BRANKO Dragaš, lider Udruženja malih akcionara Srbije, u više navrata je napominjao da obradiva zemlja mora posebno da se tretira u procesu privatizacije.
PRE manje od veka Vojvodinu su “držali” Dunðerski, Gavanski, Èavoški – porodice koje su pravom mogle da se nazovu zemljoposednièkima, pošto su obraðivale desetine, pa i stotine hektara najkvalitetnijih oranica.
U poslednje vreme sve èešæe se kao zemljoposednici pominju Miodrag Kostiæ, Petar Matijeviæ, Miroslav Miškoviæ… koji su kroz proces privatizacije, odnosno kupovine akcija, preuzeli poljoprivredne kombinate sa velikim površinama najkvalitetnije zemlje.
Nijedan od “novih” veleposednika, meðutim, nije pod svoju kontrolu stavio ni blizu toliko poseda, koliko su ih imali “stari” veleposednici, tim pre što najveæi poljoprivredni kombinati, kao što su PIK Beèej, “Elan” PKB. još èekaju privatizaciju, a novi vlasnici imaju manje od 10 odsto od ukupno 1.783.000 hektara obradive zemlje u Vojvodini, dok je, recimo, agrarnom reformom 1919. godine, nacionalizacijom 419 velikih poseda, nova jugoslovenska država došla do 542.000 hektara oranica.
KOSTIÆ Meðu vlasnike najveæih poseda u Srbiji ubraja se Miodrag Kostiæ, vlasnik “MK komerca”, preduzeæa koje u strateškom smislu ima ozbiljne planove u poljoprivredi, odnosno “vidi se u trci za lidersko mesto u domaæem agraru”.
– Danas “MK komerc” obraðuje ukupno 22.000 hektara zemljišta, a u vlasništvu ima 14.000 hektara – navodi Sandra Barjaktaroviæ, rukovodilac službe za odnose sa javnošæu u ovom preduzeæu. – U daljim planovima razvoja naše kompanije predvideli smo vertikalno povezivanje delatnosti, u cilju poveæanja kvaliteta primarnih sirovina potrebnih za šeæernu industriju i smanjenja proizvodnje cene šeæera.
U “MK komercu” istièu da æe na èetvrtini površina da se seje šeæerna repa, dok æe na ostatku površina da se naðu i druge profitabilne poljoprivredne kulture.
– U najsavremeniju poljoprivrednu mehanizaciju naše preduzeæe je do sada investiralo oko osam miliona evra – istièe Barjaktareviæeva. – Uz ovo, ubrzano radimo i na podizanju nivoa menadžmenta u poljoprivredi, okupljanju kompetentnih struènjaka, ali i modernizaciji neophodne infrastrukture.
MATIJEVIÆ Vlasnik Industrije mesa “Matijeviæ”, osnovane 1992. godine, je drugo ime koje se pominje u kontekstu “novih” zemljoposednika.
– Zasada moje preduzeæe obraðuje 15.000 hektara zemlje, od èega je 50 odsto državna, a 50 odsto “društvena”, odnosno zemlja našeg preduzeæa, koju smo dobili kupovinom poljoprivrednih kombinata – kaže Matijeviæ. – U kupovini zemlje vodio sam se idejom: od njive do trpeze. Želeo sam da ujedinim proizvodnju stoène hrane, farme za uzgoj stoke, kao i klanice, odnosno, preradu mesa. Trenutno imamo kapacitete za uzgoj 50.000 svinja i tri hiljade junadi, a cilj nam je da ovaj broj, za pet godina, utrostruèimo, pa smo zbog toga samo u mehanizaciju do sada investirali više od pet miliona evra.
Matijeviæ, takoðe, napominje kako novi vlasnici poljoprivrednih kombinata imaju neravnopravan položaj u odnosu na društvena gazdinstva, pošto samo oni plaæaju zakup za državnu zemlju od 4.000 dinara po hektaru.
MIŠKOVIÆ U “Delta holdingu“, korporaciji èiji je predsednik i Miroslav Miškoviæ još nisu obelodanili planove za pet poljoprivrednih dobara koje je ovaj holding preuzeo.
U javnosti se, ipak, èuje da ovo preduzeæe kontroliše oko 20.000 hektara oranica, a na internet-sajtu “Delta holdinga“ nalaze se i podaci o “Delta agraru”, preduzeæu koje se bavi uvozom, izvozom i prometom robe na domaæem tržištu: žitaricama, uljaricama, mesom i stokom, a takoðe je i ekskluzivni distributer i proizvoðaè hibrida semenskog kukuruza mutlinacionalne kompanije “Pajonir”, najveæeg svetskog proizvoðaèa ove vrste hibrida. Na osnovu toga može da se zakljuèi kakvi su planovi ovog koncerna u poljoprivredi.
Sa druge strane, meðutim, Andrija Raièeviæ, direktor poznatog poljoprivrednog dobra i ergele, odnosno Zemljoradnièke zadruge “Zobnatica” koja gazduje sa oko 2,8 hiljada hektara, napominje kako nigde u razvijenim zemljama u Evropi nema preduzeæa koja obraðuju desetine hiljada hektara zemlje.
– Imamo primer Italije, u kojoj je èak 78 odsto poseda manje od tri hektara – istièe Pustahija. – Kod nas je, meðutiim, stvar postavljena drugaèije, pa je u privatizaciji više od 60 odsto radnika ostalo bez akcija, a trebalo je samo da ne izmišljamo toplu vodu, veæ da primenimo iskustva Slovenije ili Èeške, koje su, umesto prodaje preduzeæa, podelile vauèere za upis akcija. Zainteresovani kupci su kod njih kupovali od radnika preduzeæa, pa i ona poljoprivredna, a državi je uvek ostajala moguænost da u preduzeæima od strateškog interesa zadrži kontrolni paket akcija.
ZEMLjIŠNI FOND
OD celokupnog zemljišnog fonda u Srbiji (bez Kosova i Metohije), koji, prema podacima iz Statistièkog godišnjaka Srbije i Crne Gore, za 2005. godinu, ima 4.443 hektara, u vlasništvu popljoprivrednih preduzeæa i zadruga nalazi se oko 1.196 hektara, dok ostalo obraðuju “mali posednici”, èiji posedi retko prelaze sto hektara.
KAKO DRUGI RADE
BRANKO Dragaš, lider Udruženja malih akcionara Srbije, u više navrata je napominjao da obradiva zemlja mora posebno da se tretira u procesu privatizacije.
– Prema èlanu 3. Zakona o privatizaciji, nije dozvoljena prodaja opštih dobara, a meðu njima je i obradiva zemlja – istièe Dragaš. – Slovenija je, na primer, još 1991. godine napravila Državni fond zemlje i šume, koji je kasnije podelio akcije, s tim da je država zadržala 70 odsto vlasništva nad ovim resursima, a ostatak je podeljen radnicima, penzionerima i zaposlenima u poljoprivrednim i šumarskim preduzeæima, kao i ostalim Slovencima.
Ovakav princip trebalo je da se primeni i kod nas, a ne da “tajkuni” hektar najplodnije zemlje dobijaju po ceni od 200 do 300 evra i da je kasnije prodaju za pet i više hiljada evra, napominje Dragaš.
Nemanja SUBOTIÆ
Veèernje novosti 12. decembar 2005.
