БОРКА ВУЧИЋ – 3.ДЕО
Извињавам се свима онима који су исчекивали наставак исповести од БВ, јер нисам стигао, због пословних и других обавеза, да испоштује динамику да објављујем дан за даном.
Ево, ноћас избацујем овај наставак, јер видим да је велико интересовање наше јавности, поготово људи који су били ведоци овог времеа и оних који су познавали БВ, који ми дају велику подршку да објавим праву истину, како бисмо заједно срушили фабриковане лажи политичког олоша из ДОС-а.
За вас који први пут читате о БВ, имате на мом сајту прве два објаве.
Баба Јула
Борку Вучић нисам ни видео ни чуо до пролећа 1993.године, када ме је назвала на мој директан телефон у банку и одмах, без икаквог увода, упитала:
„Пишеш ли ти за Дугу?
„ Пишем.“
„ Немој више да пишеш.“
„ Молим?!?“
„ Кажем ти, немој више да пишеш.“
„ Зашто?“
„ Не могу преко телефона да ти објашњавам. Рећи ћу ти када дођем у Београд.“
Прекинули смо везу.
Нисам је послушао.
Шта ње брига за кога пишем?
Писао сам за Дугу јер ме је Миломир Марић молио. Писао сам економске теме. За своје писање никада нисам био плаћен. Нити сам то тражио, нити бих, да су ми понудлили, то прихватио. Писао сам јер ми је то био ментални тренинг. Истовремено, видео сам да су многи људи читали моје колумне. Ширио сам нове идеје. Образовао и просвећивао људе. И све већи број људи је разумео шта пишем, за шта се залажем и почели су да ме подржавају. Мој јавни рад је имао смисла.
После месец дана, поново ме је на директан телефон назвала Борка Вучић.
„ Ти ниси престао да пишеш за Дугу?
„ Нисам.“
„ Молила сам те да престанеш“
„ Нисам те послушао.“
„ Молим те, престани да пишеш.“
„ Зашто?“
„ Не могу преко телефона да ти каже. Ускоро сам у Београду.“
„ Чекам те.“
Нисам, опет, престао да пишем.
Намерно нисам хтео.
Марић ми ништа није говорио.
Колумна је нова изашла.
После неколико дана, ујутру ми је зазвонио директан телефон.
Борка се јавила.
„ Јеси ли у Београду?“
„ Јесам.“
„ Могу ли да дођем на чај?“
„ Када ?“
„ Сада.“
„ Може.“
„ Стижем.“
Стигла је за пола сата.
Загрлилила ме је и пољубила.
Села је и почела да пије чај.
„ Слушај, нисам могла телефоном да ти кажем. Твоје писање иритира Миру..“
„ Коју Миру?“
„ Миру Слободанову. Не знам зашто, али је алергична на тебе. Не може да те поднесе. Каже да си ти центар опозиције и да си идеолог капитализма. Била је код мене на Кипру и видела сам колико је била бесна .“
„ Будала! Баш ме брига.“
„ Немој тако! Полако! Покушала сам да је разуверим. Рекла сам да те дуго познајем. Убеђивала сам је да има погрешну представу о теби. Предложила сам јој да те упозна. Нисам успела. Неће. Остала је тврдоглаво при својим ставовима.“
„ Шта имам да се упознајем са њом?!? Нећу да се срећем са њом…“
„ Полако! Не срљај! Мира је велико злопамтило. Она има велики утицај на Слободана. Мораш да будеш опрезан. Знају да ти финансираш Ђинђића. Буди паметан. Не можеш главом кроз зид. Политика је велика курва. Сви играју на све стране. Говорим ти као твоја Тета. Никада нисмо причали о политици. Поштујем твоја политичка начела и твој избор. Али, веруј ми, ти ниси за политику. Држи се онога што најбоље знаш и што најбоље радиш. Престани да пишеш у Дуги. Миру то страшно нервира. Бојим се да се не окоми на тебе. Имаш банку, запослене и фирме по свету. Освојио си тржиште. Добро радиш и добро зарађујеш. Шта ти треба да се јавно експонираш?..“
„ Неко мора. Не могу да ћутим. Видим да ће Србија да доживи катастрофу. Поједе ме то ћутање других.“
„ Знам.То је јаче од тебе. Такав је био и мој Стева. Наивни идеалиста. Веровао је људима и људи су га увек издали. Чувај се издаје. Продаће те они који су ти најближи. Добро то запамти. Они које си подигао. Они су ти највећи непријатељи. Тако је увек код нас Срба. Све сам ти рекла. Повуци се неко време из јавности. Пређи да живиш негде ван Србије. Дођи код мене на Кипар, ти си Далматинац, имаш море и топло време. Можеш банку и компаније да водиш са Кипра…“
„ Не могу. На Кипру је досадно. Убила би ме досада.То није за мене.“
„ А Цирих? Тамо ти је седиште?“
„ Јесте. Не могу ни тамо. Хладна клима и још хладнији и себичнији људи. Не могу да живим ван Београда. Србија је моја судбина. Не могу да живим ван Србије.“
„ Размисли. Све сам ти рекла. Одох. Буди паметан. Не срљај. Нису времена за лудости. Фантастичне си ствари урадио. Памет у главу. Млад си и мислиш да можеш главом кроз зид. Не можеш. Чувај се оних који те тапшу по раменима. Треба ли ти нешто?“
„ Не треба.“
„ Зови ако ти буде требало.“
„ Хоћу.“
Поздравили смо се и изашла је нечујно као неки добри дух.
Послушао сам је. Престао сам да пишем у Дуги. Марићу сам отказао колумне. Рекао сам да немам времена и да имам пословне обавезе ван Србије.
