BLEJAČI
piše : Branko Dragaš,O1.03.2012
Ministar policije Ivica Dačić je u Briselu,na sastanku organizacije prijatelji Evrope, pred čitavim skupom zapevao. Izabrao je pemu Halida Bešlića.Šetao se samouvereno po bini.Šmekerski izvijao obrve na dame u publici,pišu izveštači ovog spektakularnog događaja, a vrhunac je bio kad je pustio publiku da otpeva deo pesme. Neverovatno.Ministar policije koji peva pred stancima.
Nastavlja se blamiranje naših političara mediokriteta.Pre desetak godina ministri Pitič,Dinkić i Vlahović su, posle pregovora sa Svetskom bankom i MMF-om,na večeri koja je bila organizovana za bankare birokrate, uzeli gitare i počeli, na opšte zaprepašćenje stranih gostiju, da sviraju i pevaju.Hteli su da inpresioniraju one koji su isprogramirani da budu hladni, proračunati i nedodirljivi. To je bila potpuna glupost.Ali, to niko nije smeo da kaže tim naduvanim balavcima ,koji su dobili na poklon da se igraju sa državom, to je najblaže objašnjenje onoga što su uradili,koji su ,bez ikakvog iskustva i znanja, nepriznati,pohlepni,primitivni,poludeli kada su se dokopali vlasti.
Slično se ponašao i Milošević. Pričao mi je 1993 godine glavni američki čovek za Balkan, na privatnoj večeri u Ženevi,bili smo zajedno sa mojim poslovnim prijateljem iz Parisa, da je Milošević, sa kojim je imao bezbroj susreta, sve ljude sa kojima je razgovarao delio na one koji su više ili manje kreteni. Kada sam gospodina pitao – „ Izvinite, nemojte da se ljutite,ali me interesuje,kao je Vas klasifikovao?“. „ Ja sam dobro prošao – svrstan sam u one koji su manje kreteni!“
Navodim još jedan primer,koga se mnogi od vas sećaju. Reč je o jednoj emisiji na Tv Pink, kada su bili u studiju Čanak Nenad, prvi čovek pokrajine Vojvodine, Batić dr Vladan, ministar pravde, i Protić St.Milan, ambasador u SAD. Ta emisija ulazi u antolologiju srpske političke gluposti.Naime, pobednici oktobarske kontrarevolucije, zauzevši državne funkcije direktno sa ulice,bestijno i bahato su se sprdali sa svojim koalicionim kolegom magistrom Ilić Velimirom, koga su ismejavali do suza jer je hteo, ako treba da se žrtvuje za Srbiju, da –nagna – taj izraz je upotrebljen, dakle, da nagna BABU –tako su nazvali državnog sekretara SAD, Merlin Olbrajt,koja je, navodno, bacila oko na đilkoša iz Čačka.Državni funkcioneri Srbije su se valjali od smeha.Umirali su od smeha! Ponavljali su bezbroj puta – da nagna babu!
Gospodo drugovi, prijatelji,komšije, rođaci, braćo i sestre, građani i građanke, zbog takvo političkog ološa mi propadamo. Zbog takvih skotova na vlasti se mi danas nalazimo ovde.Zbog takvih bitangi i vucibatina se pristojni Srbi stide po svetu. To su te spodobe koje nas brukaju i blamiraju. To smejanje, sprdanje, zajebavanje, podjebavanje,poprckavanje,šibicarenje i muljanje naše političke bratije nas je upropastila. Ta nacionalan strategija, koju sam već ranije definisao kao strategija – KO GA JEBE, dovela nas je do ove današnje tragedije. Na sva velika nacionalna pitanja – šta da radimo? Koje je najbolje rešenje za našu državu i našu naciju, srpska nesposobna, potkupljiva, lenja i provincijalna kvazielita je u glas odgovarala – ko ga jebe!
Najvažnije im je bilo da opljačkaju državu i svoje sunarodnike, da ,vršeći vlast, leče svoju bolesnu sujetu, da izvršavaju naloge koji su im nametnuli, jer su ucenjeni,jer svi imaju neke afere, jer mogu svakoga trenutka da budu uhapšeni,pa su maksimalno kooperativni,poslušni i slušaju svoje gazde.Najvažnije je da se udruže i da slome,sruše,unište,kompromituju, ogovaraju, svakoga ko misli drugačije od njih, koji neće da misli logikom debelog creva,koji ne može da puzi,koji ne ljubi skute, koji je vaspitan,obrazovan,kulturan ,radan i pošten.Takvi njima ne trebaju.Politički ološ se udružuju da unište sve one koji su bolji od njih, jer se plaše konkurencije,jer su jajare,skotovi,gmazovi i protuve koje žive parazitirajući na dobroti i naivnosti našeg naroda.
