Bravari ponovo vladaju Srbijom. I koliko vidim, dobro im ide. Dnevne novine su objavile na naslovnoj strani ministra za rad i zapošljavanje iza koga je bila njegova skupocena vila sa 43 prozora. Ministar je bio obuèen kao Don sicilijanske mafije, a nove elegantne naoèare za sunce davale su èitavoj figuri preteæi i tajanstveni izgled.
Pretpostavljam da je i on jedan od mnogih iz vlasti koji obožavaju holivudske gangsterske filmove i uživaju da se poistoveæuju sa njihovim junacima. To što su akteri zaluðivanja potrošaèkog sveta razbojnici, ubice i banditi to novokomponovanim skorojeviæima uopšte ne smeta. Važno je samo zadržati imidž opasnih momaka.
Radnièka klasa u otpuštanju, sindikalno razbijena nedoslednošæu svojih potkupljivih lidera, dobila je jasnu poruku šta joj se može desiti ukoliko pomisli da se pobuni protiv poretka u kome bravari postaju leteæi ministri reformi, spremni da sve žrtvuju kako bi saèuvali otete i prigrabljene privilegije.
Jer kako objasniti izgradnju kuæe sa 43 prozora i Armanijeva odela, Guèijeve naoèare za sunce koje se nose uprkos tome što ne sija svetlost novog doba o kojem smo toliko sanjali i borili se u opoziciji da nastane? Kako objasniti sve siromašnijem i bednijem narodu, koji živi na 1-2 dolara dnevno, gde se izgubiše sve naše nade i oèekivanja? Zašto nema pravde? Gde nestadoše šerpe i lonci, pištaljke i èegrtaljke? Ko se to klovnovski poigrava sa našim životima na egzinstencijalnom minimumu? Gde nestadoše sve one nevladine strane organizacije za borbu protiv pink ideologije, kièa i šunda? Centri za kulturnu dekontaminaciju danas putem ružièastih medija koja su bila udarna pesnica despotskog režima šire ideologiju neoliberalizma. Šta se promenilo? Ništa. Ideologije se menjaju, samo medijski magnati ostaju. Naravno, sve veæi kapital imaju.
Zašto je sve ostalo ružièasto u Srbiji? Mogu li to da nam objasne dekontaminirane organizacije za kontaminiranje novih laži. Po èemu se njihove laži i prevare razllikuju od prošlih? Nema razlike. Nije se promenio sistem laži. A pobunili smo se da bi se sistem menjao. Radnici i sirotinja, možda je bolje da kažem radnièka sirotinja, prepušteni su na milost i nemilost okrutnih tržišnih fundamentalista koji, velièajuæi neoliberalnu pragmatiènu ideologiju da sve što možeš uzmeš baš odmah, isisavaju suvu drenovinu koja je još ostala neisceðena od mnogih gutaèa društvene svojine.
Njihov makijavelistièki pragmatizam ogleda se u brzini obesmišljavanja svega u društvu. Ono što je Velikom Meštru sviju hulja trebalo èetiri decenije, Despotu preko deceniju, Japijevcima u reformi trebalo je svega tri godine da sve ogade i zatruju. Istina se utopila u korupcionaškim aferama i uplatama sa Sejšelskih ostrva, dok je pravda postala koketna sponzoruša sa splavova meduza u tranziciji.
Nema više nikakvih pravila. Sloboda se meri stepenom korisnosti. Uspeh brzinom rasprodaje svih principa. Visina provizije odreðuje stepen demokratiènosti. Kotacija parlamentarnih mandata postaje svetionik prema kome plivaju preostali borodolomnici na vlasti. Zaslepljeni kolièinom ukradenih para nemaju stida ni samilosti. To pokazuju pri svakom zasedanju Vlade.
Radnici u Smederevu su plaæeni 40 centi na sat i traže da im multinacionalna kompanija prizna 90 centi na sat, dok njihove kolege u SAD imaju satnicu 16,40 dolara, ali nove gazde ne pristaju. Zašto bi pristali? Imperijalna moæ im dozvoljava da se prema varvarima u divljoj zemlji ponašaju kao prema neokolonijalnim robovima. Sve imperije su se podigle na organizovanom pljaèkanju porobljenih naroda.
Nije, dalje, strašno kad strane gazde nemaju samilosti prema našim radnicima. Zašto bi imali? Nisu imperije nastale na samilosti, veæ na nemilosrdnom otimanju. Ni tu se ništa nije promenilo. Živimo u okrutnom svetu. Jedan podatak, za sve neupuæene, dve milijarde ljudi u svetu živi na svega 1-2 dolara dnevno, dok japanska krava dobija od države subvencije 7 dolara dnevno, a evropska 2,5 dolara dnevno. Primer je tragièan ali, nažalost istinit. U SAD 50 miliona ljudi živi na ulici i nema socijalno ni zdravstveno osiguranje.
