче његове љубави према историји, можемо рећи да је г. Обрад Дреновац сатима, пре спавања, читао. Да је, лежећи у кревету, покривен увек јорганом, држао неку књигу из историје, задубљен, проучавајући прошла времена. Читава његова библиотека, састављена од неколико стотина књига, била је из историје. Остале области га нису занимале. Све је било у прошлости. И сва мудрост је тамо скривена. Посвећен у свом истраживању прошлости, схватао је сву пролазност наших бедних живота. Размишљајући о будућности, радовао се што ће се ујутру пробудити у 5 часова и 59 минута. Без сата. Сам. Један минут пре звоњаве. Узбуђивао га је тај минут. А, како је сат померио читавих девет минута унапред, поносан је био што је имао баш тих девет минута. То му је уливало сигурност. И док би Теразијама и Кнез-Михајловом ужурбано ходао, као да ће да закасни, а неће, мислима је био у далекој прошлости. Журио је враћајући се у прошлост.

Г. Обрад Дреновац никада није изостао са посла. И кад је имао високу температуру, а и то се морало понекад десити, завијао би се у свој огромни мантил и, уверен да ће га он излечити, полазио би у банку. Није могао да замисли радни дан, а да не буде пре свих, ујутру, у банци. Чинило му се да би, када би морао да остане код куће, све пропало. Да би пропустио нешто много важно. Шта? Није знао. Само би га немир ухватио. Стидео се тада својих мисли. Слабости. Врућице. Као да је био ухваћен у крађи, а читава банка гледа у њега. Повијене главе, хитро би улазио и журно нестајао иза канцеларијских врата, тражећи спас.

И стварно, као у неком ритуалу, током дана, температура би му пала. Ни сада, описујући живот г. Обрада Дреновца, не можемо поуздано тврдити шта би га излечило: кишни мантил или банкарски посао.

У сваком случају, било како било, он би увече, склопивши књигу, задовољан постигнутим, одмах заспао, очекујући јутарње буђење.

Тако је годинама живео виши контролор пред унапређењем.

И док смо га представљали, он је већ брижљиво прегледао недељни извештај, сравњивао све бројке и одлагао прегледану документацију. Утом се врата отворише и у канцеларију, разговарајући, уђоше г. Ранђел Тигерман и г. Аксентије Мрвић, нижи чиновници.

– Добро јутро – тихо прошапута г. Мрвић, нечујно кренувши ка столу.

– Добро јутро, шефе, – весело загрме г. Тигерман својим дубоким басом, наглашавајући оно “шефе“.

– Добро јутро – одговори г. Обрад Дреновац.

Мада г. Дреновац није био шеф, већ кандидат за шефа, виши контролор пред унапређењем, волео је да га г. Тигерман, крупна људескара шпицастог, повећег носа и водњикавих крављих очију, ослови са “шефе“. Било му је то симпатично. Само је препредењак г. Тигерман смео то да уради. И нико више. Ни, увек преплашени и збуњени, г. Мрвић, ни аљкави г. Андра Тошић који је, по обичају, и јутрос каснио. Али г. Тигерман, такође нежења и самац, весељак и, помало, пијандура, који је на свет гледао рођачки, простодушно и наивно, могао је, не питајући за одобрење, да унапреди вишег контролора.

Г. Обрад Дреновац је волео овог крупног и веселог пијанца који је, упркос свему, радан и поштен био.

– Шефе, да викнем кафицу за све? – упита г. Тигерман, знајући унапред одговор.

– Ја бих, ипак, чај – одговори виши контролор гледајући списе.

– Руски или неки други? – запита г. Тигерман, обешењачки намигну на

г. Мрвића, који се сав зацрвене.

– Српски, г. Тигерман, домаћи чај, ако је могуће – одговори виши контролор, пажљиво прелиставајући предмете.

– Хоћете ли хајдучки?

– Како то мислите, господине, хајдучки? – упита виши контролор, подижући поглед.

Г. Мрвић се скупи на столици.

– Па, мислим, шефе, хоћете ли чај од хајдучице?

– Не, хвала – насмеја се г. Обрад Дреновац – Ја бих обичан, домаћи, мешани чај. Ваљда имамо?

– Има, има. Још га има. А ти, рођаче, хоћеш ли ти кафу?

– Па, овај, може, може – промуца г. Мрвић.

Г. Тигерман устаде, отвори сто и узе мали шарени послужавник, који је донео из неке кафане. Пође према вратима и, у тренутку, кад хтеде да их отвори, гледајући и смешкајући се вишем контролору, врата се нагло отворише и упаде, згужван и неочешљан, г. Андра Тошић.

– ’бро јутро, – рече г. Тошић, избезумљено гледајући по канцеларији – Извините, касним…

– Здраво, друже – насмеја се срдачно г. Тигерман – Није страшно. Хоћеш ли кафу или чај?

– Чај.

– Који ћеш чај, руски?

– Руски, наравно – одговори г. Тошић, седајући за сто и вадећи незавршене предмете од петка.

 

 

 

 

 

 

 

                                                              II

 

Београд, 9. септембар 1941.

 

Драги мој Густаве,

 

Претпостављам да ћеш се силно изненадити кад примиш моје писмо и видиш одакле ти пишем. А кад би ме видео у ратној униформи поручника, у којој се сада, док ти пишем ове редове, налазим, сигуран сам да би остао запањен. Мој живот се, нажалост, изненада променио. Из темеља. Без моје воље и сагласности. Приморан сам. Натеран и силован. У неку руку, мислим да си ти, између осталог, много допринео мом данашњем положају. Немој да се љутиш, али морам то да ти напишем. Рекли смо, од првог дана кад смо се упознали, сећаш се, у црвеном салону госпође Мими, да ћемо увек бити искрени. Ја не могу сада, после свега што се догодило, да све заборавим. Да избришем најлепше тренутке мог живота. Не могу! Такав сам и ти ме, надам се, једини разумеш. Ми смо много времена провели заједно. Причали смо о нама и нашим осећањима, и ја сам, у свим тим приликама, био крајње искрен. Најискренији у животу. Ја то не могу да погазим. Не могу и нећу. Међутим, веруј ми, када се све оно десило, био сам потпуно збуњен. Изгубљен. Слуђен. Нисам могао да се обуздам. Нисам, јер ме је, заиста, много заболело. Лудачки. Био сам ван себе. Нисам могао да се контролишем. Разочарало ме је сазнање да си ме лагао. Ти си мене лагао, а ја сам ти, каква будала, бескрајно веровао. Само теби. Био сам спреман за тебе све да учиним. Све. То ти и сада потврђујем. И сад, кад смо тако далеко, све бих учинио. Само за тебе. И ни за кога другог.

Нисам ништа примећивао. Био сам слеп и глув. Наиван. Веровао сам. Без задршке. Искрено. И да онај проклети перверзњак генерал леутнант Јохан вон Везел, лицемер и покварењак, који је, сам то знаш, нашу драгу Мими душмански кињио и уцењивао, није у наступу гнева, припит, почео да ме вређа, никада не бих сазнао истину о теби. Хтео сам том хамбуршком вепру да разбијем смрдљиву њушку, да нисам ухватио, у диму и испарењима тела, престрашен поглед наше маман Мими, која ме је, видно узбуђена, пренеражено погледала. Тај поглед, Густаве, нећу никад заборавити. Схватио сам све у тренутку. Да сам преварен. Изигран. Намагарчен. Схватио сам да госпођа Мими, моја драга Мими којој сам живот спасао, све зна. И да крије све од мене. Од мене, Густаве, свога спасиоца. Она крије оно што је за мене најсветије. А сваку нашу тајну је само она знала. Она је могла све време, од кад је то почело, а верујем да је од првог дана све знала, вештица, да ме гледа у очи као да се ништа не дешава. То ме је пренеразило. Та проклета подмуклост. Бес ме је обузео. Полудео сам и изгубио контролу. Вртело ми се у глави. У стомаку ме је мучило. Хтео сам одмах ту дрољу да убијем. Скочио сам у магновењу до генерал-леутенанта вон Везела, зграбио га за гушу и отео му пиштољ. Окренуо сам се према оној јеврејској кучки, незахвалници, да је убијем. Пуцао сам док ми се салон љуљао, неколико пута, чуо сам вриску и крике, али, нажалост, нисам је погодио. Остала је жива. Срећом, никог од гостију нисам погодио. И онда су ме оборили. Њих неколико. Отели су ми пиштољ и крвнички ме ударали. Свиње усране. Ногама су ме шутирали. Чизмама. Да сам тада имао пиштољ, све бих их побио. Све. Гњиде нацистичке. Нису ме болели ти фашистички ударци њихових официра, ни крв што је цурила по кошуљи, болело ме је нешто друго. Болело ме је унутра, дубоко, у души притискало. Срце је хтело од боли да искочи. Био сам повређен. Бедно сам се осећао. Као крпа згужван и згажен. Бачен. Испао сам, као некакав франкфуртски рогоња из лаких комада, обична будала. Сви су ми се смејали. Кезили су своје чељусти и исмејавали ме. То ја, Густаве, нисам заслужио. Не. Никако. То се није смело десити. За то си крив ти. Нико други него ти. Могли смо да разговарамо о свему. Полако. Без јаких речи и напетости. Мислим, да бисмо се договорили. Кад се ја и ти нисмо договорили? Кад? Увек смо заједнички доносили одлуке. Ја сам човек компромиса. Не волим искључивост. Волим да се, уз обострано уважавање, договарамо. Увек смо налазили заједнички језик. Увек. Ја бих те, да смо разговарали, разумео. Подржао. Храбрио. Али, не бих никада прекинуо. Не бих уништавао оно што је наше. Само наше. Оно што смо ми, пролазећи кроз све, заједнички створили. Али, ти ми ниси ништа рекао. Ништа. Зашто? Зашто си крио? Зашто ми, Густаве, ниси ништа рекао? Зашто си ме понизио?

После те више нисам могао наћи. Тражио сам те, али те није било. Касније сам сазнао да си одмах после мог хапшења напустио Берлин. Зашто? Отишао си нагло, а да се, после оне ноћи, нисмо ни поздравили. Знам да те муче плућа и да си планирао да отпутујеш у брда, али зашто си отишао, кад си знао да сам затворен? Зашто? Уплашио си се? Стид те је било? Зашто ниси дошао? Ја сам те, уплакан, чекао. Веровао сам у тебе. У наш однос. Гледао сам у она ужасна затворска врата и покушао сам да се, ударајући главом, убијем. Онесвестио сам се. Кад сам дошао себи, лекари су седели крај мене. Умирили су ме седативима. Остао сам поново сам. У ћелији. Напуштен од тебе. Чекао сам, верујући да ћеш доћи, али, нажалост, није те било.

