Zato nije ni čudo da ovaj veliki i dosledni borac za ljudska prava apeluje na ljudsku savest, pozivajući ljude na globalni protest – protiv sveta sa ratovima, netolerantnosti organizovanih religija, nejednakosti, nepravde i svakodnevnog poniženja miliona ljudi koji nemaju nikakve nade niti vere u vrednost života. "Mi treba da demonstriramo, da demonstriramo, da demonstriramo i ne napuštamo ulice sve dok ljudi na vlasti ne shvate da narod nije srećan i da svet treba da se menja
Kada saznate da Žoze Saramago – ubeđeni ateista, nepokolebljivi komunista, fascinantni politički polemičar i kreator nekih od svetski najimaginativnijih i najboljih lirskih fikcija, živi na vrhovima malog ostrva Lazareta, na Kanarima, u društvu svoje supruge i hiljada knjiga, pomislili biste da se ovaj 86-ogodišnjak prepustio dobrovoljnom izgnanstvu i samoći. Međutim, razlozi koji su ga na to naveli su sasvim drugačiji. Slavni pisac i Nobelov laureat tu se nastanio pre šesnaest godina u znak protesta protiv državne cenzure nad njegovom novelom Jevanđelje po Isusu Hristu, kao i zabrani da knjiga konkuriše za Evropsku literarnu nagradu – sa obrazloženjem "da je opasna po katolike". No, kako stvari stoje, čini se da je dobro što se na taj korak odlučio još tada , jer žestoka polemika koju je ovih dana izazvao svojom oštrom kritikom Biblije i religije, a povodom izlaska njegove najnovije knjige Kain, najverovatnije bi ga naterala da to učini sada.
Naime, prilikom promocije ove knjige, koja na ironičan način govori o Kainu, starijem sinu Adama i Eve i ubici svog brata Avelja, portugalski pisac poznat po svojim levičarskim pozicijama i ukusu za provokaciju i polemiku, izjavio je da je Biblija "priručnik loših običaja", kao i da je Bog u Bibliji "osvetoljubiv, pun mržnje, loš i nedostojan poverenja". Saramago je dodao, "u Bibliji su opisani svirepost, incest, nasilje svih vrsta, sukobi. To je neporecivo. Nepobitno. Ali to ja treba da kažem da bih izazvao ovu polemiku. Crkva bi volela da stavi po jednog teologa iza svakog čitaoca Biblije da bi mu objasnila da ono što čita treba da bude shvaćeno na simboličan način. Ali, pravo na razmišljanje pripada svakome od nas."
Naravno, njegove izjave su, kao i toliko puta do sada, izazvale pravi skandal u Portugaliji. Napadi pljušte sa svih strana, pri čemu ga Crkva optužuje da je "povredio i napao katolike", kao i da je sve to uradio iz "reklamnih razloga". Saramago, pak, na sve te optužbe odgovara mirno: "Ima nerazumevanja, otpora i starih mržnji. Ja sam osoba koja provocira gnev mnogih ljudi. Ali, to me ne uzbuđuje. Sasvim mi je svejedno. Ja nastavljam da radim svoj posao”.
A njegov posao nije samo pisanje. Saramago je, naime, oduvek smatrao da ne treba sebe da ograničava isključivo na literaturu, već da , naprotiv, treba da bude uključen i u rešavanje problema društva i sveta. Onoliko koliko to ume i zna. Zato nije ni čudo da se, po njemu, umetnost i politika ne isključuju. Naprotiv. Saramago kaže: "Ne mogu sebe da zamislim van politike i društvenih tokova. Ja jesam pisac, ali moje pisanje ne postoji na zasebnom planu. Slikar slika, muzičar komponuje, a pisac piše. Ali ja verujem da svi mi imamo određeni uticaj, ne zato što smo umetnici, već zato što smo građani. Kao građani, svi mi imamo obavezu da se uključimo i intervenišemo. Građanin je taj koji menja stvari i svet".
Na tribinama i promocijama svojih knjiga ovaj krepki, energični 86-godišnjak, takoreći bez bora, živahnog pogleda i gestikulacije mladića, govori samo nekoliko minuta o svom delu, da bi ostatak vremena proveo u diskusiji o aktuelnim problemima sveta i pitanjima demokratije. I tu ne ostavlja nikakve nedoumice – njegov poznati radikalizam je neumanjen: "Danas nema prave demokratije. Svetom vladaju nedemokratske institucije poput Svetske banke, MMF i STO. Narod živi u iluziji da mi imamo demokratski sistem, a zapravo mi živimo u plutokratiji, u kojoj vladaju bogati".
Saramago govori precizno i pun je strasti i gorčine kada priča o ratu u Iraku, gladi u Africi, nejednakosti i siromaštvu u svetu, a iz svake njegove reči i gesta izbija njegova životna posvećenost demokratiji i levičarskim idejama.
U životu ispunjenom političkom aktivnošću, ovaj veliki erudita i humanista bio je svedok mnogih teškoća. Odrastao kao sin seljaka bezemljaša u selu stotinak kilometara udaljenom od Lisabona, Saramago je svoj prvi roman Zemlja greha objavio kao 23-godišnjak, da bi napravio pauzu od punih 30 godina dok se nije oprobao sa drugim. U međuvremenu, radio je kao mehaničar, državni službenik, metalski radnik, menadžer u izdavačkoj kući i urednik u novinama, sve do 1975. godine, kada se potpuno okrenuo pisanju, objavljujući 1976. Priručnik slikarstvu i kaligrafiji. Od tada pa sve do 1982. je pisao drame, poeziju, eseje i novinske kolumne, kada mu je delo Baltazar i Belmunda donelo međunarodnu slavu i priznanja. Najuspešnija dela napisao je u svojim šezdesetim, a Nobelovu nagradu je dobio 1988, kadaje imao 76 godina.
Često je predstavljan i priman kao pisac pesimista, što se možda najbolje vidi iz njegova dva dela – Slepilo i Viđenje, o moralnom bankrotstvu demokratije. Da li je takav i u pogledu budućnosti sveta? “Svetu ne nedostaju pokreti koji proklamuju da je bolji svet moguć, ali ako ih ne koordiniramo u jedan organizovani međunarodni pokret, kapitalizam će nastaviti da se smeje svim tim organizacijama, koje mu zapravo ne nanose štetu. Problem je u tome što desnici ne treba nikakva ideja da bi vladala, ali levica ne može da vlada bez ideje".
Zato nije ni čudo da ovaj veliki i dosledni borac za ljudska prava apeluje na ljudsku savest, pozivajući ljude na globalni protest – protiv sveta sa ratovima, netolerantnosti organizovanih religija, nejednakosti, nepravde i svakodnevnog poniženja miliona ljudi koji nemaju nikakve nade niti vere u vrednost života. "Mi treba da demonstriramo, da demonstriramo, da demonstriramo i ne napuštamo ulice sve dok ljudi na vlasti ne shvate da narod nije srećan i da svet treba da se menja".
Šta reći sem biti zadivljen upornošću, energijom i hrabrošću ovog 86-godišnjaka. "Da, za mene nekada kažu da sam hrabar. Možda je to zato što više nema inkvizicije. Istina je da se ja u svom životu i radu oslanjam na slobodu mišljenja". Upravo zato, od Saramaga možemo i u budućnosti očekivati neku hrabru, iskričavu i polemičku misao koja bi trebalo da pokrene ovaj svet napred.
Borjanka Milatović
23.10.2009 – E-novine
