Bžežinski: Bliži se kraj dominacije Zapada, narednih 5-10 godina će biti, najvjerovatnije, vrijeme dezintegracije, ali svjesni smo da će Evropa pokušati da promijeni taj vektor
Zbignjev Bžežinski je istaknuti američki politikolog i državni funkcioner, autor globalne strategije antikomunizma, teorije tehnotrone ere i koncepcije američke hegemonije novog tipa. Od 1977. do 1981. godine bio je u timu predsednika Džimija Kartera i smatrao se apologetom politike „jastrebova“. Glavni politički događaji u vreme njegovog službovanja bili su normalizacija odnosa sa Kinom, potpisivanje Sporazuma START 2, gubitak Irana, početak demokratskih reformi u Istočnoj Evropi, akcentovanje ljudskih prava u spoljnoj politici SAD i vojna podrška avganistanskim mudžahedinima.
Danas je Bžežinski konsultant Centra za strateška i međunarodna istraživanja (Center for Strategic and International Studies) i profesor američke spoljne politike u Školi savremenih međunarodnih istraživanja Pola Nitcea (School of Area and International Studies) pri Univerzitetu Džon Hopkins u Vašingtonu. Takođe je član saveta direktora Nacionalne podrške demokratiji (National Endowment for Democracy) i član organizacije Freedom Hous.
Da li sadašnja kriza menja svet?
– Nesumnjivo. Živimo u veku kada se menja nešto principijelno.
U ovom veku ili u ovoj godini?
– U jednoj godini ne. Ali u ovom veku – svakako. Važno je da se bliži kraju dominacija Zapada u svetu, koja traje 500-600 godina. Sada se svet u političkom smislu probudio. Većina čovečanstva nije se zanimala niti interesovala za politiku sve do Francuske revolucije, koja je probudila političke figure i nacionalna osećanja u Evropi. Potom se to proširilo praktično na ceo svet, koji je u poslednjih pola veka postao politički svestan. Ta svest je veoma raznolika i sve aktivnija, u sve većoj meri ona nastaje iz frustracije, nesigurnosti, nezadovoljstva, osećanja nepravde. Ta negativna osećanja usmerena su uglavnom prema Zapadu, naročito prema Americi, koja je umnogome bila savest sveta, da bi tokom poslednje decenije postala objekat opšte mržnje. To je veoma opasno: ako bi sada Amerika izgubila vodeću ulogu u svetu, ni jedna država ne bi mogla da zauzme njeno mesto. Kada sam radio u Beloj kući, najveća opasnost pretila je od započinjanja nuklearnog rata. Mi smo to svakodnevno imali na umu. U roku od 28 minuta mogla se razviti kriza, koja bi za samo šest sati usmrtila između 80 i 120 miliona ljudi.
Za početak.
– U toku jednog dana! Sada takve opasnosti nema. Ali postoji nesigurnost u stabilnost sveta, odnos političkih snaga i ulogu Zapada. Veliki deo tog politički probuđenog sveta negativno ocenjuje ulogu Zapada. Kolonijalizam, imperijalizam, eksploatacija – to su suštinske komponente istorijskih likova koji preovlađuju u svetu.
Taj proces narasta još od 60-ih godina.
– Dekolonizacija je građena u značajnoj meri na rastućoj mržnji prema „belom čoveku“. Međutim, širenje te mržnje bilo je ograničeno jer je odnos snaga bio u korist Zapada. Sada se to menja. Udeo Zapada u svetskom BDP se radikalno smanjuje. Menja se kulturni i vojni balans.
Hoćemo li mi doživeti smenu tih uloga?
– Vojna ravnoteža se menja najsporije. Vojni budžet Amerike veći je nego svih drugih država sveta zajedno.
Koliko vremena ona to još može sebi da dozvoli?
– Superiornost je ogromna i to će trajati još dugo. Americi ne preti ni jedan krupniji unutrašnji rat. Ali joj pritom prete sitni ratovi, koji su veoma skupi u finansijskom i moralnom pogledu. To slabi Ameriku i menja situaciju. To je evolucija, istorijski proces.
Kako će se odvijati taj proces?