Следећи број Дуге је изашао са колумном Мирјана Марковић. На истом месту где сам ја писао. Појавила се њена слика са цветом у коси и текстови који су одређивали даљу судбину Србије. Најављивала је обрачуне са људима који су јој се замерили или који нису били по њеном укусу. Нисам могао да читам њене текстове. То је била гомила бесмислица и глупости. Мени су текстови изгледали као рани покушаји писања неке незреле, неписмене девојчице из осмог разреда основне школе, која је водила свој споменар и која се свађала са свима онима који не мисле као што она мисли. Текстови су јој били плиткоумни и досадни. Жена је била необразована, искључива, суманута и острашћена. Имала је велику потребу да се политички ангажује и да наметне своје комунистичке ставове сатрвеном српском народу. Пошто је била жена Вожда, медији су почели да јој дају све већи значај, посебно када се доказало да њене колумне решавају многе дневно политичке проблеме и недоумице. Тако је ушла у епицентар медијске пажње. То јој је много значило. Мислим да је уживала у тој популарности. Њене политичке амбиције су из дана у дан све више расле. Све то што је радила током 1993.године било је само добра припрема да се 23.ј јула 1994.године оснује ЈУЛ – Југословенска удружена левица, коалиција 23 левичарске партије које су се бориле за Југославију и демократски социјализам.
Сваком паметном човеку је било потпуно јасно зашто ме је мрзела и зашто је била алергична на моје јавне наступе, јер је заступала политичке идеје које сам потпуно уништио у јавним полемикама, које сам навео да су главни кривци за уништавање наивних и поводљивих Срба и разарање Србије и да нам нема спаса док на сметиште историје не бацимо све те пропале политичке пројекте. Мирјана Марковић је потпуно оголила лажну националну политику титоисте Милошевића, који је глумио естрадног националисту, док је у дубини душе волео само своју жену са комунистичким педигреом, апсолутну власт и државни социјализам.
У тој 1993 години је била хиперинфлација и читаву годину нисам видео Борку. Допирале су до мене силне информације како огромне количине девиза, готовине, свих валута, тајним каналима, нарочито преко аеродрома у Темишвару, Скопљу и Солуну одлази из Србије на Кипар, да Борка тај новац ставља на рачуне Београдске банке Кипар – COB-у и да тај новац служи за државне потребе куповине неопходних роба за функционисање саме државе. Било је прегршт анегдота које сам чуо како су државни чиновници и службеници Службе износили у врећама новац за Темишвар, случај када је на аеродрому нестало струје, како је тај новац авионима одлазио за Кипар, али све то што се догађало је било далеко од мене. Није ме занимало. Нисам имао никакве додирне тачке са тим пословима, знао сам шта раде и знао сам да ће једнога дана, када се буде променила власт, када скинемо Милошевића и његову банду, да ће неко морати да се бави истраживањем како је тај новац одлазио из Србије. Тако је и било. Након Петооктобарског преварата настала је афера Кипарски новац. Афера која је однела многе животе.
Наводим овом приликом само неке цитате о афери Кипарски новац из истраживања новинара Инсајдера :
„ Б92: Од јула 1992. до јуна 2000. на рачуне осам оф шор компанија на Кипру које је основала Србија, односно Београдска банка депоновани су велики износи девиза у кешу. Инсајдер је дошао до доказа о готовом новцу који је изнет на Кипар и који је положен на рачуне осам оф шор компанија….. Од 1992. до 2000. из државе је изнето, према незваничним проценама, 11,5 милијарди долара. Никада није вођена истрага о томе који новац је изнет из земље. Према сазнањима Инсајдера, један део изнетог новца потицао је од пљачке грађана преко царина и буџета, а други део је био из нелегалних токова. Од тога је, према за сада доступној документацији, један део потрошен на увоз оружја и војне опреме, на набавку лекова или за исплату плата и пензија у време санкција. Међутим, судбина неколико милијарди је и данас непозната. Постоје индиције да је тај новац завршио на нечијим приватним рачунима.“
Мени је најинтерсантнија изјава коју је дао гувернер Млађен Динкић, јер се уклапа у моје изнете ставове о оцени улоге Борке Вучић у овим велик новчаним трансакцијама :
„ Млађан Динкић: Борка Вучић је по мојој оцени била задужена за такозвана регуларна плаћања и све то што смо ми нашли на ЦОБ-у, значи на кипарској оф шор банци Борке Вучић заправо углавном није био новац који је био намењен за неке провизије или за неке приватне рачуне и највећи део тих трансакција, а ми смо били морам признати разочарани / подвукао – БД/ кад смо то открили, је ишао да се купује, не знам, нафта, да се плаћају неке сировине за увоз разних предузећа по Србији на који начин су се избегавале санкције.“
Зашто су били разочарани?
Зато што нису разумели која је била улога ове државне банкарке и нису разумели да је она радила посао за државу, да није узимала провизије за себе, да се није лично богатила, да није профитирала на народној несрећи, што би неолиберални гувернери, министри и државни банкари сигурно урадили, па када нису могли ништа да јој нађу, није им преостало ништа друго, ДОС-овим талибанима, него да је брутално нападну, упркос овој изјави, да је дискредитују у јавности, да је вређају, шиканирају, да јој стално прете и да на крају, плашећи се да Борка Вучић не изађе са својим директим доказима и са документима, које је сигурно негде скривене држала, не компромитује одређене представнике нове власти, Службе и тајкуна, па су зликовци одлучили, да би били потпуно сигурни, да организују и њено убиство на ауто-путу.
Све мора око њеног страдања да се темељно истражи и да се пронађу налогодавци за то свирепо убиство.
