Početna Sadržaj Osvetljenja Broj zaposlenih i reforme

Broj zaposlenih i reforme

894
0
SHARE

Autor: Miroslav Zdravković

Srbija je izuzetno snažno pogođena svetskom ekonomskom krizom. I dok se nekim statističkim saopštenjima želi «ulepšati stvarnost», poput broja nezaposlenih i kretanja bruto domaćeg proizvoda, šestomesečna saopšenja o broju zaposlenih lica najbolje ilustruju težinu krize u kojoj se Srbija nalazi.

Broj zaposlenih lica u Srbiji je u martu ove godine iznosio 1.817 hiljada, i bio je za 40 hiljada manji nego u septembru prošle godine, a za 176 hiljada manji nego u septembru 2008. godine. U odnosu na 2004. godinu broj zaposlenih je smanjen za 234 hiljada, a u odnosu na 1989. godinu za gotovo milion. Od 1989. godine ovo je 21. godina u kojoj pada broj zaposlenih bez perspektive da ćemo videti kraj ovom procesu.

Proces urbane koncentracije je u prethodne dve godine nastavljen, kao što je postojao i pre krize. Broj stanovnika Beograda i Novog Sada povećan je za 24 hiljade, dok je broj stanovnika van ova dva grada smanjen za 84 hiljada. Pad broja zaposlenih, kao i fonda zarada bio je veći u periferiji u odnosu na ova dva urbana jezgra. Ali, usled smanjivanja broja stanovnika u periferiji, pri rastu broja u jezgru, primljene zarade u dinarima po stanovniku više su povećane, a u evrima manje smanjene, van Beograda i Novog Sada.

Beograd i Novi Sad zajedno imaju isti fond zarada kao i ostatak Vojvodine i Centralne Srbije. Kada se taj fond zarada podeli sa brojem stanovnika dobija se gotovo tri puta veća vrednost zarada po stanovniku u jezgru u odnosu na periferiju. Ekonomsku nejednakost smanjuju isplate penzija jer je udeo jezgra u njima mnogo manji nego kod zarada.

Iz osamdesetih godina prošlog veka nasledili smo višak zaposlenih jer su preduzeća morala da zapošljavaju pripravnike nezavisno od finansijskih i drugih problema sa kojima su se suočavala. Iz devedesetih godina smo nasledili potpuno srozan nivo proizvodnje gde je, umesto njegovog povećanja, u ovoj deceniji nastavljeno otpuštanje radnika uz prljavu privatizaciju: kupovinu preduzeća radi sticanja vlasništva nad nekretninama, a ne radi nastavka obavljanja ranije delatnosti preduzeća.

Imamo dve pravilnosti oko kretanja broja zaposlenih u prethodnih dvadeset godina, na sektorskom i na prostornom nivou.

Na sektorskom nivou, najviše se smanjio broj radnika i zaposlenih sa srednjom školskom spremom, u prerađivačkoj industriji i drugim proizvodnim delatnostima. Do rasta broja zaposlenih došlo je u državnoj upravi, zdravstvu, obrazovanju i poslovanju sa nekretninama i to u najvećim gradovima.

Na prostornom nivou, što je neka opština manja, to je bio veći pad broja zaposlenih, uz par izuzetaka, opština koje se graniče sa Beogradom i Novim Sadom.

Posmatrano iz ugla ovih sektorskih i prostornih kretanja bilo bi interesantno kada bi bio formiran model koji bi sagledavao regionalne efekte javne potrošnje i državnih subvencija koje su planirane za industrijski devastirane industrijske centre. Na primer, možda bi subvencioniranje zapošljavanja proizvodnih radnika u Ivanjici ili Soko Banji imalo mnogo snažnije efekte na ekonomski rast od subvencionisanja dolaska stranih kompanija u Kraljevo. Ili, umesto izgranje žičara i puteva na Staroj planini, subvencionisanje zapošljavanja u Beloj Palanci.

I dok je rukovodstvo države devedesetih godina vodilo veliku bitku za Srbiju i srpstvo, a u ovoj deceniji za “makroekonomsku stabilnost” i “evropsku perspektivu”, ljudi su ostajali bez posla i bez perspektive. Bitno je da se narodu stvori privid da Vlada neprestano nešto radi u njegovu korist.