– Mnogo zavisi od toga hoće li Obama uspeti da promeni ulogu Amerike u svetu i hoće li se Evropska Unija i dalje ujedinjavati ili će krenuti u suprotnom pravcu. Veoma mnogo zavisi od toga hoće li se Kina i dalje razvijati prethodnom dinamikom, vrednom divljenja. I hoće li Indija, Indonezija i Brazil ponoviti kinesko čudo. Mi to, naravno, ne znamo. Ali je sve moguće. Mi se nalazimo na početku nekakve nove ere.
Kakve ere?
– Ja nisam prorok. Bavim se time što ilustrujem scenarije i odgovaram na pitanje kako bi u takvoj situaciji trebalo da reaguje Amerika.
I, kako bi trebalo da reaguje?
– Odobravam principe politike Baraka Obame. Ako on uspe da pogura Ameriku u drugom pravcu u unutrašnjoj i spoljnoj politici, ona će imati potencijal koji je neophodan za to da još nekoliko decenija nastavi da igra ključnu ulogu u svetu. Ali, ako to ne uspe, promene će krenuti ubrzanom dinamikom i one mogu biti zaista dramatične.
Nas, naravno, najviše interesuje budućnost Evrope. Ovde je pitanje Rusije ključno. Nedavno ste u intervjuu „Rzeczpospolitu“ u optimističkom duhu govorili o promenama koje se tamo dešavaju. Čarls Kupčan otvoreno poziva da se Rusija primi u NATO. Da li se to može smestiti u glavu?
– Što se Rusije tiče, ja sam optimista, pošto sam pesimista u odnosu na samu Rusiju.
A to znači?
– Pesimista sam u pogledu toga da će Rusija uspeti da dosegne svoje prethodne imperijalne ciljeve. Rusija sada nema takav potencijal. To postaje očigledno kada gledate na ekonomsku, demografsku i naučnu statistiku, da ne govorim o geopolitičkom okruženju. Na istoku i na jugu Rusije pojavljuju se snažne prenaseljene azijske države. Rusija nema izbora. Ona mora da ide na stranu Zapada. A i u interesu Zapada je da ona krene u tom pravcu.
I da uđe u NATO?
– Tu se postavlja pitanje šta je značajnije, prisustvo Rusije u NATO, odnosno faktičko uništenje Alijanse, ili postepeno jačanje veza Rusije sa NATO, što ga može pojačati, a da se ništa pritom ne pokvari.
Šta imate u vidu kada govorite o uništenju Alijanse?
– NATO je savez sa širokom vojnom saradnjom. Sve zemlje članice imaju međusobni pristup vojnim planovima svake od njih. Da li bi Rusija pristala da američki oficiri sede u Moskvi i razgledaju njene planove? Da li bi Amerika pristala na takvo prisustvo Rusa u Briselu ili Vašingtonu? To su nepromišljene ideje.
A sa Nemačkom to ide?
– Nemci su bili nokautirani i uvereni da su sami krivi za svoje stanje. Rusija još nema takav odnos prema staljinizmu. Ali se to menja. Kod mlade generacije Rusa pojavljuje se shvatanje da bi Rusija trebalo da učini izbor i da bi taj izbor trebalo da bude u korist Zapada. Takav je istorijski proces. Ali na njegove rezultate trebalo bi sačekati.
A ko će ih od nas dočekati?
– Mnogi. Mislim da će u toku 20-25 godina taj proces promeniti poimanje suštine Rusije.
U poslednjem broju „Foreign Affairs“, koji je pre nekoliko godina doživljavan kao knjiga bajki, Richard Rosencrance opisuje projekat evropsko-američkog ekonomskog saveza po uzoru na Evropsku Uniju. Da li je to realno?
– U ovom trenutku ne. Ali kakva će biti budućnost Zapada ako se to ne dogodi?
Kakva?
– Naša superiornost, koja slabi, može biti podržana jedino dubljom, širom i dinamičnijom saradnjom Evrope i Amerike. To bi koristilo obema.
Može li se tada pojaviti Evroamerika?