Борку Вучић сам поново срео у мају 1994. године код гувернера Народне банке Југославије, када ме је гувернер Драгослав Аврамовић позвао да чује моје стручно мишљење о његовом новом динару и његовом односу у паритету 1:1 према немачкој марци. Нисам знао да ће она да присуствује том састанку, јер сам добио званичан позив из кабинета Гувернера, да бих сазнао, када сам дошао на тај заказани састанак, да је то била њена идеја и да је она сугерисала гувернеру Аврамовићу да ме позове и да чује шта ја мислим.
Загрлила ме је и пољубила, чим сам ушао у кабинет.
„ Ево, Драгославе, кога требаш да чујеш и који ће ти отворено да каже шта мисли о твом програму реформи и стабилизацији динара. Како си ми? Нисмо се дуго ни видели ни чули? Ти си заборавио на мене…“
„ Нисам. Ти си била заузета важнијим државним пословима.Ту нема места за мене. Знам да си здрава и то је најважније.“
„ Хвала Богу здравље ме служи. Видиш да смо ми, трећепозивци, дошли да спашавамо шта се спасити може. Знам шта си све урадио. Свака част. Поносна сам на тебе. Направио си праву банку и видим да имаш компаније по свету…“
„ Служба те је добро обаветила.“
„ Ха-ха! Када бих ја чекала извештаје Службе, ништа не бих на време сазнала. Имам ја своје канале који ме извештавају. Позвали смо те данас да Драгославу кажеш своје мишљење и да му помогнемо у стабилизацији новог динара.“
О овоме разговору ћу писати у одељку Деда Аврам.
Следећи наш разговор је био средином децембра 1995. године, у тренуцима када сам покушавао да спасим моју банку програмираног и организованог уништавања. Назвала ме је на директан телефон у кабинету.
„ Знам шта се догодило. Рекла сам ти да будеш опрезан. Ниси ме послушао. Мораш да чуваш здравље и породицу. Како да ти помогнем?“
„ Не треба.“
„ Какав ти је план?“
„ Све ћу да уништим.“
„ Зашто све?“
„ То је једини начин да останем жив.“
„ Хоћеш ли да покушам да разговарам…“
„ Нећу.“
„ Штета је да све пропадне.“
„ Немам избора. Јачи су од мене. Изгубио сам ово полувреме.“
„ Молим те, чувај се, гадна су времена.“
„ Бог све види.“
„ Зови ме ако ти нешто буде требало.“
„ Хоћу.“
Нисам је назвао.
Морао сам да прођем сам кроз највеће моје пословно искушење. Нисам хтео никога да увлачим у ту невољу. Била су заиста одврана времена. Свакога дана на улицама су били обрачуни и убиства. Водећи криминалци су дошли код мене у банку. Послали су их они који су уништили банку. Хтели су да ме уплаше и понизе. Бранио сам свој професионални интегритет и моралну вертикалу.То ми је дало снаге да истрајем. Породица и моји пријатељи су били уз мене.
Повратак у Србију
Успела је у мају 1997. године да оствари свој банкарски концепт да направи и обједини Београдску банкарску групу, која ће 1999.године да удружи 20 банака са стасусом филијала по читавој Србији, све у намери да концентрише банкарски капитал неопходан за убрзани привредни развој. Она је постала председник Београдске банке ад и контролисала је половину банкарског капитала у Србији.
Након завршетка НАТО бомбардовања, негде средином јуна 1999.године, тек сам био скинуо униформу и почео да одлазим на посао у своју фирму, зазвонио ми је мобилни телефон. Био је непознат број. Јавио сам се и са друге стране чуо сам добро познат Боркин глас:
„ Ратниче, може ли Тета да ти спреми чај са тврдим колачићима?“
„ Може.“
„ Хоћеш ли да дођеш до мене у недељу ујутру.“
„ Хоћу.“
„ Чекам те.“
Дошао сам у недељу и остао три сата.Разговарали о свему. Највише смо разговарали о економији, покретању производње, пољопривреди и подршци младим људима да остану на селу. Борка је била у доброј кондицији. Бистра и паметна. Имао сам осећај као да се препарирала и да се није мењала. Мој ђед Јован је говорио да има старих људи који се осуше као бакалар и који онда могу дуго да живе, јер тако осушени готово да немају никаквих великих потреба и могу да све издрже. Борка је припадала том свету. Путовала је по Србији, обилазила села, разговарала са пољопривредницима, разговарала са предузетницима и била је добро информисана о стању наше производње. Наши разговори су настављани тамо где су последњи пут били прекинути, тако да време у коме се нисмо виђали није уопште утицало на наше удаљавање. Напротив, мени се чинило као да смо се виђали сваке недеље и као да никада нисмо ни прекидали наше разговоре.
