Početna Tekstovi БОРБА

БОРБА

4123
0
SHARE

БОРБА

 

Суштина моје, деценијама дуге, разарајуће критике сваког режима, без обзира на идеологију тог режима, да ли је то комунистички, социјалистички, националистички, демократски, либерални, напредњачки или издајнички режим, састоји се у томе да је то један те исти тоталитарни режим. Потпуно је небитно под којим заставама и бојама или са којим људима  наступа неки режим, имена тих проданих људи нису битна, његова суштина је увек иста, он је тоталитарно устројен. Његова тоталитарност се сакрива иза култа личности, демагогије о демократији и слободном тржишту и немилосрдне пљачке државе и народа. У политици више нема никаквих узвишених идеја, без обзира да ли се заступали интереси радничке класе, нације или капитала. Основ за политичко деловање појединаца и странака је како да се спроведу нове пљачке државе и грађана. Отуда у политици више нема ни моралних начела. Пошто је политика усмерена на испуњавање и задовољавање интереса оних који ту политику и спроводе, лични и страначки интереси постају примарни у односу на интересе заједнице, која се поробљава и којом се манипулише, онда се постиже прећутна сагласност, између оних који спроводе тоталитарну политику, да једни друге не дирају у извршеним пљачкама. Значи, једна политичка банда на власти, политичке странке су организоване као гангстерске групације, може да краде све док је на власти, када буде замењена другим политичким гангом на власти,када изгуби власт, онда нема политичке лустрације и нема законског конфисковања  имовине стечене на политичким монополима и привилегијама, него се нови капиталисти, политички тајкуни потекли из бављења политиком, остављају на слободи и капитал им се не дира само из једног разлога, да би нове политичке банде на власти могле да наставе започето пљачкање.

И то је, углавном, сама суштина потребе појединих људи да се баве политиком. Њих не привлаче никакве узвишене политичке идеје, нити љубав према заједници и човеку, нити жеља да се нешто у друштву заиста ваљано промени и оствари, да сви грађани имају интересе из тих политичких промена, него њих занима само да они отму што више новца за што краће време, пошто остаје, услед сталне распродаје на попуст, све мање друштвеног богатства за продају, па су  политичари, ако тако могу да кажем, постали немилосрдно брутални, тога смо данас сви сведоци, немају никаквог обзира, не осврћу се на суд јавности, верују у кратко памћење грађана и њихову поткупљивост, јер знају да им је преостало сасвим мало времена за манипулације и крађе. Политичко време владања се све више и брже смањује. Услед тога долази, због све веће похлепе политичара, до потпуног разарања свих друштвених вредности и драстичног осиромашавања заведених и поводљивих грађана, који никако не могу да проникну ове политичке манипулације.

Политичари нису државници. Њих не занима никаква будућност државе и нације, њих не занима благодет и просперитет заједнице, њих искључиво занима да продуже садашње своје владање и да, за то време, узму што више новца,  да отму све што могу да отму, док могу, док имају моћ, јер им је то јединствена прилика у животу да за тако кратко време приграбе тако велики капитал. Где се може толико новац  без рада узети за тако кратак временски период ? Само у политици. Када би се политичари бавили својим струкама, када би живели на тржишту од свог рада, они не би могли да преживе и брзо би пропали. Страх од пропасти и беде, понижавања, великог рада, напора, одрицања, штедње и напрезања, гура их у политику, где се може лажима, обманама, преварама, обећањима и подилаженјем моћнијима, служењем и додворавањем, да се достигне угодан и лагодан живот.

Пошто је политика постављена као лажна и преварантска друштвена делатност, онда су политичари постали лопови, преваранти, психопате, разбојници, убице, сецикесе, бандити и лажови, сходно потреби те њихове  професије. Политика је постала уносан посао, добар бизнис, где можете, за кратко време, више да зарадите, него да се читав живот бавите својом струком. Зашто би онда радили? Уносније је да се сви баве политиком. Примамљивост великих зарада кроз бављење политиком, доводи до тога да се све више људи опредељује да уђу у политику. Ако додамо овоме и врло важну чињеницу, коју никако не смемо да испустимо, да политика доноси и велику друштвену моћ, која је потребна фрустрираним и болесним лудацима, егоманијацима и сујетним дебилима, често је та јавна моћ везана за разне личне сексуалне девијације и недостатке,  политика им је потребна да би себе кроз политику спасили, збринули, исказали и потврдили, онда се у потпуности заокружује  слика људи који желе да се баве овако постављеном политиком.

