БОЈАН ДРАШКОВИЋ
„ ПАСТИР ПОСРНУЛОГ СТАДА“
Тешко је из перспективе српског становишта писати о загребачком надбискупу др Алојзију Степинцу, тешко је задржати објективност и мирноћу, посложити, педантно и са ваљаном документацијом, све чињенице, остати прибран, реалан, прецизан и аналитичан,не показујући никакву идиоскриназију, емоције или острашћену искључивост, напротив, налазећи чак и речи разумевања за контроверзног Степинца, кога, писац ове добо написане књиге Бојан Драшковић, поставља на историјску позорницу, приказујући нам његове личне карактерне особине и његове мисли, све у намери да остави нама, читаоцима, да сами донесемо крајњу одлуку и оцену.
Како је Степинац данас непремостиви предмет сталних сукоба Срба и Хрвата, како су Хрвати прихватили Степинца као свеца и великомученика у стварању њихове независне државе, тисућугодишњег сна који се, напокон, остварио 1995.године протеривањем 250.000 Срба из Републике Хрватске, на који начин је, коначно, решено српско питање у Хрватској, оно што није успело ни усташкој НДХ и њиховом Поглавнику др Анти Павелићу, онда су нам потребне овакве смирене, разумене и документоване књиге да осветле то трагично доба и да из тога ми, Срби, напокон нешто научимо.
На самом почетку књиге, аутор наводи шат је Степинац у свом ДНЕВНИКУ записао 27.марта 1941. године :
„ Sve u svemu, Hrvati i Srbi su dva svijeta, sjeverni i južni pol, koji se nikada neće približiti osim čudom Božijim.Šizma je najveće prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam.Tu nema morala, nema načela,nema pravde, nema poštenja.“
Ово искрено признање загребачког надбискупа, две недеље пре формирања усташке државе НДХ ,у дану, гле историјске случајности, када у шизматичном Београду десетине хиљада људи протестује на улицама против пакта са нацистима, да ли су ти догађаји из Београда нарушили спокој загребачког језуите и приморали га да напише ове мисли пуне мржње према Србима, најбоље је сведочанство шта Ватикан вековима мисли о Србима, јер верни и дисциплиновани војник Ватикана, хладни,прорачунати језуита, покорно извршава све наредбе папе, који је сам себе прогласио за непогрешивог и који је највећи ауторитет на земљи, али, ето, ти шизматични и непокорни Срби, дивљи и примитивни варвари, који 1054 нису стали на страну безгрешног папе, стални реметилачки фактор на Балкану,зауставили су даље ширење католичанства на Исток, што им Ватикан никада неће опростити, нарочито не оном бунтовном српском деспоту Ђурђу Бранковићу, који је 1439.године запретио српском патријарху Никону да ће га обесити ако оде на заказани сабор у Фиренци, где су дошли сви православни патријарси, осим српског, да се понизно поклоне папи и признају врховну власт Ватикана, који им је лажно обећао да ће послати католичку војску за стварање заједничке хришћанске војске у одбрани Европе од Турака, али која се никада неће створити, јер ће Ватикан вековима уназад имати став о Србима, које је најбоље написао загребачки бискуп и ватикански главни војсковођа за борбу Католичке цркве против шизматика.
Нажалост, Срби то нису разумели.
Ни данашња српска малограђанска и паланачка квазиелтита не жели да разуме како вековима функционише Ватикан у однсоу на нас Србе, православне шизматике.
У искреном настојању да ову књигу препоручим за читање, издвојићу два питања која су мени била најинтересантнија и која желим да истакнем.
Прво, општег карактера, односи на нас Србе, тачније, наше политичаре и на њихову незрелост и глупост у важним историјским догађајима, који се нису променили ни до данас и који су узроци наших сталних страдања.
Друго су личне карактерне особина језуите Степинца, које су га у његовом народу уздигле до свеца и које одлично показују саму суштину политике Ватикана.
Дакле, проблем нас Срба смо ми Срби.
Односно, Срби су највећи непријатељи сами себи.
Не требају нам већи непријатељи од српског политичког олоша.
Који су, због неких својих личних, егоистичних интереса, спремни да издају државу и нацију.
Не само да је стратешки погрешна била одлука похлепних и приглупих Карађорђевића и преваранта Николе Пашића да се 1918.године створи несрећна Краљевина СХС, него је све после тога што се догодило, све до настанка крволочне усташке НДХ, било потпуно погрешно и погубно за српске националне интересе, што је, на крају, довело до покоља Срба од стране усташа.