„ Стратешки важно за опстанак наше нације је да поново развијемо село. Данас српско село пропада. Нестаје. Опустела су нам села, јер младима се не нуди никаква персектива. На селу остају само они који не могу да се школују и који не могу у градовима да се запосле. То је потпуно погрешно. Држава то мора из темеља да промени. То се ради само новом економском и аграрном политиком. Знамо из историје да је српски сељак спашавао државу када је најгоре било. И сада је тако, само нико то не признаје. Осиромашено село помаже и шаље храну оним несретницима у граду, који се стиде што воде порекло са села и што су сељачка деца. Сви заборављамо да су наши највећи умови Никола Тесла и Михајло Пупин потекли са села и да су били поносни на своје порекло. Нема опстанка нације ако поново не подигнемо наша села. То ће бити модерна села, која ће користити све предности нових технологија. Не може пољопривредни произвођач да се бави производњом, да зна које сорте треба да гаји, да сам тражи која заштитна средства треба да примењује, да прати светске тенденције у пољопривредној производњи, да се бави откупом, паковањем, складиштењем, дијазнирањем, истраживањем тржишта да се професионално бави продајом, извозом и наплатом својих производа. То не може ниједан пољопривредни произвођач на свету. Морамо да се повежемо са успешним пољопривредним произвођачима у Европи и да њихова добра искутва применимо. Некада смо, када сам била мала, сећам се тога код нас на селу, верујем да је тако и било код тебе у Стрмици, организовали мобе и задруге, па смо уз песму и смех завршавали све тешке летње послове. Некада су се домаћини удруживали и заједно износили своје производе на пијцу, данас нико са никим не може, јер држава нема никакав план за пољопривредног произвођача и све је остављено њему да се сам сналази. Како ће он сам? Не може сам ништа да уради. Задатак државе је да му, паметном аграрном политиком, омогући да производи и да свој производ наплати, како би могао да заради и како би бављење пољопривредном производњом било уносно. Када се то догоди, враћаће се људи на села. Ти пишеш о великој економској кризи која следи и краху светских финансија, све ја то што напишеш прочитам, прогнозе су ти потпуно тачне. Све се слажем. Папирни новац ће морати да нестане, јер овакав развој на штампању долара без покрића нема будућност. Зато се морамо да вратимо селу. Неко ће се враћати зато што неће имати другог избора, неко зато што неће, услед велике економске кризе, моћи да преживи у граду, док ће многи из градова, нарочито високо технолошки образовани, да се враћају јер ће тражити нови смисао живота на селу и тражиће ново уточиште у природи. Градовови су пренасељени. Живот у градовима је постао несносан. Ти ћеш доживети тај велики повратак образованог и просвећеног света на села. У то сам сигурна да ће се врло брзо да догоди. Њихов посао неће више зависити од градова и они ће моћи да пређу у здраву средину да живе и раде на селу. Запамти шта сам ти рекла. Зато је важно сада да се млади пољопривредници школују и да држава из соптвених фондова помогне да ти млади и радни људи остану на селима да живе, да ставарју своју породицу и да тако спасимо угрожена српска села.Спашавањем села, спашавамо и државу. Пошто је држава трома и успорена, одлучила сам да оснујем Фонд за дошколовавање младих пољопривредника и да се, када се повучем из банке, бавим хуманитарним радом овога мога Фонда.“
Пети октобар
После Петооктобарског преврата сам, тек на велике молбе и наговоре породице, пристао да помогнем новом мандатару Ђинђићу, па сам прихватио да извршим снимање и прављење пресека стања србске привреде и, истовремено, изналажење профитабилних инвестиционих пројеката, којима би се покренула привреда и запослио велики број незапослног народа, када сам у једној од постета компанијама на терену, налазио сам се у Великој Плани у посети млекари, обилазили смо погоне са генералним директором и његовим пословодством, сазнао, тада први пут, да постоје некакви кризни штабови свуда по фирмама Србији и добио сам позив од банкара из Београдске банке да су се страшне ствари догодили у банци, да је било наоружаних људи у банци, да је Борка била са пиштољем и да су неки сумњиви типови из кризних штабова преузели банку.
Ево како је то пренео НИН у тексту Уредно прокњижена каријера :
„ Доласком нових власти 2000. године, формално (не својом вољом) напушта банкарске дужности, али и даље остаје – најпознатија српска банкарка. Представници међународних институција које се баве новцем и многи угледни банкари приликом посете Београду тражили су да се са њом састану, да чују њено мишљење. После „петооктобарске револуције“, када је сазнала да су у банку упали неки наоружани људи, сама је са возачем кренула да види шта се дешава; није хтела ризику да излаже своје млађе сараднике. На улазу у зграду Београдске банке, у центру Београда, на Теразијама, зауставио је портир кога је она примила на посао. Био је у пратњи неколико наоружаних људи неприкладног понашања и неуредно обучених, у патикама и тренеркама. Каже: „Забранио Кризни штаб!“ Пришла је оближњим дежурним полицајцима на улици и рекла: „Ви ме познајете, ја сам Борка Вучић, председник Београдске банке. Не дозвољава ми се улазак у банку за коју ја и даље одговарам. Молим вас да будете присутни, ја ћу ући…“ Тако је и било. Наоружани људи поново су покушали да је зауставе. Отворила је своју ташницу и извадила пиштољ. Једног од њих који је био посебно дрзак ударила је дршком пиштоља у главу. Сви су се склонили у страну, а она је, у пратњи полиције, ушла у зграду. Борка је ушла у своје канцеларије и узела нека важна документа да она не би била фалсификована. Заказала је седницу Скупштине Банке на којој би легално предала дужност. На седницу Скупштине, заказану у просторијама Агробанке, пошто није било услова да се одржи у сопственим просторијама, осим акционара дошли су и многи непозвани гости. Иако је оценила да је гласање било “пуно фалсификата“, предала је дужност председника банке, јер у таквим условима других могућности и није било. Повукла се, али је, и поред тога, добијала отворене претње да не напада неке од најистакнутијих представника нових власти.
Назвао сам је на мобилни телефон:
„ Шта се догађа?“
„ Страшно! Какви насилници. Отимају банку на силу. Ужас.“
„ Како да ти помогнем?“
„ Не знам. Можеш ли да дођеш до мене?“
„ Могу. Када? Сутра?“
„ Нема потребе. Дођи у недељу ујутру. Није ништа хитно.“
Дошао сам у недељу у 10.00 сати. Била је бледа и напета. Никада је нисам видео такву. Повређена је била простакулом и безобразлуком нове власти. Погодило ју је све то што су медији писали о њој. Није то заслужила.