Када су се, после неколико сати, врата поново отворила, угледао сам уместо тебе оног превртљивца и лицемера, мог оца, господина грофа Ринберга фон Колива. Ушао је у свој својој надменој, уображеној грофовској величини, као што сви Коливи улазе, уздигнуте главе, педантно очешљане косе, намирисан, напудерисан, у белим рукавицама, са моноклом, као да је поразио свог најљућег непријатеља. Ликовао је. Ушао је шепурећи се као паун, пун себе, задовољан што доказује своју надмоћ, што спасава грешника. Стао је на средину ћелије и, гледајући преко мене, у зид, хладно рекао:

– Младићу, ви сте у невољи?

Замисли. Мој господин отац! Хтео сам да пукнем од муке! Скочио бих и том берлинском малограђанину, никоговићу, напирлитаном скоројевићу, идиоту што мирише на пољско цвеће, разбио његову грофовску лобању. Па нека ме онда сместе у лудницу. Да се, после свега што ми се десило, у миру одморим. Уздржао сам се у последњем тренутку. Због тебе. Само због тебе. Стиснуо сам зубе. Промрмљао нешто за себе и пошао ка улазу. Зауставио ме је хладни, злобни глас господина грофа:

– Млади господине, молим вас, будите љубазни и захвалите се моме пријатељу, господину генерал-пуковнику вон Бергеру.

Стао сам укопан. Укочен. Запањен. У грлу ме је стезало. Уста су ми се сушила.

Шта је, побогу, ово данас? Какав је ово проклети дан? Морам ли и њега да упознам? Зашто? Још му се морам извинити. Њему. Па то је страшно. Полудећу. Уместо да се он мени извини, ја се морам њему поклонити. Свашта. Шта сам доживео. Побеснео сам. Био сам пун гнева и мржње. Никада никога нисам мрзео. До тада. Али тада сам мрзео све. Оне људе, свог оца, своју фамилију, овај град и ову несретну земљу. Све сам у тренутку мрзео.

Срце ми поче поново да лупа. Резало ме је у грудима. Цепало. Хтедох да заплачем. Да клекнем и да заплачем. Да се олакшам. Суздржах се. Нећу да ми он види сузе. Он никако. Макар одмах умро, сузе нећу пустити. Нећу да му приредим и то задовољство. Насладу. Закопчах крваву кошуљу. Загладих косу. Погледах у хладне, гвоздене, мужевне очи:

– Хвала в ам, господине.

Он се насмеја крајичком доње усне. Рупица му се појави на образу. Подиже леву обрву. Подиже руку и овлаш ми прстом пређе преко уста. Најежих се. Стресох се. Заљуљах се. Да ми не би видео сузе, брзо се окренух и трчећи излетех из затворске зграде. Уђох у кола. Тресао сам се од узбуђења. Руке су ми дрхтале. Зној ме проби. Стари возач Фриц  ми, осмехујући се, климну главом. Био сам ван себе.

Отац се на улици поздрави са г. генерал-пуковником фон Бергером и уђе у кола. Киша поче. Ћутали смо возећи се према кући. Мислио сам само на тебе. Прозори су плакали. Осећао сам миришљаве руке на уснама. Чинило ми се да ми усне горе. Као да ће ми грозница избити. Тај човек је имао нешто. Нешто што ме је плашило и што нисам могао докучити. Обузе ме љубомора. Само да се ти јавиш. Лакше би ми било. Али, од тебе, као у инат, ни гласа. Ништа.

Моја госпођа мама, грофица фон Колив, кћерка индустријалца Вебера, седела је уплакана, очекујући нестрпљиво наш повратак. Чекала је свог јединца и мезимца, пијући наизменично седативе и виски. Ти, драги мој Густаве, добро знаш шта ја мислим о мојим родитељима. Ти знаш шта су они урадили од мене и мог живота. Можда је то грех што пишем и, вероватно, испаштам због тога, али све што ми се догађа изгледа ми као праведна казна. Моји родитељи, незрели и нервно лабилни, потпуно су ме уништили. Потпуно.

Да ли је тако морало да буде? Вероватно. Знаш и сам да сам пажљиво изучавао родослов моје фамилије. И, морам признати, најугледнија и најстарија берлинска породица, нема чиме да се поноси. То што се представља у јавности, то је чиста лаж. Манипулација. Све то огромно богатство, које су створили моји преци, од најстаријег, утемељивача породице, Хермана, који је био брутални убица и разбојник, до мог деде, по коме носим име, Ханса, берзанског шпекуланта, све је то богатство, драги мој, створено у крви и на превару. Онај несретник Херман, оснивач наше породице, похлепан и суров, незасит, сиров, бараба која није презала да се у циљу зараде послужи убиствима да би срушила конкуренцију. И не само то, касније сам открио да је и наш грб, који тако поносно истичу и носе Коливи, отет од једне, у то време јако богате породице. Коју је, мој далеки рођак, сиромах и лењивац, ноћу на спавању убио. Оца, мајку и четворо деце. Целу породицу. Овај подмукли злочин је прикривен пожаром који је те вечери захватио, гле случајности, виђеније трговачке радње. И нико није открио убиство. Сви су мислили да се ради о несрећном случају. Само сам ја сазнао истину, сасвим случајно док сам, припремајући докторат из обичајног права, обилазио старе библиотеке и тамо, прелиставајући летописе у архиви, нашао записник неког свештеника. Он је, пред смрт, исповедао мог рођака Хермана, и овај му је, олакшавајући душу пред последњи одлазак, одао дуго година скривану истину. Страшно. О, Боже, како ме је та истина поразила. Гадило ми се све.

Али, драги мој Густаве, то није све. Ни историја осталих мојих предака није сјајна. Заправо, ужасна је и грозна. Као да је цела наша фамилија заражена хермановским лудилом, изненадним бесом, који све пред собом уништава. Као да су Коливи генетски предодређени да буду развратници, лопови и убице. Не могу поуздано тврдити да се после Хермановог ноћног бруталног злочина нешто слично у фамилији поновило, али, како је наше богатство расло, тако су се и мењале форме разбојништва. Моји преци су били, сви сем мог неспособног оца, ратни прифитери, лиферанти, трговачки шпекуланти и берзански мешетари, који су, користећи велике економске кризе и ратове, неколико пута увећавали породично богатство. Они су, вођени својим себичним интересом, подупирали државне институције, када би се, у револуцијама, осетили угроженима. Штитили су капитал под окриљем правне регулативе. А, опет, када их је држава ометала у згртању богатства, они су, подло, изазивали кризе, мењали државнике, па, чак, и ратове изазивали. Наравно, у тим ратовима нису учествовали. Али је њихова роба успешно продавана на свим фронтовима.

Да, да, то су моји преци.

Ако боље погледаш њихове портрете у нашој вили на Брду, где сад живимо, видећеш, на зиду дуж степеница које воде на горње спратове, поређане ликове зликоваца и хуља. Права разбојничка дружина, мој Густаве! Као да су сишли са Гојиних палета.

Једино се код мог деде, који је породици донео грофовску титулу, виде почеци некаквог господства. Али, само у назнакама. Док је мој отац, сметењак и малограђанин, једини имао префињеност. Болесну префињеност и размаженост.

А ја? Ја сам потпуни промашај. Изрод. Мени је предодређено да носим породично проклетство. Ја сам, у то сам убеђен, кажњен за све злочине својих предака. Код мене је све болесно. Јер су моји родитељи, затворени у своју себичност, нервно раздражени, уништили све моје вредности, мислећи само на себе. За мог блесавог оца је било важније да ми набавља нове парфеме и пудере, него са мном да разговара. Моја мајка је више времена проводила на баловима и коктелима, него што је посвећивала мени. Био сам ближи са слугама, него са родитељима. Они су на мене гледали као на неку ствар.  Коју је лепо имати. Јер одрасли људи, кад ступе у брак, треба и дете да имају. Као што, рецимо, треба да имају и кола. Или кућу. И тако је требало да се и ја родим. Јер је то ред. А како су се и капитали ородили и удружили, нормално је било да сви буду задовољни. Сви сем мене. Јер ја никада, пре тебе, љубав нисам осетио.

Све је било нормално, само сам ја био ненормалан. Луд. Сви су били задовољни. Само сам ја био незадовољан. Док нисам тебе срео. Ти си ме, из корена, променио. Оживео. Размрдао. Кад сам тебе срео, престао сам ноћима да скачем. Кошмари су нестали. Сад, кад се све ово десило, поново ми се несаница вратила. Ноћу скачем. Сањам оног смрдљивог преваранта и разбојника Хермана. Видим га како се нечујно прикрада кући оних несретника. Деца мирно спавају, а он, похлепник, замахује секиром. Једном. Двапут. Трипут. Четири пута. Будим се вриштећи. У зноју. Избезумљен. До зоре не могу да заспим. Нема тебе да ме загрлиш и утешиш. Остао сам сам. Сам у овој лудници.

Данас, када је моја породица на издисају, јер ја ћу, ако не извршим самоубиство због тебе, вероватно бити убијен од комунистичких бандита; мени данас, дакле, пратећи све ово, уназад, не остаје ништа друго него да се упитам: који је смисао живота? Како треба живети? Зашто су људи толико похлепни, кад им за живот мало треба? Зашто толико присвајају, кад ће све, пре или касније, у некој генерацији,  да пропадне? Зашто неки имају у изобиљу, а други, немајући ништа, умиру од глади? Куда идемо? Хоћемо ли, на крају пута, сви пропасти, као што је пропала моја фамилија?

Замисли, Густаве, недавно су српске новине “Ново време“ објавиле чланак о старим људима у сиротишту. У једном београдском сиротишту налази се и нека моја даља рођака, грофица Колив, старица која је, немајући шта да једе, била приморана на казан да оде. Дакле, сасвим у духу онога о чему ти пишем. Проклетство. Казна. Усуд. Сва богатства света су неморална и, пре или касније, стиже казна. Али, нажалост, цех плаћамо ми, који нисмо криви. Невини страдамо. Казна стигне. Полако, али сигурно. Стигне оног последњег. Е, ја сам, изгледа, последњи. Мој отац је закржљао фамилију, а са мном она умире. И сви они разбојници са слика. Сви до једног. Нажалост, родиће се негде поново неки Херман. Модернији. Савршенији. И све ће почети изнова. У круг. Сулудо. Као да нико ништа није научио из историје пропалих породица. Невероватно, колико су људи глупи и похлепни.

Зато, Густаве, треба уживати у животу. А потомцима, уколико се одлучиш да их имаш, треба оставити мало. Минимално. Основно. Тек толико да имају. Све остало морају сами да створе. Ја нисам знао оно што сад знам. Нисам знао да ценим живот. Мислио сам да су живот мамини парфеми на сточићу  у спаваћој соби. Мислио сам да све знам, а сад, кад сам спознао истину, видим да ништа не знам. Слабост ме је обузела. Очајан сам и несретан. Располућен. Тешко ми је. Најтеже ми је без тебе. Зато ти и пишем. Да ти се изјадам. Да се олакшам. Коме ћу другом, него теби. Ја само тебе имам. Заувек.