Suštinski zaokret, za koji je potrebno ispuniti mnoštvo preduslova, nastupiće kada u glavama političara sazri svest da je osnovni zadatak političara i političkih partija da kroz svoje delovanje omoguće otvaranje novih radnih mesta. Ne kroz “evropsku perspektivu” u čije ime je obećano 200 hiljada novih radnih mesta, a u dve godine smo ostali bez toliko, nego kroz istinsko zalaganje i ubeđivanje investitora da je baš Srbija, baš moja opština, najbolja za otvaranje proizvodnje i drugih delatnosti firmi.

Osim pada broja zaposlenih od izbijanja svetske krize, kroz deprecijaciju kursa dinara, imamo i pad realnih zarada. Prosečna zarada je smanjena sa oko 380 evra (preko 400 nikada nije ni bila, jer obračun nije uzimao u obzir i nisko plaćene poslove u preduzetničkom sektoru), na oko 320 evra. U Kini je krajem prošle godine prosečna zarada dostigla 300 evra sa tendencijom da u ovoj godini premaši 350.

I sada je stvarno trenutak da država, političari, krenu da reklamiraju Srbiju kao lokaciju za proizvodnju u kojoj je cena radne snage niža nego u dalekoj Kini. “Zašto bi ste investirali na Dalekom Istoku, kada smo tik uz vas sa niskom cenom radne snage”.

A i bez takve reklame stranci ovu našu prednost prepoznaju.

Sektorska struktura priliva se u ovim kriznim godinama značajno poboljšala: prerađivačka industrija je povećala udeo u ukupnim SDI sa 12,9% u 2007. godini, na 16% u 2008. godini, 29,4% u 2009. godini i 31,8% u prvom tromesečju ove godine. Priliv SDI u prerađivačku industriju povećan je, sa 366 miliona evra u 2007. godini, na 388 miliona evra u 2008. godini, 533 miliona evra u prošloj godini, dok će u ovoj godini verovatno premašiti iznos od 600 miliona evra.

Broj greenfield ulaganja u svetu izneo je 88.679 u periodu od 2003. godine do prva četiri meseca ove godine. Prvih jedanaest zemalja, među kojima su bile Rumunija i Poljska, realizovalo je polovinu svih greenfield projekata. Srbija je rangirana kao 44. svetska destinacija sa 460 greenfield projekata, što je odličan plasman sa obzirom da je rangirana između 75. i 110. mesta u svim ostalim rangiranjima (stanovnika, BDP, izvoz i uvoz robe i usluga).

I dok stranci prepoznaju naše siromaštvo i našu želju za preživljavanjem, i mi sami treba da promenimo svest o sebi samima. Nismo veliki narod rođen da ispravlja svetske krive Drine, već maleni koji sopstvenom glupošću se uvek isturi da u nevremenima najviše nastrada.

Kina u tom pogledu predstavlja primer za ugledanje. Fokusirana je na sopstvene probleme, zagledana 30-40 godina u budućnost, sa isplaniranim politikama, investicijama…

Nismo veliki kao Kina. Naprotiv, veliki smo kao «šapat u Kini», da citiram Crnjanskog. Ali bi trebalo da se fokusiramo na najegzistencijalne probleme. Otvaranje novih radnih mesta. Gde raste broj radnih mesta (najviše u Beogradu i Novom Sadu), raste i broj rođene dece. A mi se nalazimo pred biološkom provalijom.

Da završim sa «reformama». Pitao sam velikog japanskog ekonomistu pre šest godina o reformama, a on mi je jednostavno odgovorio da su «reforme dobre ukoliko većina stanovnika od njih ima koristi». Kod nas je izraz «reforma» toliko odomaćen prethodnih godina, i pod njim se podrazumeva da se nešto menja na bolje. Pad broja zaposlenih lica demantuje naše reformatore. Jer je, nakon svih sprovedenih reformi, većini građana Srbije, gore nego pre reformi.

05.10.2010.

SHARE