„ Хоћеш ли да разговарам са Ђинђићем?“
„ Већ сам разговарала.“
„ И?“
„ Ништа.“
„ Како ништа?“
„ Хоће-неће!Топло-хладно! Не разумем. Нека ме ухапсе. То је боље.“
„ Дај, не претеруј! Разговараћу ја са њим.“
„ Ако ти није проблем…“
„ Није.“
„ Најгори су Динкић и Батић.Они ме оптужују да сам покрала паре на Кипру.“
„ Барабе! Разговарћу са Ђинђићем.“
Разговарао сам са Ђинђићем након два дана. Било му је непријатно. Покушао је некако да изврда одговор. Говорио је својим опречним стилом. Ђинђићевштином.
„ Па, сам знаш шта се радило. Велике паре су изнете из земље и велике су паре покрадене. Све је ишло преко ње. Она је држала касу. Она је била Милошевићев књиговођа …
„ Није била Милошевићев књиговођа, него државни банкар.“
„ Ма, то је исто…
„ Није исто.“
„ Како није исто?“
„ Није радила за Милошевића, него за државу.“
„ Милошевић је био држава. Тако се понашао. Украо је велики новац..“
„ И она му је то омогућила?“
„ Не знам да ли му је омогућила, али велики новац је нестао…“
„ Који новац је нестао?“
„ Новац којим је она управљала…“
„То није тачно. То је лаж.“
„ Како није тачно?“
„ Сву документацију она има.Ту се може да види да је новац отишао за државне послове. То и Американци знају и зато је не дирају.“
„ Где је та документација?“
„ Не знам. Претпостављам да је негде сакривена. За сваки случај.“
„ Па, како су се онда обогатили Милошевић и тајкуни?“
„ Њихове паре нису ишле преко ње. То би им било сувише ризично. Она, претпостављам, зна шта су радили, вероватно и има неке доказе, али она није то радила.“
„ Зашто онда Батић и Динкић тврде да је она украла паре?“
„ Зато што хоће да покрију праве лопове. Борка није узела цент. То није у њеном карактеру. Рекао сам ти, она је државни банкар. Радила је за државу која је била под санкцијама.“
„ Шта предлажеш?“
„ Остави је на миру. Завежи ове твоје керове. Није заслужила да је малтретирају. Не могу барабе из кризног штаба да ваде пиштоље на њу. То је велика срамота за тебе…“
„ Зашто за мене? Шта ја имам са тим? Нисам имао појма шта се дешава у њеној банци…“
„ Ко је измислио кризне штабове?“
„ Не знам.“
„ Дај, бре, немој да ме лажеш. Сви кажу да си ти..“
„ Нисам ја! Кунем ти се! Нисам имао појма. Лабус и ови су то први кренули..“
„ Сви окривљују тебе. Немогуће да ниси знао. Кризни штабови се понашају као јакобинци у време Терора. Нисмо рушили Милошевића да твоји чекисти малтретирају директоре државних и друштвених предузећа…
„ Живота ми, није то моја идеја.“
„ Укини онда кризне штабове. Нареди да се похапсе они који буду упали у предузећа и који се буду насилно понашали.“
„ Хоћу. Наредићу да се то одмах обустави.“
„ Предлажем ти да Борку поставиш за председницу Савета гувернера…“
„ Шта?!? Ниси нормалан! Па, сви ће ме из ДОС-а рашчеречити.
„ Неће сви, него алави Динкић. Он се намерачио на место гуверенера и хоће да јури кипарске паре. Дечко се понаша као да је Народна банка његово власништво. Води рачуна, Динкић је на све спреман. Стави Борку за председницу Савета гувернера из два разлога: први, може да обузда похлепну незналицу Динкића и друго, Борка има сјајне контакте са великим финансијским играчима у свету, она сада може да нам помогне.“
„Шта ће рећи Американци?“
„ Они ће то да прихвате. Провери.“
„ Не знам. То ми је ризичан потез…“
„ Није. Борка је државни банкар и радиће све за државу. Истовремено, показаћеш да нова власт не гиљотинира стручне људе, који су служили држави. Буди мудар, нека Борка ради оно што је читав живот радила. Веруј ми, нико на Балкану нема такву особу. Она нам је драгоцена у преговорима око наших дугова и отписа доспелих дугова и камата.“
„ Лабус ми је већ тражио да он то води.“
„ Лабус је фолирант и незналица.Треба нам најјача екипа за преговоре са Светском банком, ММФ-ом и повериоцем. Предлажем ти, да Борку одредиш за то, ја пристајем да направим план великог отписа наших дугова и да са Борком учествујем у преговорима.“
„ Видећу. Морам да намирим сва гладна уста из коалиције ДОС. Они ми праве највеће проблеме.“
Није ништа урадио. Кризни штабови су вршљали још неколико недеља. Динкић је преотео Народну банку. Лабус је преузео преговоре са нашим повериоцима. Борку није смео да ангажује. Али, више је нису нападали и прозивали. Главни удар на њу је тако прошао.
У наредним годинама посветила се раду Фонд за дошколовавање младих пољопривредника и одлазио сам на пољопривредне сајмове које је она организовала, највећи сајам је био у Сава центру, али сам два пута, на њен позив, ишао и по Србији. Мислим да је у том добровољном раду себе пронашла, посветила се потпуно њему и тако је срчано и са љубави све то радила, са таквим полетом и жељом да помогне свакоме, да су је пољопривредници обожавали.
Била је жена из народа, која је знала да се понаша и са најбогатијим људима на планети, краљевима, шеицима, председницима држава, премијерима, министрима и власницима мултинационалних компанија, али њено природно станиште су били српско село и српски сељци, којима је посветила свој преостали живот.
После парламентарних избора у јануару 2007.године, постала је, као најстарији посланик, председавајући Скупштине и мислим да је то био добар политички потез њене посланичке групе, јер је тако добила потпуно моралну сатисфакцију за све што је у животу радила.
Убиство
Петак,31.јула 2009.г.
13,45.
Москва.