После свега што се десило оне ноћи у Берлину, отац је, уз мајчино хистерично одбијање и бацање, посаветовавши се са психијатрима, смогао снаге и одлучио да се, у сопственом интересу, хитно упутим у неку јединицу. Стручни људи су сматрали да ми треба радикална промена. Строга дисциплина и напрезање да излечим болесну душу. И тако сам, изненада, једног јутра, невољно ошишан, запрашен, пелцован, униформисан и наоружан, послан, са чином поручника, јер сам ја ипак доктор наука, у трупну јединицу. На терен. Куда? Право у Србију, у Београд. Био сам под будним оком генерал-леутенанта  Лудвига фон Шредера, Врховног Заповедника Србије, очевог пријатеља који је, нажалост, недавно преминуто услед авионске незгоде. Несрећа. Донео сам, мој Густаве, несрећу човеку ни кривом ни дужном. Умро је, а да није знао да сам ја кривац. Ја и нико други! Та мисао ме убија. Болестан сам и луд. Не могу ово више да издржим. Излудећу.

Чуо сам да је и аустријски каплар, минхенски сликар, неколико пута питао за моје здравље. Замисли ти, мој Густаве, на шта сам ја спао, да се она протува и бедник, бараба, који је кришом спавао по нашим магацинима, кога смо исмевали као замлату и кловна, брине данас о мени. И тај води државу! Тај је вођа! Фüрер!

Отвори се земљо да легнем! Јесам ли ја полудео? Или је свет луд?

Тај свети рат, против западне плутократије и источног комунизма, који пропагира њихов Фüрер, а пропагандно уобличава наш заједнички пријатељ из салона Мими, др Гебелс, је обично срање. Ти сам знаш какве смо све проблеме у салону имали са тим лудаком. Сећаш се кад је малу Рози терао да општи са његовим псом? Замисли, тај имбецил је успео да докторира! Онај бедник кога смо терали, за неколико марака, да, заједно са својим псом, четвороношке лаје, окрећући се у кругу, док смо га поливали хладним вином и мазали колачима, данас је тај гмаз идеолог немачког народа. Еј, човече, шта је ово?! Шта се ово дешава? Они данас воде некакав свети рат, говоре о Ничеовом надчовеку, они који никада људи нису били. Гњиде обичне. Болесници. Гаде ми се. Стид ме је што је наш народ тако пао. Срам ме је да кажем да познајем те хуље. Они мужевни ратници, које смо заљубљено гледали у салону код Мими, то су, драги мој Густаве, обичне протуве, лопине, барабе које, надмоћни у својој обести, тероришу све којима управљању.

Мрзим их. Из дна душе. Послали су ме да очврснем, да се излечим, а ја сам све болеснији. Метиљавији. Нико не сме да ме дира. Никоме не полажем рачуна. Само себи. Покушавам да се спасем, али не иде. Све сам тужнији и усамљенији. Несретнији.

Много ми недостајеш. Не могу више да живим без тебе. Нешто морам да предузмем. Али, не знам шта. Покушавам да се проводим, да те заборавим, али бол је све већи. Сваки дан ми је све горе и горе. Нападе беса добијам све чешће. Не могу више да се контролишем. Избегавам да носим оружје, јер бих могао, у наступу беса, некога да убијем. Најрадије бих себе убио, али не могу. Кукавица сам. Слабић. Смрад. Никоговић. Нико и ништа. Нула. Чиста нула.

Најрадије бих све ове униформисане побио. Ово нису војници, ово су сатрапи. Као Сатурн, једу децу од главе. Крв је свуда. Улице су пуне крви. Стрељају свуда. Због новог светског поретка. Кога слика онај полудели молер. На бандерама висе људи. Љуљају се као пајаци. Видео сам кад су обесили девојчицу. Врат јој је поплавео, а језик одмах испао. Кажу да је комунистички бандит. Лудило. Потпуно лудило. Непоновљиво. Осећам да сви лудимо. Почећу да лајем, као наш пријатељ Гебелс.

Послали су ме да се излечим, а ја сам још луђи. Гори. Болеснији. Боже, има ли краја овом хаосу? Тешко ми је и патим. Патим због тебе. У ноћима, кад останем сам у хотелској соби, сетим се тебе. Ти си ме преварио. Једном. Био си са другим, док сам те ја искрено волео. Док сам ја патио, други те је грлио, љубави моја.

Волео сам те као што те никада нико неће волети. Волео сам те, и волећу те увек, нежности моја.

Једини мој, опраштам ти све. Однео си ми све. Узео све. Све сам дао теби. Своје тело и душу. Живим и живећу само за тебе, драги мој. Болујем са тобом и умрећу за тебе. Заувек. Скупићу снаге да макар једном постанем човек. Ја – лудак, болесник и кукавица.

Остаћеш увек у мени.

Сами.

Ја и ти.

Два тела, а једна душа.

Један дах.

Пољубац.

Вечно са тобом, твоја једина искрена љубав,

Ханс фон Колив.

 

 

                                                            III

 

 

– Шефе, све је готово. Спаковано, прегледано и послато, – рече г. Тигерман, задовољно трљајући руке. Волео је, кад би завршили посао, да се мало опусте. Предахну.

– Сјајно, – одговори г. Обрад Дреновац, виши контролор пред унапређењем. Био је задовољан што су дан раније завршили.

– Све на време. Уредно и тачно. Завршили би ми и раније да г. Тошић, по свом обичају, није мрљавио.

– Нисам мрљавио, г. Тигерман, радио сам пуном снагом.

– Г. Тошићу, мораш, ипак, да научиш већ једном да радиш организовано. Тимски. Дисциплиновано и тачно.

– Зар ја не радим одговорно?

– Некако, поштено да ти кажем, а да се не наљутиш, тешко се уклапаш у наш тимски рад.

– Ја више волим да солирам!

– Ха! – гракну г. Тигерман – Пусти ти твоје солирање. Због њега смо радили сат дуже. Модерни рад захтева чврству организацију, а ти се стално, брате, нешто губиш.

– Како се губим?

– Лепо. Губиш пажњу и сви, због тебе, трпимо. Немаш, брате, радних навика. Све ти нешто смета. И много си аљкав.

– Ја радим колико могу, – рече г. Тошић, подижући увређено обрве увис.

– Није него. А кад плата дође, стално нешто гунђаш. Па ти, г. Тошићу, као комунисти…

– Ја нисам комуниста, – прекиде га љутито г. Тошић.

– Рекао сам као комунисти, нисам рекао да си комуниста. Проповедају једнакост, а тамо…

– Па нормално је, г. Тигерман, да људи буду једнаки.

– За мене није нормално. Зашто би било нормално? Нормално је да људи буду различити.

– И да једни имају све, а други ништа? – јетко запита г. Тошић.

– То нисам рекао. Рекао сам да је нормално да људи буду различити. А ти хоћеш да сви имамо исто.

– Ја нећу ништа, г. Тигерман.

– Знам, мислио сам на оне твоје шумце.

– По чему су они моји?

– Па зар ниси, прошли пут, кад смо се расправљали, њих бранио?

– Јесам, па шта? Бранио сам их и бранићу их опет, – рече г. Тошић.

– Ако их браниш, значи да се слажеш са њима.

– Слажем се.

– Добро. Значи да си исти као они и…

– Нисам исти.

– Како ниси, човече, кад их браниш и подржаваш?

– Наравно да подржавам њихову слободарску борбу. Нећу, ваљда, да подржавам ове твоје што се Немцима у дупе увлаче.

– Нико се не увлачи Немцима, – плану г. Тигерман и преврну очима.

– А шта онда раде? Објасни ми, молим те. Зар Недић не прави владу уз немачки благослов?

– Наравно.

– Шта наравно?

– Наравно да прави, шта ту има лоше? – упита г. Тигерман.

– Како, човече, шта има лоше?! Он са окупатором шурује и владу праве.

– А шта, г. Тошићу, треба да, по твом мишљењу, урадимо? Да узмемо пушке и у хајдуке да се одметнемо?

– Зашто да не. Моралније је бити хајдук, него сарађивати са окупатором.

– Човече, јеси ли ти луд? Немачка је поробила читаву Европу, приближава се Москви, а ми Срби да се одмећемо у хајдуке?! Јеси ли ти, бре, блесав?

– Молим те, г. Тигерман, немој да ме вређаш.

– Извини, молим те. Само, реци ми, зар ти мислиш да ми не треба да сарађујемо са њима?

– Не треба, – одговори г. Тошић.

– Зашто?

– Зато што су окупатори.

– Само зато?

– Да, – одговори г. Тошић – Зар они нису окупирали нашу земљу?

– Јесу.

– Је ли ово њихова земља?

– Није.

– Имамо ли ми природно право да се боримо?

– Имамо.

– Сјајно, г. Тигерман, значи, напокон, сложили смо се да можемо да се боримо?

– Да, можемо, али нећемо, – одговори г. Тигерман.

– Зашто нећемо?

– Зато што је глупо да гинемо.

– Извини, г. Тигерман, зар се ниси сложио да имамо право на побуну?

– Јесам, али то не значи да ћемо то право искористити.

– Него?

– Гледаћемо наш интерес, – рече г. Тигерман и насмеја се.

– Какав интерес?

– Наш, народни интерес, г. Тошићу.

– Да калкулишемо? – запита г. Тошић.

– Наравно. Морамо да калкулишемо. Макар једном у историји да и ми, Срби, научимо да  рачунамо.

– Шта да рачунамо?

– Да рачунамо, г. Тошићу, исплати ли се нама та ваша, комунистичка сулуда побуна или не.

– Како ћеш то да израчунаш?

– Једноставно, – одговори г. Тигерман – У активу ћу ставити шта добијам, а у пасиву шта су ми расходи.

– Ха-ха, – насмеја се г. Тошић – Сјајно. Ово први пут чујем. И шта та твоја рачуница каже?

– Да смо у великом губитку. И да ћемо банкротирати.

– Зашто? – упита г. Тошић, изненађен током разговора.

– Зато што су, г. Тошићу, расходи огромни, а прихода нема.

– Како нема?

– Нема. Прихода никаквих нема.

– Г. Тигерман, а нова, хуманија држава, бољи живот, власт рада над капиталом?

– То су, г. Тошићу, сумњива и спорна потраживања и не улазе у биланс успеха.

– Не можете, побогу, г. Тигерман, вашу двојно књиговодствену логику да примените у моралу.

– Зашто не могу?

– Зато што слобода нема цену, – одговори г. Тошић.

– Све има цену, г. Тошићу. Понуда и тражња одређује цену. Што је тражња за слободом већа, већа је и цена. И обрнуто. Рецимо, у робовласничком свету је била мала тражња за слободом, па је, сходно томе, и цена била мала. Углавном се трампило.

– Занимљиво. А у тим твојим кривуљама, где су партизани? Постоји ли и њихова тражња за слободом? – упита г. Тошић.

– Постоји. Они су – црна берза!

Г. Обрад Дреновац се насмеја. Г. Мрвић искриви врат.

– Како црна берза?

– Лепо. Они шпекулишу на страни тражње, лажно је увећавајући да би, логично, подигли цену и присвојили добит.

– Какву добит, г. Тигерман?

– Њихова добит је нова власт. Коју намеравају на силу да узму. Народ им треба да помогне у томе. Без обзира на жртве.

