Dolazi period kada se neće imati šta prodavati, niti dodatno zaduživati
Sprovodeći neadekvatnu monetarnu politiku Srbija od 2000. godine ima relativno stabilan kurs dinara, koji je prema vodećim svetskim valutama u međuvremenu promenjen za oko 50 odsto, mada je rast domaćih cena bio višestruko veći. Ovakva politika precenjenog kursa dinara je sa svoje strane ,,poskupljivala” domaću robu na inostranom tržištu i destimulisala izvoz, a podsticala uvoz i dovela do enormnog rasta spoljnotrgovinskog deficita i ,,gušenja” domaće proizvodnje. Spoljnotrgovinski deficit u Srbiji je do 2000. godine bio manji od dve milijarde dolara godišnje, a neposredno pred aktuelnu svetsku ekonomsku krizu iznosio je milijardu dolara mesečno.
Tako visok spoljnotrgovinski deficit pokrivao se, pre svega, značajnim deviznim prilivima po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu, što je omogućavalo Narodnoj banci da vodi politiku stabilnog deviznog kursa i precenjenog dinara. Po ova dva osnova, u navedenom periodu, zabeležen je devizni priliv od više od 30 milijardi dolara (tome se može dodati najmanje isto toliki priliv po osnovu doznaka iz inostranstva). Ti devizni prilivi se, uglavnom, nisu koristili za privredni razvoj nego za tekuću potrošnju.
Banke svoje plasmane usmeravaju, uglavnom, na kreditiranje stanovništva. Tržišno neiskusni, doskora nezaduženi i živeći godinama u priličnoj oskudici, građani su uzimali izuzetno skupe kredite i, u nedostatku domaće, uglavnom kupovali inostranu robu (automobile, tehničke uređaje i slično). I na taj način stimulisali proizvodnju, ali ne domaću nego u zemljama iz kojih dolazi ta roba ali i kapital. I tako kapital koji je unet u zemlju (kojim su stranci, kroz privatizaciju, postali vlasnici nad našim porodičnim srebrom) brzo se vraća tamo odakle je došao, bez značajnijih efekata na zaposlenost i privredni razvoj Srbije.
S druge strane, u uslovima dobrih zarada (zbog lihvarskih kamata) na kreditiranju naših građana, imali smo i značajan dodatni priliv (spekulativnog) kapitala, koje su banke povlačile od svojih centrala iz inostranstva. Odobravajući kredite, banke su se od neminovnog pada kursa dinara zaštitile deviznim klauzulama, a građani su masovno uzimali kredite naivno verujući da će dugoročno kurs dinara biti stabilan (precenjen), a da će njihove zarade iskazane u evrima i standard i dalje rasti.
Bećarska ekonomija” ne može dugo da funkcioniše jer, pre ili kasnije, dolazi period kada se neće imati šta prodavati, niti dodatno zaduživati, što će dovesti do rapidnog pada deviznih priliva i dodatnog pogoršanja svih performansi srpske privrede, te osetnog smanjenja standarda zaposlenih. Tada će se i prostor za visoke zarade banaka smanjiti i doći će do odliva spekulativnog kapitala. Značajno smanjenje deviznih rezervi usloviće osetan pad vrednosti dinara, odnosno devalvaciju.
Posle pogrešne ekonomske politike koju su već skoro deceniju sprovodili vladini ekonomski „eksperti”, srpska privreda se nalazi u tako lošem stanju da sada ne postoji dobro rešenje. Izbor može da se vrši između lošeg (devalvacija, sada) i katastrofalnog rešenja (odgađanje devalvacije).
Devalvacija bi dugoročno imala pozitivne efekte (pre svega, smanjenjem ogromnog spoljnotrgovinskog deficita i povećanjem proizvodnje i zaposlenosti), ali za to je neophodno vreme, a u početku su neminovne i određene žrtve, što je skopčano i sa, ne malim, rizicima. Svaki dan odlaganja više nego potrebne devalvacije neminovne žrtve i rizike čini sve većim, pogotovu ukoliko devalvacija bude iznuđena, a ne planski sprovedena. Ukoliko tome pristupimo osmišljeno danas to će biti veoma bolno rešenje za veliki broj građana, ali odlaganje neminovnih rezova dovešće do iznuđenih poteza koji će biti znatno skuplji, mnogo bolniji i socijalno dramatičniji.
Redovni profesor univerziteta
Jovan B. Dušanić
Politika 20/02/2010
