U mraèno doba komunizma, kada smo crvenmim pasošem mogli da putujemo svuda po svetu, kada se naš pasoš krao da bi se na crnom tržištu preprodavao, živeli smo u bratstvu i jedinstvu, ubeðeni da se braæa mrze i da je nacionalni sport broj jedan – meðusobno potkradanje pripadnika druge nacionalnosti. Zajednièka država je svim drugim narodima, osim Srbima koji su naivno prihvatali ideju južnoslovenske zajednice, služila kao privremeno rešenje, neka vrsta kišobrana, koji je trebao da zaštiti samosvojne nacije od pljuskova asimilacije veæih i moænijih naroda, dok se ne stvori pogodan trenutak za ostvarivanje svog vekovnog sna o samostalnosti. Divna ideja o ujedinjavanju slovenskih naroda mogla je da opstane samo pod uslovom da su svi igrali otvoreno i bez zadnje namere. Nažalost, to se nije dogodilo. Svako je pravio neke svoje kombinacije i južnoslovenska ideja je od samog poèetka bila teško ostvarljiva na duži rok.
Iz prespektive cezaropapistièkog Rima ilirske provincije su bile neseljene divljim slovenskim hordama koje je trebalo porobiti da budu topovsko meso pred naletom moæne muhamedanske vojske. Svi ustupci koji su pravljeni divljim varvarima sa Balkana bili su posledica tajnih diplomatskih kalkulacija koje su se, ako ih prevedemo na obièan, narodni jezik, zasnivali na paroli – bolje da ginu oni pod turskim kopitom, nego da ginemo mi. Katolièki svet je nosio taj makijavelistièki pragmatizam još od same podele 1054 godine, a podignuti krstaški ratovi za osveæenje Hristovog groba bili su marketinški tako dobro reklamirani da se nisu videli zloèini i pljaèke koji su, u ime više ideologije, vršeni na terenu.
Ni slovenski narodi koji su primili katolièanstvo nisu dobro prošli od strane rimske kurije, jer su govorili barbarskim jezikom i nosili navike i obièaje koji su ugrožavali svetlost papske stolice, a kamo li pravoslavni šizmatici koje su uvek posmatrali kao živu predstražu hrišæanstvu. Èinjenica da Venecija za 300 godina vladavine Dalmacijom nije podigla nijednu školu i da su odnosili sve što su mogli da bi izgradili svoju Republiku, posekli su svu graðu za svoje dvorove i palate da je ostao samo kamen na kamenu, najbolje govori o zapadnoj demokratiji i humanizmu moænijih država prema malim narodima.
Svaka imperija je uništavala do temelja i proganjala kao jeres nacionalni identintet svojih podanika i zabranjivala je svaku borbu nacije za svoju samostalnost. Ideja južnoslovenske zajednice je trebala da pokaže da slovenski narodi imaju pravo na život i svoj pogled na svet, da njihova paganska umetnost ima vrednost, da su njihovi plemenski bogovi saèuvali i uveæali njihov narod i da, uprkos nastojanjima moænih da ih potru i negiraju, slovenski narodi mogu da stvore svoje nezavisne države. Zar svaki narod nema pravo na slobodu i sopstvenu državu? Neka svako ureðuje državu prema svojim potrebama.
Pokušaj moænih, susednih država da zadrže slovenske narode u podreðenom položaju i da ih pretvore u kolonijane robove, nije mogao trajno da opstane kao stanje, jer je jaèa bila prirodna težnja naroda za svojom slobodom. Austrougarski pokušaj integracije evropskih naroda pod oštrim bièem germanskih gospodara, pretvorio je monarhiju u tamnicu naroda i bilo je za oèekivati da æe, posle vekovnog tamonovanja, ta kula od karata da se sruši. Slovenci i Hrvati, uzimam njih kao našu komunistièku braæu po jedinstvu, raspadom Austrougarske monarhije shvatili su da je prerano oèekivati da se formiraju nezavisne države, jer je meðunarodna poratna situacija bila prilièno rovita, pa su Slovenci i Hrvati doneli mudru odluku da se privremeno sakriju u Kraljevini SHS kao trenutno najboljem prelaznom rešenju.
A kud su mogli? Oko njih su bile mnogo razvijenije i moænije države koje su, izmeðu ostalog, pretendovale na dobar deo njihove teritorije. Šta da se radi? Savez sa primitivnim Srbima za njih je bio spasonosno rešenje. Znajuæi dobro da je srpska pseudoelita potkupljiva i da, dajuæi letnjikovce na Bledu i vinograde u Zagorju, mogu jeftino da kupe prelazno rešenje ka samostalnoj državi, Slovenci i Hrvati biraju, izmeðu dva zla, manje opasno i ulaze proraèunato u zajednicu sa Srbima koji, po svom dobrom nacionalnom obièaju, uništavaju svoje najpametnije ljude da bi pseudoelita zadovoljila svoje liène interese.