Идем на састанак са банкарима.
Гужва. Пропка.
Седим у таксију.
Касним.
Увек користим метро.
Нећу више да идем таксијем.
Звони ми мобилни.
Борка.
„ Где си?“
„ У таксију у Москви.“
„ У-у! Нећу да ти правим трошкове.“
„ Не брини. Реци.“
„ Када си у Београду?“
„ Сутра увече.“
„ Морам да те видим. Можемо ли у недељу ујутру? Важно ми је.“
„ Може. У наше време?“
„ Да.“
„ Долазим.“
„ Припремићу колачиће.“
„ Обавезно. Не долазим ако нема колачића.“
„ Чекам те.“
Следећег дана, у суботу 01. августа 2009. године сам провео читав дан јурећи са састанка на састанак, једва сам стигао да на време ухватим на Шереметеву наш авион у 20.10 за Београд. Ушао сам у авион који је био полупразан. Отишао сам у задњи део авиона и стропоштао се уморан на седиште. Врата авиона су се затворила и авион је почео да клизи по писти. Стрјујардеса је проверавала путнике да ли су везали појасеве. Био сам последњи путник за проверу, када ми се стјујардеса обратила :
„ Господине Драгаш, знате ли вести из Београда?“
„ Не знам. Нисам ништа успео да прочитам. Једва сам стигао да се укрцам на авион.“
„ Данас је у саобраћајној несрећи код Лапова погинула Борка Вучић.“
Никада нећу сазнати зашто ме је звала.
Почео сам грозничаво да анализирам наш последњи разговор.
Сваку изговорену реч.
Зашто је рекла – „ морам да те видим“?
Зашто је рекла –„важно ми је“?
Никада ми тако није рекла.
Зашто је хтела да ме види?
Зашто јој је било важно да се сретнемо?
Све ће остати тајна.
На крају овог поглавља о Борки Вучић, објављујем мој опроштајни текст који је изашао у Таблоиду 23. август 2009.године .
Борка Вучић
Ово је последњи поздрав мојој пријатељици и колегиници Борки Вучић.
После ужасне и сумњиве трагедије која се десила, не могу да пишем неки други текст. Ово је најмање што могу да учиним. Ово је моја морална обавеза, јер толико неистине и подметања је изречено о њој у ових последњих девет година, након извршене контрареволуције у Србији, и доласка окупационе власти лажних експерата, да је то било неподношљиво слушати.
Нападали су је криминалци који су са аутоматима упали у Народну банку Југославије, и који су преотели на силу место гувернера, нападали су је пропали асистенти који о банкарству и финансијама ништа нису знали, који нису имали ниједан дан радног искуства у струци, који су били препотентне незналице, уображени скоројевићи на платном списку тајкуна, нападали су је и оптуживали најгори олош, никоговићи и шљам, моралне протуве, психопате са здравственим картонима у Лази, шизофреници, протуве и пајаци, битанге које раде за интересе страних влада, компанија и обавештајних служби, гомила пробисвета без имена и корена, које је историјски талас, програмирано и смишљено, изнео на чело Србије да је докрајче, распродају, униште и сломе јој кичму како Срби више никада не би били реметилачки фактор на Балкану.
Нападали су је и оптуживали за криминал, подизали кривичне пријаве против ње због наводне пљачке државе, нападали су је они који су осмислили и спровели највећу пљачку у историји наше државе и нације, они који су продавали најплодније војвођанске оранице за неколико стотина евра, шећеране за три евра, фабрике дувана које нису продавали ни кнежеви, ни краљеви, ни Велики мештар свију хуља, они који су распродавали национално благо и националне ресурсе, они који су нас убеђивали да граде модерну Србију, док су се са земунским криминалцима, продавцима дроге и наркодилерима, љубили у уста, они који су били задивљени што познају те, наводно, жестоке момке са улице, те дрипце у јефтиним кинеским патикама и шушкавим тренеркама што пију најскупља пића у Граду светлости и спавају заједно у најелитнијим хотелима, не туширајући се данима, који су, у ствари, били обичне подрепне мушице, штакори, јајаре, доушници, потказивачи, подводачи и ситни лопови, врбовани од стране Службе, које су презирали прави улични мангупи и мангаши.
Оптуживали су је шибицари наше транзиције, који су крали јакне по страним бутицима и препродавали својим колегама са факултета, они који су на станичном перону димитровградске железничке станице варали уморне путнике – ево, погледајте, где је куглица, сад је видиш, сад је не видиш, опа, ајде народе, погоди, ево ту је, није ту… да би у историјском преокрету, током контрареволуционарне обмане сопственог народа, постали највиши државни функционери који, на исти начин како су то годинама раније радили, шибицаре, шпекулишу и варају док врше распродају државне имовине…
Ево, нафтна компанија, телефонија, фармацеутске куће, каменоломи, пољопривредни комбинати, сад их видите, сад их не видите, опа, изволите, навалите, господо страни инвеститори, све је на распродају, наше провизије се исплаћују напољу, на руке, у будипештанским хотелима, у торбама, оптужују је и нападају они који су преко ноћи од пропалих асистената, магационера, секретара месних заједница, референата продаје, професора самоуправног политичког система, полазника кумровачких семинара, социјалистичких директора који су пузили и колена љубили расинском партијском комесару, старом и честитом комунисти, банкротирани предузетници, који су бежали у политику од поверилаца и акцептних налога, они који су гацали по мађарском блату и сањали када ће посетити трговине у Баји, док им је Будимпешта светлела као далека звезда у васиони…
Они који су протерани из свих земаља у транзицији као хохштаплери и пропалице, који су сматрани плаћеним скотовима обучени да униште националне привреде, нападали су је сви они који су преко ноћи постали богатуни, капиталисти, тајкуни, они који су из подераних патика ушли у фирмирана одела, набацили најскупље машине, силиконске певаљке, окитили се најбољим швајцарским сатовима, уселили се у куће на Уклетом брду, почели да пуше томпус и пију чивас, купују хектаре винограда, праве најбоља вина, посећују модне ревије и приређују перверзне журке да би показали како су у тренду, како су ин, како су фаце и како они ништа немају са тим простим и примитивним балканским народом кога се стиде, који је затуцан и својеглав, кога треба млатити редовно, јер је народ стока и руља, треба га редовно јахати, жигосати и тући, понижавати на сваком месту, само да би та братија новокомпонованих политичара, јапијеваца и тајкуна могла да ужива на својим јахтама, оптужујући Борку Вучићда је Слобин банкар и да је покрала милијарде долара.