Nazvati državnog sekretara SAD babom,koju treba da nagna neki lokalni đilkoš, je ludost nezrelih ljudi koji ne znaju šta je politika,koji ne znaju šta je država,koji ne shvataju svoju istorijsku ulogu i koji nose neizlečiv kompleks provincije.Provincijalizam koga ne mogu da se oslobode. Provincijalizam koji ih čini,bez obzira što nose Armanijeva odela, papcima,mekušcima, gnjidama i klošarima. Nazvati državnog sekretara pogrdnim nazivima i sprdati se sa tim, mogu samo oni koji nikada ništa nisu stvorili u životu i koji ne znaju kako politika funkcioniša.
Problem srpskih političara je u tome što oni lično shvataju politiku.Tako ne razumeju da lične razlike između njih i njihovih političkih partnera iz sveta nemaju nikakve veze sa odnosima između država.To što ti znaš da pevaš,sviraš,igraš ili što si visok,lep i skupo obučen, to ti ne daje nikakvu prednost u odnosu na tvoje političke sagovornike koje predstavljaju Velike sile.Srpski političari to nisu ni do danas razumeli. Srpski političari hoće da fasciniraju svoje sagovornike.Hoće da im se lično dopadnu i da pokažu sva svoja umeća.To je nediplomatsko ponašanje.To je nevaspitano i napadno ponašanje. Predstavnici države su činovnici svojih država i njihovi odnosi moraju da budu strogo u diplomatskom kodeksu ponašanja.Nažalost, naši političari ne mogu da se obuzdaju.Ne mogu da se disciplinuju i ponašaju se kao da su pušteni sa lanca.Ponašaju se kao diletanti i mediokriteti. Stranci ih gledaju kao budale.Stranci ne razumeju srpske političare.
Znam iz pouzdanih poslovnih izvora da Dik Čejni, tadašnji potpredsednik SAD,nije hteo da pruži ruku Borisu Tadiću, da mu je prišao na velikom rastojanju i da je rekao „ Da li je to predsenik Srbije koji drži ruke u džepovima dok razgovara sa našim diplomatama i udara ih stalno po ramenu?“
Znam od mojih prijatelja iz Vašingtona da su se predstavnici DOS-a svađali pred strancima, da su ogovarali jedan drugoga, da su ih stranci mirili i da su prljavi veš srpske politike iznosili pred te okrutne krstaše. Znam da su na prgovorima u Vašingtonu,sedeći za stolom nasuprot svojih domaćina, naši ministri iz Đinđićeve vlade razgovarali na engleskom i dogovarali se kako da otpočnu pregovore. Znam da je moj italijanski prijatelj i partner, ugledni bankar, Paolo Peticoli rekao za naše postpetooktobarske ministre – „ Mladi su, nose skupocena odela, solidno govore jezik, ali ih ja ništa ne razumem“.
Srpske političare ni ja ne razumem. Govorimo istim maternjim jezikom, ali mi se ne razumemo.Ne razumemo se jer zastupamo dva različita i suprotna pogleda na svet.Mi smo čitavu svetlosnu godinu udaljeni jedni od drugih i taj jaz je nepremostiv.
Ako želimo da spasimo Srbiju, trebaju nam novi srpski političari.Novi koncept i novi ljudi.Ne trebaju nam blejači koji će nas brukati po svetu.Trebaju nam ljudi koji već žive u tom svetu i koji znaju kučni red.Znaju da se ponašaju. Koji nisu iskompleksirani i koji se ne stide što pripadaju našem narodu.Treba nam etički kodeks napisan o ponašanju političara. To je način da se srpski političari drže pod kontrolom da ne bi pravili gluposti.Srpske političare demokratska javnost mora da drži pod kontrolom.Postoje velike opasnosti da brzo polude kada dođu na vlast. Slobodni mediji,učestali izbori, demokratske institucije i ekonomsko merenje rezultata njihove vladavine, to je jedini način da se spreče mahinacije i prevare u politici.To je jedini način da se zaustavi uspostavljanje banalnog totalitarizma u društvu koje se raspalo.
Beograd, 01.03.2012
