BUDŽET

Čitam memoare Milana Stojadinovića  – NI RAT NI PAKT.
Svedočansto o jednom dobu.
O memoarima ću kasnije napisati svoje utiska.

Ali, danas želim da pojasnim šta je to budžet.

Milan Stojadinović je u Minhenu učio finansije od čuvenog nemačkog profesora  Waltera Lotza, koji je tada bio neprikosnoveni autoritet u nemačkim i evropskim finansijama, onda želim da iznesem neka svoja neslaganja u vezi načina na koji treba da se kreira budžet jedne države.

Nije sporno to da budžet treba da bude u ravnoteži, ali je sporan način na koji se dolazi do te ravnoteže.
Pošto danas državni budžeti većine evropskih država – zadržaću se na njima – nisu u ravnoteži, već imaju budžetske deficite, čak su probili dogovorene deficite od 3%, mnoge su otišle u tolike minuse da se ne vidi način kako će se uspostaviti ravnoteža, mislim da mora da se menja princip formiranja budžeta jedne države.

Milan Stojadinović u delu Ni rat ni pakt piše:

„Država treba da utvrdi svoje potrebe, pa posle prema njima traži od svojih građana prihode, u vidu poreza i tome slično“. / str.33 /

Svaka čast čuvenom profesoru Lotzu, ali ne mou da se složim sa ovakvim budžetskom  principom.
Mislim da je upravo takav budžetski princip doveo do ogromnih
budžetskih deficita.
Ukoliko želimo da izbegnemo budžetske deficite, onda se mora, prilikom formiranja budžeta, da ide potpuno drugim principom.

Umesto toga da država utvrdi svoje potrebe i da prema tim potreba počne da oporezuje građane i preduzeća, potrebno je da se taj princip preokrene.

Zašto?

Ljudi koji rade za državu, koji primaju plate od države, koji žive od državnog budžeta i koji kreiraju državni budžet imaju – parazitsku logiku.
Oni su naučili da troše i  da prazne budžet.
Oni ne znaju da stvaraju novac i da pune budžet.
Samim tim, oni smatraju da je potpuno prirodno da oni prvo obezbede sebe i svoje potrebe i da, prema tim svojim potrebama, kreiraju koliko poreza treba da uzmu od onih koji su istinski stvaraoci i koji zaista pune budžetsku kasu.

Paraziti su naučili da žive na tuđi račun.
Oni uvek polaze od načela koliko njima treba.
Prvo misle samo na sebe. Svoje plate, pozicije i privilegije.
Tako i prave budžet, gledajući da ne izgube ništa od svojih stečenih privilegija.

Objasniću, ako privrednik ne proizvede, proda i naplati robu, onda on nema iz čega da isplati svoju platu i platu radnika.
Isto je i sa seljakom, koji proizvodi za pijacu.
Tržište je okrutno i nema milosti.
Državni službenik nije izložen tim tržišnim principima.
Radio ili ne radio, stvarao ili ne stvarao, državni činovnik prima
mesečnu platu.
On je povlašćen u odnosu na proizvođača i seljaka.

Budžet ne mogu da prave pariziti.
Njihova pohlepa i samoživost nije dobra za budžet.
Budžet moraju da prave oni koji prave novac.
Oni koji pune budžet svojim radom.

Kada stvaroci budu pravili budžet, oni neće poći od rashodne strane budžeta.
Ne može da se pođe od spiska lepih želja.
Ne može da se pođe od svojih – POTREBA.
Mora da se pođe od – MOGUĆNOSTI!!!!

To je ključna razlika mog neslaganja sa ovakvim parazitskim principom.
Mora da se pođe od toga koliko će porasti BDP u godini kada se pravi budžet.
Ako je stopa rasta BDP u minusu, kako može da se povećava budžet?
Iz kojih sredstava se povećava budžet?
Ta sredstva nisu zarađena.
To je ključ budžetskog problema.

Pravi se budžet iz potreba i zadužuje se država da bi zadovoljila te potrebe.
Državne službenike ne zanima što nema mogućnosti za rast budžeta.
Nema sredstava za rast budžeta.
Nema zarađenih para, koje treba da dovedu do rasta budžeta.

I šta onda rade paraziti na vlasti?

Zadužuju državu i pune budžet.
Štampaju pare bez pokrića i pune budžet.
Povećavaju porez privredi i građanima.

Sve te preduzete mere vode daljem rastu budžetskog deficita.
Padu privredne aktivnosti i daljem ekonomskom urušavanju države.

U tom problemu su sve danas države u svetu.
Neoliberalni koncept se zasnivao na parazitskom načelu pravljenja budžeta.
Tako smo dogurali do današnje budžetske katastrofe.

Srpski seljak ima zdraviju logiku od uglednih profesora ekonomije.
Srpski seljak prvo vidi koliko će para da zaradi u godini.
Na osnovu toga planira kako će da troši taj novac.
Postoje potrebe koje su životne i egzistencijalne i koje ne smeju da se smajuju.
Sve ostale potrebe moraju da se podrede prihodnoj strani budžeta.

Narod kaže, u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci.

Kada ima para, onda je lako upravljati budžetom i deliti.
Problem je kada para nema i kada državni činovnici nameravaju samo sebe da namire.
Privreda i građani tada nose teret tolikog državnog aparata.
Nose nešto što više ne mogu da nose.
Državni aparat od 800.000 ljudi u Srbiji više ne mogu da izdržavaju posrnula preduzeća i  opljačkani građani.
Državni aparat mora da se skine sa leđa stvaralaca nove vrednosti.

Ali, tu je glavni problem.
Državni aparat i njihove porodice su glasačko telo svake vlasti.
Sigurni glasovi koji se kupuju državnim parama i državnim položajima.
Političari ne smeju da udare na taj parazitski sloj, koji jede budžet.
Tako države sigurno idu u bankrot.

Predlažem godinama da se prolasi bankrot i podvuče crta.
Ovakva suluda ekonomska politika više nije moguća.
Programirani bankrot nas može spasiti od građanskog rata i revolucije.
Ako dođe do haosa u državi, onda odlučuju  ludaci i demagozi.

Dragi prijatelji i građani,
Vi koji čitate moje pisanije.
Molim vas, promeniti bar vi način kako donosite porodičan budžet.
Prvo planirajte koliko ćete da zaradite.
Kada budete imali velike zarade, onda je lako zadovoljavati narasle potrebe.

Zapamtite, prvo zarađujete, a onda trošite.
Samo ono što ste zaista zaradili.

Beograd, 10.09.2015