– Шта ту има лоше? – упита г. Тошић.

– Има. Српски народ нема интереса да гине за њихову добит.

– Опет ти калкулишеш.

– Морам, рођаче, да смо били паметни и водили трговачке послове, уместо ратова, данас би нас било много више. И било би нам много боље.

– И наши стари су се, драги мој, следећи нашу светлу традицију, борили за слободу, – рече г. Тошић.

– Ако су наши стари правили грешке, не морамо и ми. – одговори г. Тигерман – Ваљда смо из историје, напокон, нешто научили.

– Како?! – повика г. Тошић узбуђен – А шта су, по твом мишљењу, требали да раде? Да живе у ропству?!

– Некада је и привремено ропство боље него да будеш мртав.

– Значи, г. Тигерман, боље да смо робови, него да смо слободни.

– Г. Тошићу, престани да изврћеш ствари! То су комунистричке методе. Ја говорим о стратегији једног паметног народа.

– А ми, по твом мишљењу, немамо никакву стратегију? И нисмо паметни? – упита г. Тошић.

– Нажалост, немамо. Ми Срби смо спремни на све, само не знамо националну стратегију да направимо. А, самим тим, нисмо паметни.

– Треба, значи, да позовемо друге да владају нама? – запита г. Тошић.

– Слушај ти, рођаче, или се правиш луд или ти… оно друго.

– Али ја тебе, г. Тигерман, уопште не разумем. Ми као да говоримо различитим језицима.

– Наравно, ја причам српски, а ти причаш руски. Ја мислим својом главом, а теби пуне главу интернационалне космополите.

– Буди јаснији и не вређај.

– У реду. Извини. Реци ми, јесмо ли ми, Срби, мали народ? – упита г. Тигерман.

– Како мислиш мали народ? Ми имамо богату и велику историју.

– Пусти то сада. Питам те јасно, јесмо ли ми Срби бројчано мали народ у односу на друге народе?

– Јесмо, – одговори г. Тошић.

– Добро. Јесмо ли ми кроз нашу богату историју, о којој ти са поносом говориш, много гинули?

– Јесмо. Гинули смо много.

– А за кога смо гинули? За чији интерес?

– Како за кога, гинули смо за слободу, г. Тигерман.

– Не постоји, г. Тошићу, на тржишту државних интереса, појам слободе. Постоји само голи интерес. И интереси се сударају. Јачи интерес побеђује онај слабији, је ли тако?

– Јесте. Али реци ми, за чији интерес смо ми гинули?

– За туђи, г. Тошићу, – плану г. Тигерман, бришући марамицом велики шиљати нос, – За туђе интересе су Срби увек гинули. И ништа нисмо имали од тога. Ништа. Никакве користи. Крварили смо за Европу, штитили је док се она развијала, а она нас увек курвањски издавала. Продавала. Мислиш ли ти да би Европа имала хуманизам и ренесансу да јој је Турчин набијао најбоље људе на колац? Да је силовао жене и децу, терајући европске владаре да му шетају обућу по дворишту? За кога смо ми, тврда главо, гинули на Косову? Зашто нисмо пустили Турке да у миру прођу. И да са Европом реше спорна питања. А ми смо се, мали и никакви, испрсили пред највећом силом. А Европа нам, човече, никада ни хвала није рекла.

– А зашто би нам рекла, г. Тигерман? Ми смо бранили нашу слободу.

– Како зашто?! Из пристојности, бре. Кад је, г. Тошићу, била Косовска битка?

– Знам кад је била.

– Знам да знаш, али реци да сви чујемо.

– 1389. године.

– Добро. А кад је Сулејман Величанствени заузео Београд?

– 1521. године.

– Одлично, г. Тошићу. А кад су Турци дошли под Беч?

– 1683. године.

– Сјајно. И?

– Шта и?

– Како шта и, па је ли теби јасно? Колико је Турцима требало да од Косова поља дођу пред зидине Беча?

– Доста.

– Колико доста?

– Преко двеста година.

– Ти си, г. Тошићу, банкарски службеник и мораш бити одговоран и прецизан. То сам ти већ на самом почетку рекао. Турцима је, дакле, требало, рођаче, тачно 294 године.

– Па шта?

– Како па шта? Колико има од Косова поља до Беча?

– Не знам.

– Отприлике. Не морамо у километар да рачунамо.

– Не знам, човече.

– Да ли има 10.000 км?

– Ма не, нема.

– Него?

– Има преко 1.500 км.

– Рецимо да има 2.000 км, може?

– Нема, али може.

– Добро. Е, видиш пријатељу, кад поделиш 2.000 км са 294 године, добијеш да су Турци, да би дошли под Беч, годишње прелазили 6.803 метра. Је ли тако?

– Јесте.

– Добро. То је годишња километража. Ако овај број поделимо са 365 дана у години, добијемо приближно 18,9 метара дневно.

Г. Обрад Дреновац се стаде смејати, бришући марамицом уплакане очи.

– Шефе, молим вас, ви сте један отмен господин, немојте да ми се смејете. Ево, то су бројке. Ви сте рачуновођа бољи од мене, реците, да ли сам негде погрешио?

– Не, нисте, – одговори г. Обрад Дреновац и настави да трља очи.

– Могу ли, шефе, да наставим?

– Можете, само изволите.

– Хвала. Дакле, господо, Турцима је требало да пређу 18,9 метара дневно како би стигли до Беча. Сјајно! Господо, морате признати да за једну озбиљну војску, опремљену најбољом коњицом, није страшно да прелази дневно 18,9 метара. Је ли тако, шефе?

– Тако је, – смејући се одговори виши контролор.

– Молим вас, немојте да се смејете. Ово су бројке. Ми смо банкарски службеници и признајемо само језик бројки.

– Г. Тигерман, престани да карикираш историју, изволи извуци закључак, – рече нервозно г. Тошић.

– Закључак је, господо, јасан. Ако је тада најјача светска сила, Турска Империја, путовала од Косова поља до зидина Беча 294 године, прелазећи дневно 18,9 метара, значи, г. Тошићу, да се неко испречио тој сили и ометао је у победничком кретању. Значи да је крв лила потоцима и да је неко страдао. Је ли тако?

– Тако је, господине, – одговори г. Тошић.

– Ово су, господо, факта. Одговорно тврдим да ми Срби немамо чега да се стидимо. Ми смо остављени да нас Турчин коље, док је Европа доживљавала прогрес. Ако неко треба да се стиди, онда то нисмо ми, то је онда само Европа.

– Слажем се, – рече г. Обрад Дреновац, пакујући полако предмете у сто.

– Зато, г. Тошићу, никакве револуционарне побуне, у којој једни смењују друге, борећи се за некакву њихову слободу, нису потребне нашем народу, – рече г. Тигерман, задовољан што је виши контролор потврдио његову теорију.

– А шта онда да радимо, г. Тигерман?

– Ништа. Ми смо окупирани и не треба ништа да радимо. Нека се велике силе боре за нови светски поредак. Ми ћемо се, по окончању борбе, прикључити победнику.

– Подло, г. Тигерман. Подло и кукавички.

– Није, г. Тошићу, чини ти се. Само је мудро. Ми смо мали и склањамо се, чувајући главу, док се велики не договоре.

– И кад се договоре, онда ћемо да се прикључимо победнику?

– Да.

– Срамно, г. Тигерман, српски народ на то никад неће пристати.

– Мора.

– Зашто?

– Зато што ће, у противном, завршити под једном шљивом, сањајући о свом небеском пореклу.

– Глупости, док је нама братске Русије, не треба да бринемо, – рече г. Тошић и поносно подиже главу.

– Браћа јесмо, г. Тошићу, али нам новчаници нису исти. Они имају свој интерес, а ми наш.

– Г. Тигерман, до врага, престани све да гледаш кроз новчане трансакције.

– Морам, г. Тошићу, научили сте ме ви марксисти да друштвену свест одређују производни економски односи. Дакле, интереси. Руси имају своје интересе, а ми, Срби, наше.

– Руси су наша браћа и увек су нам помагали.

– Више су узимали из нашег новчаника, него што су у њега стављали. Салдо је негативанм – за нас, наравно.

– Они ће, г. Тигерман, једини сломити ову захукталу фашистичку пошаст. Сломили су Наполеона, сломиће и Хитлера.

– То је њихов проблем.

– Није њихов него свих нас. Када сломе фашистичку Немачку, донеће слободу осталим европским народима.

– Какву, бре, слободу? – упита г. Тигерман.

– Слободу сваком човеку да може да живи од свог поштеног рада. Скинуће вековне окове и, напокон, створити хумано друштво, без експлоатације човека од стране другог човека.

– Г. Тошићу, извини, да те питам нешто. Колико је људи од Октобарске револуције до данас напустило совјетску Русију?

– Откуд ја знам…

– Да ли је много људи напустило?

– Јесте, много, али не знам број.

– Добро. А колико је, г. Тошићу, у истом том периоду људи ушло у совјетску Русију?

– Не знам.

– Је ли много људи ушло?

– Није.

– Је ли мало?

– Јесте, вероватно.

– Добро. Знаш ли ти, г. Тошићу, некога ко је отишао сам или са својом породицом да живи у совјетску Русију?

– Не знам.

– Не знам ни ја. А знате ли ви, можда, г. шефе? – упита г. Тигерман.

– Не знам никога, – смејући се одговори виши контролор.

– А ти, г. Мрвићу, знаш ли ти некога?

– Па, овај, како да кажем, овај, не, не знам, – збуни се г. Мрвић изненадним питањем.

– Ето, г. Тошићу, видите, никога не знамо. Ако искључимо дипломате и пословне људе, који због интереса, привремено живе у совјетској Русији, остали људи тамо не иду.

– Шта хоћете да кажете, г. Тигерман?

– Хоћу да кажем следеће: ако је излаз пара из фирме већи од улаза, односно ако улаза нема, онда ће та фирма брзо да банкротира.

– Побогу, г. Тигерман, каква су то глупа поређења?

– Нису глупа. То су факта. Ако државу више напуштају људи, него што у њу долазе, онда значи да у тој држави нешто не ваља. Да је нешто труло. И да људи стога из ње беже.

– Људи не беже, они одлазе где је боље. Русија је у развоју и не може преко ноћи стићи и престићи капиталистичке земље.

– Тако је, г. Тошићу. Људи одлазе где је боље. Како онда можемо очекивати од државе, из које њени грађани беже, да она доносе слободу осталим поробљеним народима? Ако би таква држава, којим случајем, и победила, настављајући досадашње освајање слободе, поставило би се питање где ће онда други људи да беже, г. Тошићу? Где? У које земље?

Г. Тошић нервозно поче да ломи прсте. Беше узбуђен и хтеде том крупном недићевском пијанцу, педантном и логичном, да сломи тај велики шиљати прорачунати нос.

– Немој да се нервираш, г. Тошићу, – насмеја се г. Тигерман и пакосно мрдну носем – Проблем је велик. Светски. Тешко решив. Је ли тако, шефе?