A ko je kriv Srbima zbog toga? Nisu ni Slovenci, ni Hrvati. Oni su donosili racionalne odluke, unapred znajuæi šta je njihov nacionalni interes. Kada je vojvoda Mišiæ, taj mudri i odmereni državnik, neposredno nakon završetka rata otišao u Zagreb, on je Nikoli Pašiæu i prestolonasledniku Aleksandru napisao da Srbi ne trebaju da prave zajednièku državu sa Hrvatima i da je mnogo bolje da državu napravimo sami. Imali smo sjajnu priliku da iskoristimo naklonost saveznika i da, jednom za sva vremena, rešimo srpsko nacionalno pitanje. Ali, nažalost, te reèi vojskovoðe nisu razumeli ni politièari, niti Kruna. Halapljivo su progutali baèenu udicu i otpoèela je naša propast.
Naravno, lièni kapital Krune i pojedinih politièkih lidera, nazvanih srpska buržoazija, uveæavao se raznim špekulacijama i prevarama sopstvenog naroda. Ako znamo da je skromni i siromašni kralj Petar došao na vlast bez kapitala, da je uzimao kredite od nepoverljivog i škrtog Lazara Paèua da bi oženio sina, onda se postavlja pitanje kako je moguæe da kralj Aleksandar i njegovi trabanti postanu toliko bogati? Prvobitna akumulacija kapitala je izvršena na štetu srpskih nacionalnih interesa. Stojadinoviæeve špekulacije oko obveznica ratnog zajma bile su odobrene od strane Krune. Vojvoda Mišiæ je umirao u krajnjoj bedi, ponižen, odbaèen i ražalovan, dok su prevejani probisveti uveæavali svoju liènu imovinu, bratski šireæi ruke prema onima koji su kupovali njihovu površnost i pohlepu.
Slovenci i Hrvati su i dalje sanjali san o samosatalnoj državi u kojoj neæe biti divljih Srba, dok su Srbi uporno pokušavali da izmame njihovu ljubav i pažnju. Srbi su se stalno nešto pravdali i izvinjavali. Kao da su Slovenci i Hrvati nama uèinili uslugu što žive u zajednièkoj državi. Komunistièki pokret je samo to oseæanje krivice, zbog navodnog nedela srpske buržoazije, još više nametnuo srpskom narodu. Srbi su samovoljno srljali u propast. Nismo imali ljude koji bi izveli raèunicu i napravili saldo pozitivan u odbrani nacionalnih interesa. Srpski politièari su stalno poslovali na pozitivnoj nuli, dok su Slovenci i Hrvati ubirali profite na oseæanju manje vrednosti srpskih politièara.
Danas se isto ponavlja. Ništa se nije promenilo. Kao da je vreme stalo. Kao da smo mi predodreðeni da budemo gubitnici. Kao da u našem narodu nema pametnog sveta. Poslednji dogaðaji pokazuju svu istorijsku tragiènost naše pogrešne politike. Nakon krvavog razlaza bivše zajednice, kada su braæa po jedinstvu vešto izmanipulisali budalastog Despota, da bi ostvarili vekovni san o nezavisnosti, danas predsednik države, voðen marketinškim istraživaèima, bez državotvorne vizije i nacionalne strategije, nedorastao za državnika, povlaèi sve gore poteze.
Pozvao je predsednika Hrvatske da oštro osudi genocid nad srpskim življem u „Oluji“, ali ga je Mesiæ ismejao tvrdeæi da je to bila antiteroristièka akcija. Hrvati nemaju nameru da priznaju svoje zloèine. Zar proterivanje 250.000 Srba i stradanje 3.000 ljudi nije genocid? Predsednik države je namagarèen. Njegov odlazak u Srebrenicu pokazao se marketinški kao loš potez, jer druga strana nije spremna da prizna svoje zloèine. Srbima je namenjena ta uloga i niko neæe da bude negativac u filmu koji se režira u Vašingtonu.
Istovremeno, Ideolog verbalnog legalizma i njegova vlada grcaju u korupciji i gube podršku graðana. Lažni nacionalista mirno gleda rasprodaju srpske privrede. Hrvatske i slovenaèke firme mirno, uz asistenciju vladajuæe partije, kupuju opšta dobra, koja nisu predviðena za prodaju po Zakonu o privatizaciji, i dovode zemlju pred totalni privredni kolaps. Može li naša firma da kupi nešto u Sloveniji i Hrvatskoj? Ne može. Zašto? To nije u nacionalnom interesu Hrvata i Slovenaca. A ko brani srpske nacionalne interese? Koliko novca za provizije uzimaju oni koji prodaju naša najbolja preduzeæa?
Na poèetku privatizacije sam predlagao da se donese Zakon o reciprocitetu sa Hrvatskom i Slovenijom. To nije prošlo. Može li danas da proðe? Ne može. Ideolog verbalnog legalizma je poslednja srpska zabluda. Zatvoren u svoju samozaljubljenu državotvornu ulogu, okružen mediokritetima, dozvoljava sektaškoj šifrovanoj organizaciji da rasprodaje državu. Iz kruga Dvojke ne vidi kako braæa u kraði pustoše državu. Ne vidi ili neæe da vidi. Isto mu doðe. Rezultati su pogubni po državu. Kako dalje? Novi izbori su jedino rešenje. Odmah. Braæu u kraði možemo zaustaviti samo ako, nopokon, odredim naše nacionalne interese. Posle toga je sve lakše. Svako æe da nauèi da brani svoje interese. Tada nam ne treba nikakva ideologija. Makar ona bila i prividno legalistièka.
Svedok 2005-08-09