Природно је што паметни, вредни, поштени, стручни, морални, културни, васпитани и одговорни људи не могу да се баве овако постављеном, прљавом политиком, чак ако у себи осећају ту потребу да помогну држави и народу, не могу да уђу у ту политичку каљугу, у тај свињац и кокошињац, само због тога што држе до себе, што су чисти и не желе да се испрљају и понизе. Такав њихов став отвара простор најгорем људском олошу да, немајући више куда, гоњени сопственом пожудом и грамзивошћу, уђу у тај празан политички простор и да га потпуно заузму. Не могу да напишем освоје, јер ту нема отпора нормалних и поштених људи том политичком безобразлуку и простаклуку олоша, нема никакве борбе, јер су се добри људи добровољно повукли и самоизоловали, остављајући празан простор злим и поганим скотовима.

Пошто сви знамо да је тако у политици,онда, значи, више не сме да буде никаквог чуђења, беса, разочаравања, оговарања, апатије и незадовољства зашто се све то баш тако дешава у нашем политичком животу, зашто су нам политичари такви и зашто пропадамо. То је само природна и логична последица нашег повлачења и одустајања од сваког облика политичке борбе за спас друштвене заједнице. Кривце за пропаст друштва, државе и нације, а, самим тим, и пропаст нас и наших породица,  никако не смемо да тражимо у политичарима, они су такви какве сам их описао, него кривце морамо да тражимо у нама самима.

Зашто смо се повукли?

Зашто се не боримо? Зашто смо се предали?

Зашто смо пристали да будемо поробљени и изманипулисани?

Зашто трпимо владавину олоша?

На ова питања треба свако за себе да пронађе одговоре. Не морате их, ако нећете, да јавно објавите, али увече, када легнете на јастук, када сумирате дан, тих неколико минута док се уводите у сан,  дужни сте , због моралне катарзе, да одговорите искрено, сами себи, на ова постаљена питања. Ако то успете, ако пронађете праве одговоре, онда смо на почетку суштинских промена нашег оболелог друштва. Промене  морају да пођу од сваког од нас  појединачно. Морају да пођу одоздо према горе. Промен морају да буду системске и темељне. Промена које сигурно руше успостављени тоталитаризам и култ личности једнога лудака и шарлатана. То је нова политика која треба данас Србији.

Рушење тоталитаризма!

Ко ради на том рушењу је наш партнер, саборац и друг. На истом смо историсјком задатку.

Све изван те борбе  је политиканство. Превара и губљење времена.

Свако мора да се сам исповеда. Свако треба да себи постави питање – где сам ја у тој борби против успостављеног тоталитаризма? Одговоре мора сам да пронађе.

Неко може јавно то да саопшти, а неко може одговор да чува само за себе.

То није ни важно. Важна је само та одлучна и бескомпромисна борба.

Пошто сам јавна личност, имам обавезу да то урадим јавно.

Читав мој живот је саткан од непресталне борбе за слободу и правду. Борбе против насиља, угњетавања, манипулације и понижавања. Борбе да се сачува морална вертикала и људско достојанство. Борбе да се одбрани здрава памет и природна логика. Борбе да се одбрани добро од насртљивог зла. Борбе да знање победи глупост. Борбе да рад и вредноћа победе лењост и паразитизам. Борбе против лажи, обмана и пљачкања. Борбе за добробит читаве заједнице и сваког појединца у тој заједници. Борбе да љубав победи мржњу и завист.

Ту борбу сам морао да водим у породици, међу рођацима, друговима, на улици, у школи, на факултету, на радној акцији, у војсци, на послу и непрекидно у јавности, против погрешне политике и олоша политичара. Моја људскост и стручна знања и природа мог бића су се бунила против нечега што је било сумануто, потпуно погрешно, лудо, штетно за државу и нацију, накарадно, неприхватљиво, што је водило у несрећу, трагедију и данашњу пропаст. То сам исказивао у тренуцима када се таква политика водила, нисам калкулисао, нагађао се и трговао, нисам ћутао из личног интереса, нисам се плашио, него обрнуто, јавно сам нападао тоталитаризам и политички олош, не водећи рачуна о мојим интересима, сматрајући да ће и мени бити добро ако је заједници у којој живим добро и ако се заједница развија и расте.

Борба се одвијала кроз јавне наступе, говоре, предавања, писања, објављивања књига, борба се одвијала и на ратишту, када сам бранио државу од НАТО зликоваца, кроз рад у привреди, на тржишту, запошљавањем радника, представљањем нације и државе у свету, кроз пословања са страним партнерима,  борба је имала смисла  само ако се докаже личним примером и ако се покаже својим животом како треба да се свако од нас понаша према општем добру. Лични пример је једини поуздани начин да та наша борба  добије поверење грађана, да буде прихваћена, да грађани почну да је следе  и да тако борба добије свој виши смисао и своју суштину.