– Тако је, г. Тигерман, – одговори виши контролор.

– Значи, господо, од те светске револуције нема ништа. Зато што људи, ако би она победила, немају где да побегну!

– За тебе је, дакле, садашње стање добро? – упита г. Тошић, видно разочаран овим мудровањем.

– Није идеално, али је, с обзиром на време, подношљиво, – одговори г. Тигерман и слегну широким раменима.

– Теби не смета то што на Теразијама висе лешеви? Теби је то подношљиво?

– Смета ми. Али, нажалост, тако мора бити.

– Мора! Мора! – скочи г. Тошић и стаде нервозно да шета канцеларијом – Шта ти причаш, г. Тигерман? Зашто мора?

– Мора, нажалост, г. Тошићу, зато што су ти људи, заведени, кршили пропис.

– Какав, бре, пропис, шти ти лупеташ?

– Пропис окупационих власти, – мирно одговори г. Тигерман – Ми смо, г. Тошићу, капитулирали, Краљ и Влада су нам побегли, земља је поражена у априлском рату. Морамо, дакле, поштовати законе победника.

– Г. Тигерман, имаш ли ти срца, осећања, човече! Пуне су улице лешева, убијају нас на сваком кораку, а ти филозофираш о законима. Хоће нас Србе да истребе, као Јевреје и Цигане што обележавају и прогоне.

– Прогоне, г. Тошићу, све оне који не поштују ред и дисциплину. Прогоне твоје комунисте јер праве диверзије и саботаже.

– Није тачно! Систематски убијају све што је српско. Убијају жене и децу, одводе у радне логоре. Хоће да нас све истребе, а ти са њима, из интереса, склапаш уговоре. Какав, бре, интерес? То је перверзна, болесна идеологија, која хоће нашу расу да уништи.

– Није тачно, г. Тошићу! Све су то ваше комунистичке лажи. Хоћете само да направите хаос, да бисте се ви онда појавили као спасиоци.

– Г. Тигерман, да ли они лешеви висе на Теразијама или не висе?

– Висе, нажалост, али то није геноцид, то је казна за непослушне.

– А жене и деца? Логори?

– То не постоји.

– Не постоји! То у вашој блесавој глави не постоји, г. Тигерман! И у вашем “Новом времену“! За вас, до јуче, нису постојале ни избеглице. Пуна Србија избеглица, а “Ново време“ ни једне једине речи није написало о усташким злочинима. Зато што су усташе, у вашем књиговодственом интересу, склопиле добар уговор са Немцима. То је та ваша банкарска логика.

– Будалаштина! Ја о томе нисам говорио. Немци немају ништа против нас Срба. Немци су највиталнији и најздравији народ Европе. Радни су и организовани. Знају шта хоће и биће владари света. Ми треба то да схватимо, г. Тошићу. Да схватимо на време.

– И томе треба да се приклонимо?

– Да, – одговори г. Тигерман.

– Е, неће моћи, г. Тигерман. Неће! Та идеологија крви и тла! Перверзна, болесна и лудачка! Истребити друге, наводно, ниже народе! Сада су то Јевреји и Цигани. Сутра ће то бити Словени. А права посластица ћемо бити ми, Срби. Да нам врате за пораз у Првом рату.

– Немојте тако, г. Тошићу. Слушаш много радио Лондон. Искључи ту фабрику лажи.

– А ти, г. Тигерман, кад будеш имао времена, увече, касније, кад изађеш из кафане, отиђи до хотела “Оријент“.

– Шта ћу тамо? – упита г. Тигерман и зачуђено погледа.

– Отиђи тамо да видиш свог надчовека, коме се клањаш и који ће, како ти очекујеш, владати светом. Отиђи да видиш болесне лудаке, предвођене једним перверзним поручником, кретене који треба да валадају нама. Ако је то та Нова Европа, коју ти подржаваш, онда је боље да се одмах убијемо. Или да се сами обесимо на Теразијама. Сами, г. Тигерман! Са-ми!

– Господо, време је истекло, – рече виши контролор, кандидат за шефа – Радни дан је завршен. Одморите се, испавајте добро, сутра нас чека пуно посла. Хвала вам и довиђења.

 

                                                                  IV

 

 

Поручник Ханс Фон Колив, двадесетседмогодишњи доктор правних наука, пео се полако уза степенице Врховне Команде, у својој новој, свечаној униформи, блед, исцрпљен и са великим подочњацима. Јутрос рано, дугом лупом на хотелска врата, пробудио га је лични курир новоименованог Врховног Заповедника Србије, генерала Хајнриха Данкелмана, и донео му писмо господина Врховног Заповедника. Генерал Данкелман га је најљубазније молио да хитно, у току данашњег дана, дође до њега у Врховну Команду.

Поручник хукну.

– Крајње је време! – помисли, одлазећи у купатило да се, после неиспаване ноћи истушира, освежи и припреми за аудијенцију.

Мука му је већ било од свега. У последњих недељу дана, откако је сахрањен човек који га је, разумевајући га потпуно, штитио – генерал фон Шредер, Војни Заповедник Србије, сваког дана га је посећивао неко од пријатеља из Врховне Команде. Данас је, напокон, нови Врховни Заповедник, генерал Данкелман, желео да га упозна. Осећао је да је прошло време прећутне заштите покојног генерала и да је, енергичан и виспрен, генерал Данкелман, кога није лично познавао, одлучан да његов случај, напокон, изведе на чистину. То је, искрено говорећи, пре или касније, очекивао, јер су се догађаји, од несреће генерала вон Шредера, за коју је, без разлога, непотребно кривио себе, отели свакој контроли. Био је потпуно изгубљен. Побркао је све, дан и ноћ, доручак и вечеру, а, нарочито, пића.

Никада се није тако крвнички опијао. Прошлог јутра је у бесвесном стању пребачен из ноћног клуба “Оријент“ горе у своју собу. Упркос строгој наредби Управе града, потписаној од стране самог Команданта града, пуковника Кајзеберга, о поштовању наредбе о полицијском часу, одабрани гости клуба “Оријент“, међу којима је било и високих официра саме Врховне Команде, предвођени поручником Хансом фон Коливом, сваке вечери су до зоре пијанчили, иживљавајући се до болесне перверзности. Поручник је из вечери у вече виђао све већи број официра Команде, који су му, пијаном до бесвести, са страхопоштовањем прилазили, дивили му се и хвалили га, знајући за његове берлинске везе. Које су ишле до самог врха. До самог Фüрера.

Поручник није обраћао пажњу на ову полтронску официрску камарилу. Вређао их је и понижавао. За њега је било пресудно да се што боље забавља и да ублажи свој неизмерни бол. Стога је, захваљујући предузимљивости власника хотела, успео, специјалним каналима, да ступи у везу са својом драгом маман Мими, која му је, опростивши онај проклети скандал, послала, у знак пажње, препоруке за неке њене девојке. У знак помирења, да би му се извинула за све, приликом прославе рођендана неког дебелог пуковника, наступила је изненада мала Розика. Поручник је био пресретан. Одушевљен. Та мала Розика га је толико силно узбудила, да је, лијући сузе, непрекидно пио, држећи се, испод стола, за руку са капетаном Милером. Онда је нагло устао и, отварајући једну флашу за другом, шампањцем почео да полива по глави слављеника, његову супругу, себе и све остале госте. Гости су вриштали од узбуђења. Скакали су по столовима и, препуштени страстима, гађали се свежим хлебом, месом и колачима, да би, на крају, један мајор, потпуно контузован од пића, мокрио у чашу пуковникове супруге, док је она вриштала од среће. Поручник је видео да гости све више губе контролу, да се опуштају неумерено и да ће, ако овакве сеансе потрају, ускоро, читава Врховна Команда прећи у њихов ноћни клуб. Знао је да је његова слобода, коју је уживао свих ових месеци угрожена, да је при крају, и да ће нови Врховни Заповедник, чим преузме дужност, морати нешто радикално да предузме.

Стога се препуштао све луђим проводима. Јутрошњи позив генерала Данкелмана није га изненадио. Очекивао га је. Изненадио га је само префињен и љубазан тон генераловог писма. То није очекивао. Мислио је да ће га, у пратњи страже, везаних руку, спровести у Главњачу, оптужујући га за најтеже злочине против Рајха, и да ће га, након кратког суђења, стрељати као побеснелог пса. Томе се надао. Сваког дана. И чудио се зашто патрола не долази по њега. Био је спреман за ликвидацију. И овако му се живот огадио. Остарио је и заморио се. Преморио. Губио је снагу све више. Краткотрајна веза са потпоручником Фелером, једним скоро голобрадим плавокосим младићем, прозирног лица и малих дечјих руку, танких прстића, нагло се прекинула. Потпоручник Фелер је једног јутра, после бурне ноћи, нађен у клозету касарне, на чучавцу, у седећем положају, пререзаног гркљана, док су му ноге вириле испод врата. Поручник Ханс фон Колив сазнао је за то тек увече од капетана Милера, јер су самоубиство потпоручника Фелера брижљиво крили у Команди. Капетан му се унео у лице, држећи руку на унутрашњој страни поручникове бутине, и тихим гласом, шапатом, док су му се танки бркови смешно померали, често се облизијући, описивао трагичну смрт потпоручника.

Смрт се ширила свуда око њега. Покушавао је да побегне од себе, али није могао. Покушавао је, у пићу, све да заборави. Али, сећања су навирала. Густав му је био стално пред очима. Његов лик га је пратио свуда. На улици, у позоришту, на коњским тркама и на фудбалским утакмицама, које је, не зна из ког разлога, понекад ишао да гледа.

Свуда је видео своју непреболну љубав. И страсни покушаји капетана Милера да га утеши, развесели, одобровољи, да му одагна тугу, нису имали никаквог успеха. Једино су га ноћни проводи у клубу све више узбуђивали. Све је више лудео. Осећао се једино испуњен у клубу. Доласком мале Розике, његове страсти су се још више разбуктале. Гореле. Тело му је дрхтало. Нешто га је изнутра гурало. Терало. Вукло. Гонило. Нешто је у њему трулило. Распадало се и покретало. Обузимало га је сладострашће. Сећање на салон маман Мими палило је његову машту.

Једне ноћи, после поноћи, на изненађење свих гостију, који су, опијени вином и развратом, лудовали, скочио је на бину до Розике и укључио се директно у програм. Почео је да се свлачи по ритму музике, уз опште одобравање свих присутних, уз женску цику и вриску, мушке погрдне речи. Осећао је како расте, лебди и, ношен неким новим осећањем, занесено је почео да плеше. Гледао је гомилу испод себе, ту људску трулеж и смрад, беднике бачене на сметлиште историје. Женско месо је воњало. Мушки зној му је штипао носнице. Музика га је дражила. Носила. Ослобађала.

