Komercijalna civilizacija ispira mozak potrošačima. Marketing je punjenje praznih glava potrošača. Korporacije teže da monopolizuju tržište. Menadžer jedne naše korporacije je izjavio da sanja da kontroliše 80% tržišta. San svakoga praseta, kaže mudri aforističar, je da umre kao svinja. Uspeh se meri ostvarenom težinom kapitalaca. Najteži kapitlaci se plasiraju na Forbsovu listu milijardera. Kada dospeju na listu, teže da se što bolje plasiraju. Plasman zavisi od količine nagomilanog kapitala. Tržišna utakmica monopolista i privilegovanih se predstavlja kao slobodno tržište. Podela svetskog tržišta vodi neprestanim poslovnim ratovima radi otimanja što većeg kapitala. Kako su planetarni uslovi ograničeni, svaki novi rast kapitala znači preotimanje nečijeg tuđeg kapitala. U tom tržišnom ratu sva sredstva su dozvoljena. Cilj ostvarivanja što većeg kapitala opravdava sve zločine korporacija. Tako korporacije izazivaju ratove samo da bi proširili tržište i uvećali profite.
Savremena istorija je prepuna takvih primera. Navešću dva najaktuelnija. Avganistan je pre oslobođenja i pre uvođenja demokratije proizvodio 2. 400 t opijuma godišnje, danas proizvodi preko 8. 500 t. Slučaj Iraka je još bolji. Naftni lobi u SAD je izmislio nuklearne i biološke bombe u Iraku kako bi najveća nalazišta nafte u svetu stavio pod svoju kontrolu. Kompanija Halibarton, vlasništvo aktuelnog potpredsednika Dika Čejnija, već je zaradila preko 35 milijardi dolara.
Nijedan američki vojnik u Iraku ništa ne zna da kaže o drevnoj istoriji Bagdada. Ali zato bez razmišljanja ubijaju neposlušne domoroce, dok žvaću gumu, piju Coca-Colu i gutaju hamburgere. Uvode, navodno, demokratiju. Vojnici tvrde da samo izvršavaju naređenja. Isto su to tvrdili i nacisti. I upravnik koncetracionog logora je radio po naredbi. Svi imaju ista opravdanja –izvršavali smo svoju profesionalnu dužnost. I radili smo sve po zakonu.
Tako tvrde i naši tajkuni. Zlikovci i kriminalci nastoje sebe da prikažu kao žrtve. I vrše novo brendiranje. Tačnije, nastavljaju da ispiraju mozak potrošača i birača. Ispiranje mozga je svetski trend. Svakodnevna agresivnost brendiranih korporacija preko reklamnih spotova uništavaju inteligenciju i dušu građana. Veliki brat je ušao u sve domove i perverzno viri kroz ključaonicu. Uništava se namerno privatnost kako bi se izgubilo i poslednje utočište. Nije više moguće begstvo od slobode. Nije jer više nemate gde da se sakrijete. Sve je pod kontrolom. Nema pobune. Roboti se ne bune. Roboti se programiraju. Ako se pokvare, zameni im se softver. Veliki brat zamenjuje isprani mozak. Nema mučenja, dovoljno je da sprovodite naredbe.
Čovek je sklon zloupotrebama. Migramov eksperiment je pokazao da većina ljudi ispunjava naređenja ne vodeći računa o posledicama. Tako je jedna grupa ispitanika poslušno izvršavala naloge Velikog brata i puštala struju kako bi kaznila drugu grupu ispitanika. Porazno za čovečanstvoje to, da je čak 62% testiranih nastavilo da pušta strujne šokove do 450 volti, mada su ljudki krici prestali na 285 volti. Borba između dobra i zla traje od samog postanka čovečanstva. Trenutni rezultat je da zlo ubedljivo vodi sa 62:38.
Nije jasno da li će zlo konačno da pobedi. Postoje sve prognoze da će zlo trijumfovati. Kada se to desi čovećanstvo će nestati. Kada nestane čovečanstvo, potpuno je nebitno sa koliko milijardi dolara ste sahranjeni. Niko neće znati ni da ste postojali. U pogrešnom smeru kretanja civilizacije nevažno je kako ste brendirani. Najvažnije je promeniti taj pogrešan smer. Ili bar pokušavati da ga promenimo. Kao onaj Pekićev nesretnik koji pada sa 52 sprata i koji maše rukama. Možda će da nauči da leti. E, u tom mahanju je sadržana sva naša sloboda, dostojanstvo, odvažnost i inteligencija. Zato treba mahati rukama. Zato se treba pobuniti.