Када сам исцрпео све могућности да зауставим несрећу коју сам видео да нам стиже, због погрешног вођења политике и погрешних људи у политици, одлучио сам да се директно укључим у политику и да понудим народу решења за излазак из тог погрешног политичког концепта, да понудим визију и пут спаса, да понудим и себе као залог да се може водити државотворна и одговорна национална политика. Запушио сам нос и невољно сам ушао у ту политичку каљугу, у тај циркус, ту менажерију, у тај зверињак, где није било никаквих правила и где је политичко људождерство представљало доминантан поглед на свет политике. Покушао сам да покажем заведеним бирачима да постоји и друга алтернатива, да постоје и други људи, који нису професионални политичари, који имају моралну вертикалу, који су стручни и људи који воле своју држабу и нацију, за разлику од политичара којима држава служи само за пљачкање, док се своје нације само стиде.

Направили смо политичку групацију која је, у неколико наврата, нисмо само једном покушали, излазила на изборе, невољно сам пристао да будем чак и носилац листе, борили смо се колико смо могли, одмагали су нам успостављени медијски мрак и недостатак финансијских средстава, изнео сам конкретан и оперативан Програм за спас Србије и понудио једну нову политичку идеју, једну нову политичку визију и стратегију за развој и добробит Србије у XXI столећу.

Нажалост, упркос мом несебичном залагању, грађани нису у мени и мојим пријатељима, који, такође, нису били из политике, препознали нову политичку алтернативу. Грађани су настављали да гласају за губитнике. И тако смо коначно пропали. Не улазим овде у разлоге тога зашто грађани нису препознали нову политичку идеју и зашто нас нису подржали, били смо на бирачким листићима и сваки грађанин је имао могућности да нас заокружи, да подржи наше настојање да системски и темељно мењамо друштво и да, напокон, срушимо тоталитаризам. О разлозима сам свих ових година доста писао и говорио. Остала је само сурова истина да грађани нису дали свој глас за промену тоталитарног система власти.

Да ли сам се наљутио на наш народ?

Да ли сам га презрео и почео да лоше говорим о нашем народу?

Да ли сам се разочарао, што сам остао несхваћен и што народ није хтео да ме подржи?

Ништа од свега тога није било.

Био сам миран, јер сам,ипак, покушао.

Није ме гризла савест, јер сам све дао од себе.

Сматрао сам да је народ опијен, заведен и преплашен. Веровао сам да народ није крив. Сматрао сам да су главни кривци за такво духовно стање нације искључиво корумпирани и покварени српски интелектуалци. Паланачки скоројевићи, који су издали наш народ. Који су своје личне интересе ставили изнад интереса државе и грађана. Који су били јапијевци, мешетари, шпекуланти и препродавци магле. Који су  посвећени свет духовности заменили материјалним благостањем и очаравајућом политичком моћи у малом простору, кога су им политичари уступили као замку за њихову похлепу и издају.

Наставио сам да се борим.

Још жешће и још енергичније.

Одлучније и смелије.

Нема сарадње са издајницима!

Нема нагодбе са конвертитима!

Верујем у своју политичку идеју и верујем да заједница има снаге да порази политички олош. Верујем да је интерес заједнице јачи од личног и страначког интереса. Верујем да је заједница слободних грађана способна да обузда лудило садашње власти. Верујем да има у нама древне снаге и искуства да се брзо извучемо из ове невоље. Верујем да то можемо сами да урадимо, нашим знањем, залагањем, одрицањем и напрезањем. Верујем у нашу слогу и љубав. Верујем да има непоткупљивих људи и да држава и народ не могу да се продају на тржишту таштине.

 Нико нам неће поклонити слободу. Нико се неће борити уместо нас. Ако чекамо да нас неко ослободи тираније, тај је наш нови тиранин.

Срушимо, једном за сва времена, тиранију политичког олоша.

Срушимо тоталитарни систем.

То је историјски задатак ове генерације.

То је моја политичка водиља.

Не занимају ме имена политичких олоша. Они су потпуно небитни. Када падну са власти, нико неће знати ни да су постојали. Не занима ме под којом идеологијом они спроводе терор у држави. Занима ме само да се тај терор заустави. Не требају нам нови преваранти. Политиканти који ће нам продавати нове ланце и окове. Политиканти, који су се већ договорили са тоталитарним режимом, који одрађују своје добијене задатке за политичаре на власти и који одржавају постојећи систем тоталитаризма.

Србији су потребни нови и слободни људи. Мислећи људи.

 Људи морални. Стамени. Који држе реч.

Који поседују вертикалу и који могу да следе нове политичке идеје о заједници. Људи дивови.

 Србија има такве људе овде и у расејању.

 Ти људи имају одговорност да преузму ствари у своје руке. Нема више оправдавања.  Нема више чекања. Они то морају да ураде, јер је то њихова историјска дужност.

Борба је са животом скопчана.

Београд, 24.10.2016

 

 

SHARE