Мала Розика се, у ритму, увијала око њега. Са њим. Скинуо је ципеле. Љуљао се, савијајући колена. Врцкао. Кокетирао. Трептао. Лизао језиком усне. Њихао се у куковима. Скиде кошуљу. Баци је у публику. Жене су вриштале. Поче, окрећући се у месту, да откопчава панталоне. Најпре каиш, а онда дугмад. Угасише светла. Црвена светлост рефлектора га обасја. Њега и малу Розику. Која је, клечећи испред њега, на коленима, забацујући главу, лизала његове руке. Вртело му се у глави. Стомак поче да га мучи. Резало га је у грудима. Душа је патила. Публика је у трансу аплаудирала. Жене су цичале. Мушкарци, набрекли, дахтали. Погледа у црвену светлост рефлектора. Виде како се крв слива са Херманове секире. Крв потече према њему, ношена снопом црвене светлости. Заљуља се. Осети да му се повраћа. Мала Розика, задихана, откопча последње дугме. Осети њен врели дах. Поче да му спушта панталоне. Бубњеви почеше да ударају. Најежи се. Сузе му потекоше. Осети на уснама чврсте Бергерове прсте. Грозница га ухвати. Бубњеви му пробише бубне опне. Публика је тапшала. Рикала. Роптала. Као дивља побеснела звер. Хорда се будила.

Учинише му се, онако повијени, искежени, док су тапшали, као чопор мајмуна. Забаци главу. Из грла пусти глас. Прави мајмунски зов. Чопор одговори. У глас. Женке се, жељне парења, прве јавише. А онда, за њима, љубоморни мужјаци. Клуб се претвори у непроходну прашуму. Проговорише дилувијални нагони. Први човек. Прави. Онај што се, сишавши са гране, усправио. Онај који је проходао. Публика га осети. Њега, предводника. Савише се још више. До свог далеког рођака. Оног који није знао да убија. Чопор је, подижући главе, страсно урликао. Ударали су ногама о под. Табанали. Пратили удар бубњева. Грла су подрхтавала. Жиле искакале. Будио се у чопору бес. Понижени су се бунили. Устајали. Противили. Хтели су нешто боље. Више. Нешто што је само он осећао. Пратили су га у стопу. Разумели. Подржавали. Храбрили. Тражили да настави. Велики врач. Мала женка му нагло скиде панталоне. Чопор урликну. Чаше почеше да пуцају. Све полете у ваздух. Стајао је у својим црвеним чипканим свиленим гаћицама. Публика је вриштала од задовољства. Стењала. Жене су падале у несвест. Мушкарци стадоше крвнички да псују. Лармају. Најбестидније речи га запљуснуше. Затвори очи, згрчи се, отвори уста и, лијући сузе, поче да се смеје. Био је пред оргазмом. Крикну. Застења. И, увијајуће се као змија, стаде по публици да повраћа. Ноге га издадоше. Заљуља се и паде на Розику.

Свршено је било. Све.

Светла се упалише. Сви почеше да аплаудирају.

– Браво! Браво! Браво, мајсторе!

Трже се. Збуни. Устадоше. Он и Розика. Држали су се за руке. Пољубише се и поклонише. Публика је непрекидно аплаудирала.

Зора се будила кад је, исцрпљен од узбуђења, легао. Није могао да спава. Мислио је на Густава.

Од те вечери, наступао је редовно. Имао је своју тачку. Мала Розика му је помагала. Спремала му гардеробу за наступ. Доносила му је најлепше грудњаке и женске гаћице, мидере, подвезице и жабице. Шминку и пудер, сенке, добијали су директно, као поклон, из салона маман Мими. Клуб хотела је имао све више гостију. Газда је био пресрећан.

Тачка је из вечери у вече добијала све луђе облике.

Препустио се машти. Његову ингениозност публика је у трансу пратила.

А онда је почео да укључује у тачку и госте.

Утркивали су се официри, високи државни службеници, управници, дипломате, пословни људи, најугледнији грађани да, заједно са својим успаљеним супругама, љубавницама и пријатељицама, учествују у његовом програму.

Сваки пут све више. Сваки пут другачије. Откачено. Слободније. Луђе. Границе су се померале. Нестајале.

Знао је да ово не може још дуго да траје. Осећао је да се крај овом циркусу ближи. И зато је био све луђи. Смелији. Палио је госте својим болесним хермановским лудилом.

А када се, једне вечери, онај дебели пуковник, масан и маљав, попео на бину и скинуо, остајући у зеленом грудњаку и свиленим уским зеленим гаћицама, тако да му је бело сало кипело и подрхтавало, док га је је његова успаљена супруга, обучен у горњи део његове пуковничке униформе, обнажена, без гаћица и прслучета, кожним бичем крвнички шибала, тада је поручнику Хансу фон Коливу постало јасно да је ђаво однео шалу и да је све готово.

Ујутру га је пробудио лични курир генерала Данкелмана.

Пео се полако уз степениште Врховне Команде, потпуно равнодушан за своју даљу судбину.

Волео би да га стрељају. Одмах. Без суђења. Вешање му није естетски одговарало. Сем тога није волео ни висину.

Када је, најављен, ушао у пространи кабинет Врховног Заповедника Србије, г. генерала Данкелмана, у кабинету су већ седели, с једне и друге стране огромног стола, г. генерал Франц вон Најхаузен, генерални опуномоћеник за привреду Србије и, насупрот њему, г. пуковник Кајзенберг, Командант Управе града.

Г. генерал Данкелман је стајао крај прозора, окренут леђима и гледао у двориште. Поручник стаде у врх стола, насупрот Врховном Заповеднику, скиде полако шапку, стави је под леву мишку и, гледајући у завесу, прекрсти руке на каишу. Нико ништа не рече. Сви су ћутали. Врховни Заповедник оста окренутих леђа. Време је споро пролазило. Поручнику се учини да стоји читаву вечност.

Генерал Франц вон Најхаузен, буцкасти господин са облом главом, трљао је нервозно отекле јастучиће на горњем делу шаке. Г. пуковник Кајзенберг  шпицаст у лицу, мршав, укочено је гледао у једну тачку.

Поручник је стајао опуштено. Није имао вољу да стане мирно. Није ни желео. Осећао би се глупо. Преглупо. Чуо је сат на зиду. Равномерно је откуцавао. Лагано.

Врховни Заповедник се нагло окрете, одсечна корака приђе, стеже вилицу да му се сви мишићи на лицу оцрташе и унесе се поручнику равно у лице. Гледао га је својим плавим, леденим погледом. Поручник се трже и, несвесно исправи. Виде Бергерове челичне очи. Осети страх. Неизвесност. Колена му клецнуше. Обори поглед. Није могао да издржи тај укочени смртни поглед.

– Господине поручниче, говорим вам као Врховни Заповедник. Наређујем вам, да од данас извршавате све наредбе које Врховна Команда донесе. У противном, бићете по кратком поступку ратног права осуђени и стрељани.

Окрете се, нагло, према генералу и пуковнику. Они као по команди устадоше.

– Задужујем г. генерала Фрица фон Најхаузена и г. пуковника Кајзенберга да спроводе све моје наредбе. Моја наредба ступа на снагу одмах.

Врати се до врха стола, лупи чизмом о чизму и рече:

– Господо, слободни сте!

Изађоше сва тројица напоље. У ходник. Г. генерал Фриц вон Најхаузен ухвати благо поручника под мишку и, окренувши се г. пуковнику Кајзенберу, рече:

– Ја ћу даље, господине пуковниче.

Пуковник их поздрави, а њих двојица уђоше у генералов кабинет.

– Седите, г. поручниче. Морамо озбиљно да поразговарамо. И ви знате, паметни сте, да овако више не може. Говорим вам као пријатељ. Необично ценим господина грофа и драгу грофицу. Зато сам дужан да вам помогнем.

Поручник је одсутно гледао у облог господина пред собом. Знао је да сада почиње тежи део посла. Мучнији. Родитељски састанак. Критика и самокритика. Наводиће се најтежи примери, јер је његов случај тежак. Сложен. Наоружа се стрпљењем. Само да га бес не ухвати.

Унапред је жалио овог симпатичног дебељка. Видело се, био је господин. Меке, лепе покрете је имао. Сажали се. Постаде му некако драг. Мио. Са том његовом крупноћом. Сети се пуковника из клуба. Генерал није био тако дебео. Био је елегантно попуњен.

Како би њему стајали зелени грудњак и свилене, зелене, уске гаћице?

Та мисао га орасположи. Хтеде да се насмеје.

Али одустаде.

Генерал никада не би пристао да наступи у његовој представи. Никада. Замишљао га је у белој, мекој, памучној спаваћици на црвене туфне, дугој до земље, са мрежицом на глави, како пре 22 часа, попивши шољу хладног млека, одлази на спавање. Педантни, однеговани господин. Са чистим, белим прстима.

Зато је и волео његове родитеље, грофа и грофицу.

– … Зато ћете данас прећи у касарну. Добићете засебну собу и посилног. Мораћете да извршавате све ратне задатке. Имаћете дежурства, ићи ћете у патроле…

Речи су се сливале са тих малих меснатих усана, уоквирених буцкастим образима. Одмах изнад горње усне, од узбуђења, појавише се ситне капљице зноја. Пробише.

Генералу је припала незахвална дужност. Морао је, као пријатељ куће, вођен вишим интересима, да помогне грешнику. Болеснику. А није знао, дебељко, да је поручник фатално болестан. Луд. И да му нема спаса.

Осети мучнину. Сети се оца. И мириса пољског цвећа. Бес га обузе. Ухвати се за слепоочницу. У глави му је бучало. Уморан је и разочаран. Кандидат за смрт. Зашто га онај мужевни Врховни Заповедник није додирнуо… По уснама.

– … тако да ћемо ми, надам се, лепо сарађивати. Ја ћу вам очински помоћи да пребродите ову кризу…

Мале усне су се саме мицале. Мљацкале. Збориле. Речи нису допирале до њега. Капљице зноја су се увећавале и умножавале. Било их је све више.

Сети се Густава. Шта ли сад ради његова љубав? Да ли му Бергер долази у посету, или су, после његовог скандала, раскинули.

Уосталом, то више није важно.

Он је Густаву већ опростио. И писмо му је послао. Да му покаже своју верност. Своју љубав. Само њега воли. Само за њега живи.

Шта овај буцко прича? Помиње вежбе, устајање, патроле. Шта то њега брига? Он не може више овако. Нека га стрељају. Лепо је онај челични рекао. Шта се ту може? Нико му не може помоћи. Нико.

Он је располућен. Између оног мајмунског чопора и овог буцка.

Пропао је потпуно. Не могу му помоћи. Никако. Узалуд се овај ту труди. Векови су иза њега.

Мале усне се навлажише. Млеле су непрекидно.

Шиљати језик је палацао. Као у змије.

Он је отрован. Од првог дана. Од када је рођен.

Отровао га је Херман.

Спопаде га бес.

Замути му се у глави.

Мука га обузе.

Осети малаксалост. Немоћ. Слабост.

Осети топлину доле.

Мале усне су биле све влажније.

Језик је све брже сиктао.

Капљице зноја оросише горњу усну.

Спопаде га страст.

Капљице су се све више и више гомилале на горњој усни.

Језик је могао сваког тренутка да их покупи.