Kako možemo oèekivati milost od onih koji prema svojim sugraðanima ne pokazuju nikakvo sažaljenje. Ni naši reformatori, bez obzira što se hvale da sprovode najbolje reforme, ne vode brigu o najsiromašnijim graðanima. Otpuštaju radnike i šalju ih na tržište, dok nemaju nikakvu ideju kako da pokrenu prizvodnju i otvore nova radna mesta. Traže od radnika da se sami snaðu. Pa šta æe nam Vlada ako radnici sami treba da pronalaze radna mesta? Zadatak Vlade je da stvara ambijent, privlaèi direktne investitore iz zemlje i sveta i pokrene prizvodnju kako bi se zaposlili svi tehnološki viškovi i svi koji su na biroima rada ili koji rade u sivoj ekonomiji.
Mogu li bravari to da shvate? Strašno je kad loš bravar potane još gori ministar i kada u ime svih nas osudi štrajkaèe i pruži svu podršku poslodavcima. Ima li veæeg srama za državu? Kakva je to tržišna utakmica u kojoj sudija, pre igre, sudi penal za goste? Ko je potplatio sudiju? Zašto je utakmica nameštena? Oktobarskim prevratom poverovali smo da nastaje neko novo, sportsko doba u kome æe se na tržišnoj utakmici takmièiti privredni igraèi. Rezultat njihovog nadmetanja treba da bude privredni rast i bolji životni standard za sve graðane u državi.
Ništa od toga nije ostvareno. Zaslepljeni osvojenom vlašæu i liènim interesima, pohlepni reformatori rasprodaju državnu imovinu verujuæi da tako promovišu sebe za buduæe konsultante multinacionalnih kompanija. To je potrvrdio pokojni Premijer u intervjuu jednom nedeljniku. Objašnjavajuæi zašto eksperti rade za male plate, Premijer je doslovno rekao da se oni radom u Vladi preporuèuju multinacionalnim kompanijama.
Danas se to jasno vidi u ponašanju i radu Vladinih èinovnika. Konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u Vladi donose odluke koje su pogubne za državu i sve njene graðane. Prošli bravar je bio bolji. Nije krao samo za sebe, veæ je omoguæavao bratskim narodima da žive, bez nekog velikog rada, na ravnoteži Blokova i da uživaju sve pogodnosti te globalne klackalice. Današnji bravar osim što ima kelnersku opsesiju da kicoški bude obuèen, zatamnjene naoèare su samo poruka kritièarima reforme da se previše ne igraju pozivanjem osiromašenog radništva na štrajkove i proteste, prema pisanju štampe, uveæava svoj lièni tranzicioni kapital i ništa ne radi za dobrobit onih koji su ga postavili na to mesto i koji su mu omoguæili da doðe u priliku da postane to što jeste.
Da nije bilo oktobarskog prevrata, kojim je srušen istorijski prevaziðeni režim, nikada se iz socijalnog mulja ne bi izvukli ovako banalni tipovi koji su godinama parazitirali na olajavanju svakoga koga nisu mogli da shvate. Ostali bi èitav život porinuti u rezignirani prostakluk neuspešnih i lenjih dokonjaka. Oni ne mogu da prate moderan svet koji brzo misli i još brže se razvija. Zato smišljaju kako uspešnima da podvale i da se, crveni i naduveni u licu, posprdno smeju svima koji neæe da pristanu na njihov moralni i ljudski glib.
Zašto bi pristajali? U ime koje to revolucionarne i reformske ideje koja prostake i lažljivce uzdiže na vlast? Zar je to tekovina naše oktobarske pobune? Nije milion ljudi bilo na ulici da podrži bravarevo bekstvo od struga, veæ da dobijemo pravdu za kojom toliko èeznemo. Bravari nas ne mogu odvesti u bolju buduænost. Njihovo mesto je u privatnim radionicama i proizvodnim linijama. Neka žive od onoga što znaju da rade. Neka se bogate u svojoj struci. Uspeæemo, verujte mi, jedino ako svako bude radio ono što zna. Neznalice nam nisu potrebne. Lažljivci još manje. Jer onaj koji laže taj i krade. A reformatori uzimaju na sve strane. Pohlepno gutaju. Prejeli su se i otekli, ali žvaæu našu sudbinu. Više ni ne biraju jer im vreme istièe. Znate li šta je IMT? Nije to što ste pomislili. IMT je skraæenica za – Ima li Mene Tu? Tako kaže narod. A narodu treba verovati.