– Mi govorimo o društvima koja imaju mnogo zajedničkog: demokratiju, tržište, hrišćanstvo. Njihova bliskost se može produbljivati ako u tom pravcu budu usmereni svesni politički potezi. Ono što je uspelo Evropi predstavlja veliko dostignuće iako ima povoda za žaljenje što taj proces nije krenuo dalje i što je verovatno to ujedno i poslednji potez.
To je sporno pitanje. Neki smatraju da kriza dezintegriše EU, drugi opet misle suprotno.
– Narednih 5-10 godina će biti, najverovatnije, vreme dezintegracije. Ali svesni smo da će Evropa pokušati da promeni taj vektor. To zahteva napore i vođstvo. U Americi takvo vođstvo postoji. Mogućnosti predsednika su ograničene, ali on može da progura svoje ideje. U Evropi je situacija složenija, tamo nema izrazitijeg političkog vođstva. Ali, kada Evropljani shvate da se kreću u pravcu dezintegracije, oni će se početi supostavljati tome.
Vidite li opasnost da će se Evropa raspasti, da će evro pući i da ćemo se vratiti u Evropu brojnih velikih i malih država?
– Mišljenja sam da se to neće dogoditi. Ali dobro je što se danas govori o tom riziku jer bi se inače nešto slično moglo dogoditi. A to bi bilo veoma opasno. Naročito ako bi istovremeno oslabila Amerika jer u perspektivi narednog istorijskog perioda, odnosno u sledećih 20-40 godina, ne vidim zemlju koja bi mogla stabilizovati svet onako kako je to činila Amerika. Kriza Amerike će postati svetska kriza.
I kako bi izgledala takva kriza?
– Potpuni haos, konflikti, ekonomska kriza, sveprisutne igre na političkom ili religioznom planu. U raznim regionima sveta sve bi to bilo različito.
Neki govore da se haos već pojačava. Ka Palestini plove brodovi „Flotile Slobode“, ima ljudskih žrtava, izraelske vlasti odlučno osuđuju tu akciju. Vlasti Turske takođe odlučno osuđuju reakciju Izraela. Turska je prva zemlja NATO koja je stupila u tako oštar i otvoren konflikt sa Izraelom. Ruši li se to arhitektura NATO?
– To je simptom bolesti Zapada u odnosu na konflikt na Bliskom Istoku, koji ne traje tek jednu deceniju. Takođe se pojačavaju protivrečnosti između zapadnog sveta i Izraela, što je, naravno, opasno za Izrael. Prema tome, Izrael bi trebalo da bude oprezniji. Ranije su propustili nekoliko brodova u Gazu. A ovaj brod je bilo moguće zaustaviti, recimo, ako se blokiraju njegove elise, a da se pritom ne dovedu u opasnost životi ljudi.
Zašto to Izrael nije uradio?
– Mislim da je tu sve bilo loše promišljeno. Ta akcija je planirana sa vojnog, a ne sa političkog aspekta. Moguće je da je to proizvod prekomerne orijentacije u pravcu rešavanja konflikta uz upotrebu sile, pošto u jevrejskoj zajednici raste osećanje opasnosti. To je razumljivo, ali to ne doprinosi kompromisima.
Ako je, kako vi kažete, ključ za Bliski Istok u rukama Obame, onda je važno pitanje kakvo je njegovo polje za manevrisanje. Vi ste nekada pisali u „Foreign Affers“ o snazi izraelskog lobija u Americi.
– Radi se ne samo o snazi lobija nego i o specifici. Jevrejsko nasleđe u Americi u većini je liberalno i demokratsko. Na poslednjim izborima oko 70 odsto njih glasalo je za Obamu. Pritom politički i finansijski uticajna jevrejska elita je konzervativnija i zapravo se identifikuje više sa izraelskim desničarima nego sa levičarima . To je suština. Jevrejski lobi ima veliki politički uticaj na Kongres jer američki politički život se u značajnoj meri oslanja na privatne donacije. Manja grupa, kao, na primer, Jermeni, može zahvaljujući tome da dobije veći politički uticaj. Poljski lobi takođe je nekada imao snažan uticaj, jer su u pojedinim državama bile veoma snažne poljske grupacije koje su se aktivno bavile pitanjem nezavisnosti Poljske. Sada je to prošlost i poljski lobi više ne doznačava finansijska sredstva.