Сад ће… Не, неће.

Сад ће… Не, неће.

Е, сад мора! Промаши. Неће.

Поново се увуче. Нестаде.

Поручник нагло устаде.

Приђе генералу, саже се и језиком му покупи капљице зноја са горње усне.

Окрете се.

И изађе.

 

 

                                                              V

 

Беше недеља. Послеподне. Г. Обрад Дреновац је, после скромног ручка у ресторану “Парк“, прочитавши “Ново време“ и “Обнову“, полако кренуо кући, носећи преко руке свој огромни сиви кишни мантил. Није могао да једе. Келнери су се пожртвовано трудили да свог сталног госта одобровоље. Покушавали су обилним, укусним ручком да га приморају да, на тренутак, заборави бриге. Да се опусти, да ужива. Али, узалуд. Г. Обрад Дреновац је наручио врло скроман ручак, али, ни њега није могао да поједе. Једноставно, био је потиштен. Утучен. Међународна ситуација, коју је, из дана у дан, грозничаво пратио, бивала је све ужаснија.Фашистичка Осовина је непобедиво ломила све пред собом. Изгледало му је као да се распадају све старе грађанске вредности, као да нестају, повлаче се пред осионим расним примитивизмом који, праћен агресивном пропагандом, пуном нетрпељивости и искључивости, прети да уништи и пороби све што је слободно и различито. Дипломатски покушаји тзв. слободног света да кокетира са експанзивним нацизмом, у очекивању да ће се, у међусобној борбеној противречности, фашизам сударити са сродним, суровим и искључивим бољшевизмом, и да ће тако, једним потезом, бити збрисана два зла, сама од себе,  сви ти покушаји пропали су јер је Фüрер приредио изненађења бескомпромисним бомбардовањем бољшевичких градова и лука. Тако су нестале и последње илузије о болесним намерама минхенског молера. А када је, под кишом цвећа, Велики Вођа прошетао улицама Париза, решен да на миру, са својим љубазним домаћинима, попије кафу, тзв. западни слободни свет је тек тада престао да калкулише, схватајући да је ђаво однео шалу. Међутим, било је касно за све: континентална Европа била је већ окупирана. Још су само амерички пословни кругови, пратећи кретање акција на њујоршкој берзи нервозно шпекулисали, убрзано се прерачунавали, анализирали, планирали профите, очекујући да би, после Велике економске кризе и амбициозно замишљене политике Њу Дила, обновљена рецесија, која се циклично појављивала, могла да се реши једним оваквим, као нарученим, светским ратом. Уједно, отварала се могућност, по први пут, да се Нови светски поредак, који су прокламовали нацисти, успостави врло успешно по америчке интересе, јер ће се, с једне стране, после пропасти нацизма, отворити дуго сањани амерички пут у Европу, а, опет, са друге стране, подржавање неекономског бољшевичког режима пружиће капиталистичкој привреди добру сировинску базу за будућност. Све у свему, док су сви калкулисали, немачка нацистичка машинерија је брзо напредовала на свим фронтовима.

Новоформирана влада г. генерала Милана Недића је покушавала, пратећи тренутну светску ситуацију, да сачува српски народ од новог зла, али, упркос свим апелима и прогласима, позивима и наредбама, српски хајдучки дух се, осећајући издају, није дао покорити. Перманентна репресија над Јеврејима и Циганима, комунистима и свима онима који нису, по мишљењу Врховне Команде, поштовали окупациону власт, проширила се убрзо и на остало српско становништво. Непрестане приче које су, преношене народним страхом, долазиле до г. Обрада Дреновца, биле су, из дана у дан, све језивије. Поред усташких злочина у НДХ, којима је систематски уништаван српски народ, све више и учесталије су се по Србији кретале немачке казнене експедиције, које су немилосрдно убијале, у знад одмазде, мушкарце, жене и децу. Све под јединственом паролом одбране Реда, Рада и Закона. Наравно, ни у данашњим новинама, “Новом времену“ и “Обнови“, по обичају, ништа није писало. Као да се све то дешава неком другом, непознатом народу. Г. Обрада Дреновца је то излуђивало. Поражавало. Љутило. Није могао да верује да таква бестидност постоји. Оно што су сви Београђани видели, нису хтели да виде режимски новинари. Плаћени бедници. Информативна блокада је створена у главама шкрабала која, служећи окупаторском режиму, нису желела да виде да на Теразијама десетине обешених људи висе на уличним бандерама.

– Висе људи, искежени, модри, унакажени кажњеници, висе над нашим главама као весници нове катастрофе, која нам се спрема. Лебде обешени као анђели, задржани на свом путу ка небу, узвишени у својој несрећи, док се испод њих мирно шета, пије, игра и једе. Опомињу нас да не заборављамо, јер несрећа, ако је већ код нас доручковала, не мора и да вечера ту. Али, залуд. Као да нико ништа не види. Као да не гледају у висине.

Зашто људи данас висе? Који је у томе смисао?

После стотина хиљада година еволутивног развоја, после великог, историјског скока, када се мајмун, напокон, осмелио да скочи доле, на земљу, и да се усправи, сада, у XX веку, веку техничко-технолошког прогреса, вешају људе, насилно их пењу на гране, одузимајући им живот, као да човек није највише савршенство природе.

Где се људска памет изгубила? Зашто то радимо? Зашто смо се сакрили? Немилосрдни смо, себични, покварено чувамо своју приватност, равнодушни за друге, као да нас ништа не интересује. Као да ми нисмо следећи. Као да се ми нећемо, на том путу ка звездама, љуљати над нечијим главама, очајнички опомињући оне доле да се уразуме и дозову памети.

Шта човек да ради? Куд да крене? Како да се понаша? Како, у овој касапници, да сачува људско достојанство? Како? –

Шетао је полако, пружајући ногу испред ноге, гледао у врхове ципела, погнуте главе; чинило му се да је обешен и да му се ноге љуљају. Напред, назад. Лево, десно.

Можда је, ипак, оним горе несретницима лакше, јер су се ослободили беде, понижења, спасили душу, а он, живи мртвац, леш који хода, бори се са својим тешким мислима, плашећи се да не полуди. Сутра почиње нова радна недеља, пуна нових обрачуна и извештаја, пуна свакодневних оперативних послова, који га, на тренутак, испуне, али, касније, на крају, кад све сумира, животни салдно је негативан.

– Радимо, боримо се, мучимо, покушавамо нешто да урадимо, сабирамо, одузимамо, затварамо очи, правимо компромисе и онда, на крају животног пута, салдирајући, видимо да је, нажалост, све било узалудно и да смо у великом животном минусу. Тај дефицит у животу не можемо покрити никаквим самозаваравањем. Бекством. Краткотрајним шпекулацијама на крају промашеног пута, које попримају привид да смо успели да избегнемо несрећу и да је, самим тим, наш живот осмишљен. Такав биланс стања је надуван, лажан, шупаљ, и завшава се у потпуном забораву. Као да никада нисмо ни постојали. Нестајемо у колони смртника, неприметни као да нисмо ни живели. А како за нама, Дреновцима, штоно рекао покојни отац, нико не плаче, онда је слика ове пролазности и растанка у потпуности уоквирена. Зашто живимо? Зашто све то подносимо кад, на крају, све постане бесмислено? Зашто пристајемо кад, после свега, никакве користи немамо? Ко ће се икад сетити да је некад  давно постојао неки Обрад Дреновац? Ко? –

Замишљен, дође је до стана, отвори врата и не палећи светло, осветљен уличним канделабром, који је управо упалио, пажљиво одложи свој кишни мантил. Изу ципеле и онако обучен, што никада није радио, баци се на кревет. Гледајући у празну вазу на столу, даље је размишљао.

– Живот је празан као ова моја ваза. Празан и никакав. Зјапи као она тамна рупа на вази, мрачна и дубока, обесмишљена, очекује свој букет цвећа који ће јој, напунивши је, дати виши смисао. Узвишеност. Ова ваза без цвећа је као човек без духа. А човек без духа животари до прве повољне прилике, када би могао, у једном трену, да додирне звезде и, пропуштајући своје спасење, правда се, љути, зловољан је, у очекивању, опет, неке нове прилике. Коју, наравно, неће никад искористити. И тако ће се његов прозни живот, у коме нема никакве узвишене мисли ни идеје, котрљати све до оне рупе у вази, где ће, потонувши у устајалу воду, бити проливен у фекалије као смрдљива течност. То се онда, уистину, може назвати животом на ђубришту историје. Човек калкулише, склања се, сагиње, води поверљиве разговоре, куне се, суздржава, верујући да тако избегава несрећу, али, кад све прође и кад, упркос толикој опрезности и добром одгоју, несрећа, ипак, дође – он тада јасно види да је био крпа, слуга, бедник и да, све у свему, продајом своје душе и достојанства, заузврат ништа добио није.

Они кратки тренуци задовољства који су га испуњавали су прошли, и сада, кад они неповратно одлазе, не остављајући, због баналности, никакав траг, остаје само разголићена истина да је био бедник и подлац. Цео живот. Никад свој, никад оригиналан. Увек у страху да не погреши, да неког не увреди, увиђаван и културан, газио је себе, патећи горко. Зашто? Зашто да лаже себе? Да се нечему нада? Чему? Шта је то што може испунити његов живот? Ова ваза, ту на столу, стоји, обасјана уличном светлошћу, празна, чека – сутрашњи дан. Понедељак. Њен дан. Чека свој букет. Нови. Који ће јој, усамљеној, узвишеност подарити. Њену празнину испунити. Њено вечно стајање осмислити. Ваза чека и зна шта чека.

А шта чекам ја? Шта? –

Устаде, навуче жалузине, скиде одело, сложи га преко столице и оде у купатило да се спреми за спавање. Леже, потону у кревет, нави сат, откочи га и, стављајући руке под главу, загледа се у мрачну таваницу. Није палио светло. Није могао да чита. Лежао је на леђима и широм отворених очију гледао у мрак.

– Мрачно је као у гробу. Ништа се ни види. Не могу да спавам. Немир ме мучи. Све ми се усковиталало. Јучерашње новине су писале да су у парку код Студентског дома, око 17 часова, у покушају легитимисања, убијена двојица комуниста. Шта су комунисти радили у парку у центру града? Откад се легитимишу људи у парку? Зашто нас лажу? Плаше нас? Застрашују? Ужасно. Више ме плаши ово гнусна новинарска лаж, него да су саопштили истину. Истина, ма каква била, ма колико болела, доноси нам душевни мир. Овај привид нас убија. Губимо слику стварности и постајемо располућени. Шта је људски живот? Трен. Ништа. Секунда. Убили су два млада човека, сигурно студента, као два побеснела пса. У парку, пред светом, као да је то нормално. Као да човеку, после свега, није остало, у немоћи, ништа друго него да убије. Зашто су људи крволочни? Зашто им прија људска крв? Зашто се људи убијају? Могу ли се неспоразуми решавати разговором? Знамо ли ми да разговарамо? Можемо ли да волимо друге људе? Или смо сви болесни и проклети?

Где је излаз?