Каква подлост?! Каква поквареност?! Каква дрска подвала?!?
И та лаж је девет година лансирана као прворазредна истина. Пуних девет година! И пуних девет година покушавам да објасним моме народу да то није тачно, да су то пропагандне лажи оних који не желе повратак у деведесете, али су макијавелистички прагматични и праве постизборне коалиционе савезе са људима из деведесете, да су сви они политички олош који две пуне деценије, вртећи се у кругу власти и опозиције, систематично пљачкају државу и народ, да немају никакву идеологију, осим нагомилавања функција, привилегија и материјалног богатства, да немају никакву историјску одговорност и да су спремни, за неколико дана власти, да продају свако своје политичко убеђење, да су спремни да продају душу ђаволу, само да би њима било добро, само да би сакрили праву истину и само да би окривили неке друге људе за све оно што они никада нису могли да разумеју, достигну или остваре.
Сведок сам многих историјских догађаја у последњих две деценије и не знам да ли, у овом насилном гурању у европске и евроатлантске интеграције, када се наш нормалан пут у развијену и уређену европску заједницу претвара у пропагандну идеологију окупаторског режима на власти, да ли и ја, или неко сличан мени, треба да страхујемо да ће се на неким од многобројних наших путовања десити да гума тако мистериозно пукне, како не пуцају пнеуматичне гуме нигде у свету, да се возило преврне и запали и тако елиминишу сви непријатни сведоци наше транзиције који могу, у тренуцима избијања социјалне револуције и рушења тржишних фундаменталиста са власти, када дођу неки нови, непоткупљиви, морални и стручни људи, да изнесу праву истину о томе шта се догађало и каква је улога неких политичара у тај нашој инсценираној националној трагедији.
Господо другови, користим ову прилику, јер друге могућности у поткупљеним и строго контролисаним медијима ни нема, да изнесем истину о жени која је лажно оптуживана и која је страдала под врло сумњивим околностима. То је моја морална и стручна обавеза.
Моје сведочанство ће бити важно за историјску грађу о временима зла у Србији, јер сам се, као дугогодишњи опозиционар и један од највећих финансијера странке која данас заводи демократски тоталитаризам и култ личности у друштву, налазио на супротној страни од настрадале, односно био сам један од највећих економских критичара тога режима и човек кога је, у једном тексту, Мама криминалног ганга у Србији назвала епицентром опозиционог деловања, да би новинару НИН-а саопштила да сам идеолог капитализма и приватне својине, па сам, самим тим, потпуно непожељан у националсоцијалном покрету за ослобађање Срба и Србадије.
Дакле, моје сведочанство се може сматрати врло важним, јер никаквог пословног интереса никада нисам имао са настрадалом, никада нисам користио средства примарне емисије, никада повољне депозите државних институција, никада ниједан кредит нисам добио од државе, никада ниједну валуту нисам откупио од државе по званичном курсу, никада ништа пословно нисам тражио од тада свемоћне Борке Вучић које је могла, једним телефонским позивом, да вам реши сваки финансијски проблем, па су тадашњи бизнисмени, данас тајкуни на јахтама, молили, преклињали и пузили пред њом да им помогне у затварању њихових комбинација.
Својим очима сам гледао како та братија полтрона и улизица ничице пада пред њеним ногама и како псећи понизно машу репом, очекујући да им она помогне. И мене су ти феудалци транзиције преклињали да ургирам код Борке, да кажем коју лепу реч о њима и њиховом послу, јер су сви добро знали да сам био пријатељ са њом, да је моје мишљење ценила и да ми је била наклоњена.
Наше познанство датира још из осамдесетих година када сам се, као млади банкар у државној банци, на неком банкарском скупу једини побунио против тога да комунистички партијски секретари одлучују где ће банка усмеравати свој капитал. Био сам отворен, искрен и енергичан, говорио сам стручно и без страха.То се њој свидело и после састанка ми је пришла да се упознамо. Од првог тренутка када смо се упознали до петка увече, када сам је из Москве назвао, да се договоримо када ћемо се видети, био сам са њом на ти.
Мислим да сам један од ретких младих пословних људи који је са њом имао такав однос. Свидела ми се од првог дана када ми је пришла њена једноставност, скромност, знање и непосредност. Таква је остала до последњег дана. Само су политичке хуље и деспотови тајкуни ширили, након политичког преврата, гнусне лажи о њој, верујући да ће се појавити неки острашћени досманлијски лудак да елиминише непријатног сведока.
Истина је да је Борка Вучић била поштена и честита банкарка, да ниједан државни динар није узела за себе, јер таква личност никада ништа није радила за себе, а после свих животних трагедија које су јој се десиле, она је била потпуно посвећена своме позиву, своме послу и својој мисији. Борка је била последња личност из тод уништеног и закопаног романтичарског доба у коме су постојали идеали, морал и човек као мерило свих вредности.