Ево шта аутор књиге наводи :
„ Сви хрватски политички чиниоци тога времена, делују доста добро организовано и координирано у хрватском националном интересу,чега српски политичари, све до Другог светско рата нису били свесни, што је довело до геноцида над Србима , до тада невиђеног у историји српског народа.“
Просто ме је срамота било да читам како су вешти и препредени хрватски политичари, све од Стјепана Радића до Мачека, успели да намагарче краља и све српске политичаре, аутор наводи хронолошки велики број примера, те како су посвађани и глупави српски политичари створили услове за настанак НДХ.
Аутор пише :
„ Др Владко Мачек остварио је без крви и насиља огроман успех за Хрвате и хрватску националну политику, и то уз помоћ Срба , који ДРЖАВОТВОРНО НЕЗРЕЛИ и ПОЛИТИЧКИ НЕДОРАСЛИ историјском тренутку , дубоко усредсређени на партијске интересе и интриге као врхунцу политичког живљења, уз чаршијско и салонско оговарање, успели су да Хрватима буквално предају у руке државну територију са читавом Далмацијом и дубровником, о чему су у Аустроугарској могли само да сањају, а да Србију избаце с јадранске обале , што даље од мора – најважнијег и најзначајнијег геостратешког и геополитичког интереса српског народа у 19.веку.“
Српски политички олош је и на крају 20. и на самом почетком 21.века показао да су државотворно незрели и политички недорасли.
Хрвати могу да славе надобудног политичког дилетанта Слободана Милошевића, који уопште није разумео историјски тренутак у коме је почела његова деспотска владавина и који је Хрватима донео толико жељену независност државе Хрватске, њему у центру Загреба могу да подигну споменик, док политички дилетант,издајник и конвертит, суманути егоцентрик Вучић данас обезбеђује Албанцима на Космету да добију своју независност отимањем територије и протеривањем Срба.
И то је наш највећи проблем.
О коме се најмање говори.
И који се може једино решити, ако се ослободимо страха.
И ако слободно и без предрасуда проговоримо.
Други проблем, мени интересантан, односи се на самог надбискупа Степинца, проблем који је личне интелектуалне природе, који се односи на место појединца у великим историсјким догађајима.
На основу свега што нам је Драшковић изнео, потпуно је јасно да је Степинац био дисциплиновани и одани војник Ватикана, да је прихватао само одлуке папе, то је он понављао како Павелићу тако и комунистичким судијама,сматрао је да Хрватима припада та повјесна одговорност и част да буду предстаража католичанства од продора православних шизматика, па је он прихватао све што је Ватикана тражио од њега и жртвовао се за интересе Ватикана.
Отуда објашњење зашто је Степинац затварао очи на зверске злочине које су усташе починили над Србима.
Ватикан је то од њега тражио.
Папа је Божији изасланик на земљи.
Папа је непогрешив.
Језуита Степинац прихвата да служи папи.
Упркос свим злочинима, убијањима и зверствима у концентрационим логорима, Степинац је остао језуитски миран и спокојан.
Није се кајао.
Није заплакао.
Осим када је постао надбискуп.
Био је фанатизовани следбеник Ватикана.
Овакви ликови су интересантни за књижевнике.
Који треба да продру у њихову психу.
И да виде шта се тамо дешава.
Зар није било неког другог избора?
Зар Степинац није могао да подбнесе оставку?
Зар се није могао да се врати на богату очевину у селу Брезарићу крај Крашића?
Зар није могао да покаже да неће да учествује у том програмираном геноциду?
Понављам ово деценијама, када нам се зликовци оправдавају да су све радили по закону, мој одговор је увек исти – постоји само један закон – Божији закон!
Други зкони не постоје.
Не може ни Ватикан, ни папа, нити Хрватска да буду изнад Божијег закона.
Убијање људи није по Божијем закону.
Масовно убијање људи је лудило и болест.
Нема оправдања.
На крају, износим једну изузетно занимљиву епизоду.
Можда ће она показати праву слику овог прорачунатог језуите.
Вративши се 1931.године у Загреб, млади језуита, припреман годинама за надбискупа, добија задатак да оде и реши проблеме у жупи Св. Ивана Зелина, где су се сељаци побунили и стали у одбрану свога жупника, затворили су се у жупни двор и нису хтели да прихвате Степинца за жупника.
Сељаци су били ратоборни и претили су да ће се физички обрачунати са наметнутим жупником.
Степинац је мирно слушао сва њихова вређања и издржао је гађање деце са камењем, онда је донео одлуку да на силу , уз помоћ жандара, заузме жупни двор.
И примењена је сила.
Отео је старог жупника Јанка Ведрину и преузео је управљање.
Чврстом руком је почео да управља.
Строго је кажњавао сељане који нису хтели да доводе децу да се крсте.
Млади језуита је успешно завршио први добијени задатак.
Уследили су нови историјски задаци.
На силу!
Београд, 02.04.2018