Има ли га? –

Гледао је у мрак и дубоко дисао. Осећао је горчину у себи. Погледа на сат. Два часа после поноћи. Напет је. Окрете се на десну страну. На своју страну. Али, ноћас, изгледа, није имао своју страну. Склупча се и покуша да заспи. Није могао. Окретао се, покушавајући да нађе најудобнији положај. Није могао. Сви положају су му били подјенако неудобни. Страни. Као да је први пут лежао у кревету. Туђем кревету. Немир га спопаде. Мисли су му се ројиле, отимале. Гушиле га. Мучиле. Покуша да их отера, али без успеха. Поче да размишља о прошлости. Сети се египатског фараона Ехнатона. Зашто баш њега? Није знао. Али он му се сада, неочекивано, јави. Сан није хтео на очи. Поче да анализира банчине билансе. Ставку по ставку. Биланс стања и биланс успеха. Непрекидна колона бројки поче да, у правилном распореду, маршира кроз његов сан. Умири се и заспа.

Сањао је рибарско племе на обали мора, како живи окружено птицама и животињама, у потпуној хармонији. Видео их је на обали како клече, молећи се свом једином Богу. Улаула. Изненада, бели хермелин истрча, уплашен, на песковиту обалу, прође покрај свих и, клонећи се воде, погледа у правцу Сунца, тражећи спас. Зачуди се њeговом белом крзну, изненади га да му је тропска врућина пријала. Сви су клечали на обали мора, загледани у пучину, пут Сунца, чекајући избављење од свог Бога. А онда се на хоризонту, огрнут златним сунчевим снопом, појави египатски фараон Ехнатон, држећи у руци букет цвећа. Без вазе. Ходао је по води у пратњи божанствене руске лепотице прозрачно беле коже, црне, густе косе и малог прћастог носа. Ходали су по води, прилазили обали, док је једно велико звоно, одсеченог језика-клатна, звонило да су сви на обали пали ничице на земљу, додирујући лицем врели песак, плачући од узбуђења.

Чудио се да звоно без језика звони. Пева. И најлепши звуци, узвишени и божанствени, пунили су његову напаћену душу. Лепотица му се осмехну. Устрепта. Осети како му срце удара. Тада Ехнатон пружи прст и, парајући небо својим громким гласом, рече:

– Не тражите Бога на небу! Тражите Га у себи!

Пробуди се. Отвори очи. Погледа на сат: 7 часова и 19 минута. Пренерази се. Скочи. Сат је звонио. Није га чуо. Успавао се. Први пут у животу.

– Не ваља, – рече нагло – Ово није добар знак.

На брзину поче да се облачи. Журио је. Стид га обузе. Како ће ући у банку? Срамота га је. Шта да каже? Да слаже? Не, не може. Он не зна да лаже. Рећи ће истину. Шта да ради? Ништа. Стиснуће зубе и ући. Заспао је, није срамота признати. Годинама није ишао на годишњи одмор. Уморио се. Касно је легао. Једноставно, душа му је уморна. Изађе из стана и поче да закључава вратa.

Сети се.

Није мантил понео. Врати се, невољно, и узе га. Кад дође у банку, погну се још више и црвен у лицу брзо уђе. Чувари га љубазно поздравише.

Обриса зној са чела.

Сјајно.

Зашто паничи?

Није ништа страшно.

Људи му се љубазно јављају.

Цене га.

Он је понос ове банке.

Темељ.

Испуни га пријатан осећај.

Попе се на спрат, до своје канцеларије.

Срећом, успут не срете никога.

Сви су већ били ту.

Назва им добро јутро и журно поче да оставља мантил.

И они га љубазно поздравише.

Нико не рече ништа.

Воле га.

Поштују.

Неће да га понизе.

Праве се да је све у реду.

Распреми предмете и удуби се у посао.

Тешко је ишло.

Мучио га је јутрошњи сан.

Ухвати неколико случајних грешака.

Обриса марамицом зној.

Зашто је нервозан?

Накупило се у њему.

Све.

Толике године су се наталожиле.

И сада само извире.

Куља.

Никада није био нервозан.

Сада јесте.

Нешто осећа.

Мора да се смири.

Поче поново, по трећи пут, да сабира бројке.

Лагано.

Цифру по цифру.

Ухвати ритам.

Волео је да ради у ритму.

Бројке га испунише.

Откуд хермелин у тропској врућини?

Замисли се.

Како да објасни сан?

Мора да постоји нека порука.

Која?

Вечерас, кад дође кући, посветиће се сну.

Сад нема времена.

Сад мора да ради.

Виде осмех руске лепотице.

Савршена лепота.

Духовна и телесна.

Мора да је била принцеза.

Откуд зна да је Рускиња?

То је нека порука.

Знак.

Њему.

Али, какав, није знао.

Сложи све извештаје и предаде их куриру.

Радни дан је био на измаку.

Добро је. Све су успели да заврше.

Захвали се људима.

Пустиће их, нека иду.

Он ће остати још мало.

Сам.

Да размисли.

И звоно је звонило.

Вероватно звоно сата.

Које није чуо.

Није га пробудило.

Чуо је само неко друго звоно.

Њему непознато.

Необично.

Звоно без језика.

Најлепши звук.

Божански.

Како је звоно без језика звонило?

Није знао.

Само је знао да га је звук узбудио.

Потресао.

Узвисио.

Понео.

Повео.

Предао му се. Сав.

Звук га је испунио.

То је, поново, неки знак.

Нова порука.

Њему.

Остао је сам.

Ехнатон је упро прстом у њега.

Њему је говорио.

Видео је тај божански прст.

Шта то значи?

Зашто њега?

Он је предодређен.

За нешто.

Сад је то знао.

Али, није знао за шта.

Почео је да уредно слаже предмете.

Све.

Од почетка.

Као да више никад неће у канцеларију доћи.

Кад је завшио, устаде.

Приђе орману и извади свој мантил.

Затвори канцеларију и изађе на улицу.

Био је 16 часова и 59 минута.

Пође у своју цвећару.

Да купи букет.

Данас је понедељак.

Сети се сна.

Ехнатон је такође носио букет цвећа.

Без вазе.

Опомињао га је, вероватно, да не заборави.

Продавачица му изабра цвеће, док је он, замишљен, стајао.

Знала је шта воли.

Знала је да сваког понедељка, већ годинама, купује цвеће код њих.

Умота му букет и поздрави га љубазно.

Сви су данас били пажљиви.

Фини.

Изађе и крену.

Ишао је својим сталним путем.

Био је замишљен.

Ноге су га саме водиле.

Познавале су добро пут.

Мучио га је хермелин.

Својом белином.

Видео је да му прија врућина.

Крзно му није сметало.

Ништа му није сметало.

Желео је да види Бога Сунца.

Био је на Теразијама.

Лешеви су се љуљали.

Познавао је рибарско насеље.

Као да се ту родио.

Племе је било његово.

У њему.

Изненада, испред њега, наиђе немачка патрола.

Поручник и два војника.

Зауставише га.

Затражише легитимацију.

Збуни се.

Поче да тражи по унутрашњим џеповима.

Огромни сиви кишни мантил му испаде.

Паде на земљу.

Ушепртља се још више.

Заборави на мантил.

Стаде да преврће џепове.

Поручник га је презриво гледао.

Осети мржњу.

Исконску.

Напокон, нађе легитимацију и пружи је.

Поручник остаде миран.

Гледаo је хладно у вишег контролора.

Непомично.

Војник узе легитимацију.

Сунце је полако залазило.

Ехнатон и принцеза су се држали за руке.

Ходали су по мору.

Погледа у поручникове очи.

Биле су пуне патње.

Несретне очи.

Очајне.

Спремне на све.

Уплаши се.

Обори поглед.

Звоно се клатило.

Без језика.

Војник му врати легитимацију.

Спреми је и хтеде да пође.

Поручник га заустави.

Показа му главом на букет.

Није разумео.

Поручник понови.

Схвати, тражио је букет.

Ехнатон је, корачајући по води, носио букет.

Без вазе.

Ваза је била код куће.

Чекала је.

Да је улепша.

Да јој дух подари.

Да јој стајање осмисли.

Да празнину испуни.

Одмахну главом.

Букет је његов.

Он га је купио.

За себе.

И своју вазу.

Поручник подиже глас.

Букет му се, очито, свидео.

Зашто баш мој букет?

Има у граду толико цвећара.

Нека оде и купи себи свој букет.

Овај је његов.

И његове вазе.

Ехнатон га је јутрос носио.

Док му се лепотица осмехивала.

Само њему.

Одмахну главом.

Поручник поче да урла.

Бес га спопаде.

Погледа га у очи.

Престрави се.

У очима виде секиру са које је капала крв.

Ужасну се.

Поче да се гуши.

Срце је ударало као домородачки бубањ.

Ако овако настави, искочиће ту на улици.

Биће то обешено срце.

Његово.

Ипак, одмахну главом.

Није могао да погази себе.

Није ни хтео.

Сви су били уз њега.

Отац и сви преци.

Ехнатон.

Руска богиња.

Рибарско племе.

Звоно без језика.

Његов букет.

Сви су хтели да напуне празнину вазе.

Морали су.

То им је био задатак.

Заједнички.

Смири се.

Учини му се да види пут ка звездама.

Бог Сунца га је храбрио.

Да издржи.

Да не клоне.

Звао га.

Мамио.

Погледа у поручника.

Искривљена лица, закрвављених очију, поручник извади – револвер.

Поче да прети.

И затражи букет.

Виши контролор пред унапређењем одби.

Бубњеви престадоше да ударају.

Море се смири.

Све утихну.

Хермелин у својој белини застаде.

Обешени се заљуљаше да боље виде.

Принцеза му се осмехну.

Звоно без клатна поче да звони.

Племе заигра ритмички плес.

Осети како се пуни.

Као кад у вазу улива воду.

Само да потраје.

Да стигне да се напуни.

И да букет стави.

Горе.

На врх.

Да га обележи.

У њега је Ехнатон упро прстом.

Поручник полуди.

Поче да урла.

Репетира револвер.

Затражи, последњи пут, букет.

Он га, сажаљиво, погледа.

Насмеши му се.

И одмахну главом.

Осети цев пиштоља на слепоочници.

Виде поручникову испружену руку.

Тражио му је букет.

Последњи пут.

Одби.

Звоно без језика је јецало.

Брецало.

Испуни га узвишени звук.

Чуо га је негде горе.

Изнад.

Племе укочено стаде.

Лепотица се насмеја.

Из грла.

Звала га је.

Држала је у рукама – вазу.

Хермелин се укопа.

Бљесну белина.

Засија.

Проби му очни капак.

Пуцањ одјекну.

Господин Обрад Дреновац, виши контролор пред унапређењем, паде на свој огромни, сиви кишни мантил.

Обешени се заљуљаше.

Поручник Ханс фон Колив врати револвер у футролу и, страсно цокнувши језиком, рече:

– Тако му и треба. Ја сам надчовек!

 

Београд, 23. децембар 1996. године

 Бранко Драгаш