Та сићушна и енергична жена, повијених леђа и благо спуштене главе, обучена увек у скромне сукње, кошуље и џемпере, носила је неку чудесну харизму у себи, неку магнетску привлачност, тако да је пленила својим изгледом, понашањем и наступом. Говорила је тихим гласом, готово шапатом, али одрешито и течно. Конкретно и јасно. Није се служила фразама.
Била је врхунски оперативац.Тачна, уредна, дисциплинована и прецизна. Непосредна у контакту са људима. Знала је да саслуша и није била искључива. Свакоме је хтела да помогне. Чак је и ове политичке скотове на власти некако оправдавала. Није се љутила на подигнуте кривичне пријаве. Имала је неку узвишену мирноћу и посвећеност. Опраштала је онима који су јој живот загорчавали. Ходала је сигурно, убеђена да то што ради има неки узвишени смисао.То данас не могу да разумеју неолиберални талибани који су научили да отимају док су на државним функцијама. Борка је била државни банкар која је знала шта је држава и која је њена улога у том државном послу. Све што је радила за Деспота, радила је из убеђења да ради за државу и у интересу државе… Радила је у уверењу да је њена улога да служи држави у невољи. А невоља је била огромна: ратови, санкције, хиперинфлација и Деспот који је није разумео своју улогу у историји, који је промашио време, али који је био изабран на демократски начин. Који је побеђивао у свим изборним циклусима и имао пуну подршку народа за своју катастрофалну политику.
Знам да је њеним умећем и везама по свету, српска привреда добијала енергенте, опрему, резервне делове и сировине како би могла да ради у услови санкција, приходује и запошљава раднике. Њеним залагањем и ургирањем успела је српска привреда, нарочито велики државни системи, да се одрже, док нису дошли тржишни фундаменталисти са улице да све распродају, униште и тако сломе економску моћ Србије, што им је био главни задатак због чега су доведени на власт. И данас, још увек, тај пропали концепт и та погубна идеологија владају у Србији.
Борка Вучић је била челична дама која је једина знала де се одупре Деспотовој самовољи и да постави ствари на право место. Лично сам био у њеној канцеларији на Кипру када је разговарала са Деспотом и када му се оштро супротставила што је послао делегацију Владе и Гувернера да траже три милијарде долара за финансирање посрнуле привреде. Није презала да му каже право стање и да га опомене да привреда не може да издржи такву државну политику.
Била је државни банкар која је знала свој посао. Била је Српкиња која се није стидела свога народа. Била је угледна банкарка коју су поштовали Дејвид Рокфелер, саудијски шеици, лондонски и њујоршки банкари и сви привредници који су живели и радили на тржишту, који су стварали нову вредност, као и њени сељаци које је окупила, водила, усмеравала и бдила над њима, јер је говорила да све од земље потиче и све се земљи враћа.
Поштовао сам и ценио Борку као старију и искусну колегиницу, као особу од које се могло много научити и као неуморну и вредну жену која се бринула о свима нама. И мене је саветовала да не идем тако отвореног срца, да не наступам тако искрено у јавности, да банкар мора да чува своју банку, да мора да буде мудар и тактичан да би прегурао тешка времена. Нисам је послушао. Био сам дирнут њеном пажњом и бригом, али своју енергију нисам могао да обуздам.
Звала ме је телефоном са Кипра и молила да се не експонирам, да то није добро за мој бизнис и слободу, да су политичари превртљиви и да престанем да пишем текстове који нервирају једну особу. Када сам ја упорно настављао по своме, долетела је са Кипра да ми све отворено каже, да ме опомене шта све може да се деси и да ме мајчински замоли да станем са таквом критиком режима. Нисам је послушао. Наставио сам по своме. Али, упркос свему, хвала јој на бризи и на савету. Ово што сада пишем је само изношење истине, да би неки који је нису познавали схватили каква је особа била и да не би насели на лажи режима.
Смрћу Борке Вучић убијено је и запаљено старо српско банкарство. Убијено је банкарство које је почивало на честитости, моралу, оданости, посвећености, професионализму и подизању националне привреде, националне штедње, домаће производње, извозу и пословању на страним финансијским тржиштима, а остало је шпекулативно, манипулативно, зеленашко и бирократизовано банкарство провинцијалних банака из Европе, јер главни играчи нису ни дошли на наше тржиште, банкарство које је настало са оснивачким капиталом од 10 милиона евра, да би у периоду 2002-2008. зарадили једну милијарду евра.
Намерно су уништене наше државне банке, као што је намерно пукла она гума која никада тако не пуца, само да би се неки људи из власти обогатили, запосливши се у управним и пословодним одборима страних банака. Намерно је сатанизована једна професија и једна стручна банкарка, само да би клептомани из власти манијакално наставили да уништавају све оно што су генерације пре њих деценијама стварале.
Намерно се дају саопштења након трагедије, да је погинула милошевићева банкарка, као да је то важно за несрећу која се десила, да би се прикрила права истина. Све је намештено тако да се заплаше сви они који су непријатни сведоци, јер властима само требају заштитни сведоци да асфалтирају заједно коридоре по којима возила не пролазе, сведоци који се сећају и памте, све се, дакле, намерно намешта како се не би ништа променило и како би сви били у страху да некоме не пукне нова гума на путу. Али, страхом се не може поробити српски народ. Српски народ је слободарски и изборићемо се поново.
За све што је учинила своме народу и својој држави – захваљујемо Борки Вучић.
Нека ове успомене остану на њу. Нека њено име буде уткано у све наше историје банкарства. То је она заслужила. И то је Божја правда. Захваљујем за све тренутке које смо заједно провели и за све што сам од ње научио. Слава славнима, заборав грамзивим и похлепним убицама.
Нека јој је вечна слава и хвала!“
ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА, БОРКИ ВУЧИЋ!
Beograd, 2009