Brendiranje ne podrazumeva pobunu. Ne brendira se vizija, niti strategija. Ne udara se žig na nešto što nema budućnost. Ne stavlja se vidljiv znak na propast države i nacije. Ne mogu marketinški stručnjaci da isprave pogrešan koncept reformi u Srbiji. Nema te marketinške agencije koja zna da upravlja državom. Nema tog PR stručnjaka koji može da sakrije glupost Džordža Buša, tikove Koštunice ili kaćiperstvo Tadića. Nema tog marketinga koji može da reši probleme miliona nezaposlenih, gladnih, obespravljenih, opljačkanih i eksploatisanih. To ne može da se brendira.
Makar to radila i potpredsednica najvećeg tajkuna u Srbiji, čiji je kapital nastao na najsumnjiviji način. Kako ona može da brendira Srbiju? Kako činovnica jedne problematično stvorene kompanije može da brendira državu? Šta ona zna o državi? Šta njen gazda zna o državi? Država nije privatna kompanija koja koristi državne resurse da bi se njen gazda bogatio. Država nije akcionarsko društvo u kome možete da varate manjinske akcionare, da im pretite i da ih ucenjujete, kako bi se dokopali njihovih akcija. Država nije akcionarsko društvo u kome samovoljno otuđujete imovinu velike vrednosti kako biste uvećali lično bogatstvo. Država ne može da opstane ako nekoliko brendiranih tajkuna postanu vlasnici svih građana.
Onda, gospodo marketinški stručnjaci, to nije demokratija i ne možemo da se uključimo u razvijeni svet. To je primitivni feudalizam u kome delovi radničke klase u JUMKU rade kao robovi po 12 časova dnevno da bi primili 12.000 dinara. Kako brendirati pretnje ministra Dinkića nesretnim tekstilnim radnicim? Da li je tako nešto moguće u nekoj zemlji razvijene demokratije?
Da li mogu u EU ministri da postanu ljudi koji nemaju nijedan dan radnog iskustva u struci? Kako to brendirati? Kako brendirati ministra spoljnih poslova Jeremića kada on služi za podsmeh diplomatama? Kako brendirati obijanje trafika ministra policije? Kako brendirati asfaltiranje ministra za psovke? Kako brendirati guvernerovu vilu na ukletom brdu i koferče njegovog viceguvernera? Kako brendirati 11 miliona evra Đelića? Kako brendirati bahatost , licemerje i korupciju ministara za privatizaciju i njihovih agencija? Kako brendirati izjavu ministra Đilasa da se ulaganjem u zatvore obezbeđuje naša budućnost? Kako naučiti predsednika Tadića da ne drži obe ruke u džepovima kada razgovara sa državnicima i da ne izigrava mangupa kada ga Koštunica vuče za nos? Kako brendirati Koštunicu kada se on nalazi van vremena i prostora? Kako brendirati nobelovca i najboljeg ministra finansija na svetu Dinkića? Kako brendirati radikalski prostakluk? Koja normalna država bi pristala da je zastupa Čeda Jovanović? Kako brendirati njegove veze sa podzemljem i uprljne ruke?
Ko to može da brendira? Ko to može nametnuti ostalom svetu? Koja ozbiljna država će pristati da je predstavljaju ovakvi političari? I tu je, dakle, glavni naš problem. Najteži posao je upravljanje državom. Srbija ima na vlasti diletante koji uništavaju sopstvenu državu. Glupost i pokvarenost ne mogu da postanu naš izvozni proizvod. Druge države to ne kupuju. Tajkune ne uvoze. Uzimaju samo njihov kapital, dok ga poseduju. Brendiranje gluposti ostaje samo za domaće tržište. Pažljivo pročitajte izjavu Božidara Đelića. Na pitanje novinara o nameni sredstava prikupljenim iz naplate poreza, a u cilju smanjenja poreske utaje dobro brendirani potpredsednik i mladi svetski polički lider, koji nas zastupa i u Davosu, kaže:
’’Sa tim mi moramo da rasčistimo, ne zbog. . . nekog zahteva bilo koga, ne zbog toga što tako se nekome hte,nego zbog toga što,ako ne rasčistimo sa sob. . . sa samima,sa sami namima,nema nam budućnosti, jer ćemo uvek zavisiti od nekoga napolje,jer nećemo biti zemlja koja će da stoji na sve. . na svoje noge . . . ’’
Kako ovo brendirati? Kakva je budućnist Srbije sa samima namima koji ovako nastupaju? Krleža me je naučio da je protivrečnost u rečenicama, odraz protivrečnosti u mislima, da je protivrečnost u mislima odraz protivrečnosti u samom čoveku, a da ta protivrečnost u čoveku je odraz protivrečnosti u samome društvu. Naše društvo treba izlečiti od poplave ljudske gluposti. Treba napraviti novi koncept reforme, otvoriti javni servis za sve stručnjake i građane da iznesu svoje programe, izvršiti potpunu demokratizaciju društva, izgraditi stabilne institucije i osloboditi tržište tajkunskih monopola. Treba napraviti viziju razvoja države i nacije do kraja XXI veka. A tek onda sve to može da se brendira.