Obama je iz Čikaga – mesta najveće koncentracije Poljaka.
– Politički uticaj sada nisu glasovi, već pare u predizbornoj kampanji. Politika je skupa stvar. Ali, bez obzira na sve, ako predsednik odluči da krene u nekom pravcu, onda sama njegova aktivnost na Kongres čini veliki uticaj.
Kakvu igru može sada da vodi Obama u vezi sa krizom oko blokade Gaze?
– Pitanje Gaze neće se rešiti ako se ne reši problem palestinske države. Tu je prosto neophodno mešanje izvana, odnosno iz Amerike. To znači da bi trebalo ponuditi nekakvu formulu na osnovu koje bi se odvijao pregovarački proces. U principu je reč o četiri tačke. Prvo, Palestinci bi trebalo da odustanu od prava na povratak, isto kao što se Nemci nisu mogli vratiti u Gdanjsk ili Vroclav.
Postoji još i demografski aspekt: za četvrt veka u Izraelu može biti više Arapa nego Jevreja.
– To se može dogoditi već za deceniju. Međutim, bilo kako bilo, Palestinci ne mogu da računaju na pravo na povratak jer Izraelci na to neće pristati. Druga tačka za Izraelce je složena: oni bi trebalo da shvate da stabilnog mira i sloge neće biti ako ne bude postojala prestonica palestinske države u istočnom Jerusalimu. To je simbolično i vizuelno pitanje: sa svakog mesta palestinske zapadne obale reke Jordan vide se zlatne kupole džamije Skala. To je važan simbol arapskog prisustva u Jerusalimu, u kome još uvek živi 300 hiljada Arapa. Treće, neophodna je razmena teritorija kako bi se granica dovela u sklad sa naseljima. I, četvrto, neophodna je demilitarizacija palestinske teritorije i razmeštanje vojske SAD ili NATO na obali Jordana.
Šta Obama može da učini u tom pravcu?
– On može to pitanje da stavi na dnevni red. Može, na primer, u Savetu bezbednosti UN da oglasi uslove o kojima sam govorio. Ti uslovi se razmatraju u Americi. Evropska Unija i najmanje 95 odsto zemalja sveta odmah će ih podržati. To bi značilo započinjanje procesa pomirenja. Na obe strane bio bi učinjen moralni pritisak da se prihvate ti uslovi.
Zašto Obama to još nije učinio?
– Zato što se on bavi ozbiljnom unutrašnjom krizom u Americi. To nije samo curenje nafte u Meksičkom zalivu. Celokupni američki finansijski sistem zahteva reforme, budžetski sistem i obrazovanje takođe. Obama dobro oseća šta bi Amerika trebalo da čini u svetu i drži taj pravac, ali, po svoj prilici, od 12 sati rada on svetskim problemima posvećuje najviše dva.
Bilo bi dovoljno kada bi dao važnu izjavu.
– Ovde je potrebno mnogo više: mobilizacija i međunarodna koordinacija.
Koji su u toj novoj situaciji poljski interesi?
– Isti kao i pre. Prvo, što je moguće tešnja veza sa Evropom. Varšava je zainteresovana da Evropa bude integrisana i da se Poljska u nju uključi što je moguće snažnije. To u prvom redu zahteva dobre odnose sa Nemačkom pošto je ona za Poljsku predstavlja vrata u Evropu. To je geografska činjenica koja se ne sme ignorisati. Na sreću, Poljska je ne ignoriše. Drugo, principijelno je važno da se održavaju saveznički odnosi sa Amerikom. To je važno za Poljsku i doprinosi vezama Amerike sa Evropom. Osim toga, važno je stvoriti nešto poput centralnoevropskog lobija u EU. Države Centralne Evrope u Evropskoj Uniji imaju isto glasova koliko i Nemačka. Organizacija takve koalicije pod prećutnim patronatom Poljske, bez postavljanja sebe za njenog šefa, u saradnji sa Rumunijom, baltičkim zemljama, Mađarskom i Češkom, unutar Evrope bi stvorilo uticajnu grupu. Ali toga još nema iako takve tendencije postoje.
July 18, 2010 by Daily News Montenegro
Izvor: Polityka | Standard
